Министарство трговине: Свака друга плата мања од просечне потрошачке корпе

Синдикати подсећају да трошкови живота расту, а више од милион људи прима око 48.000 динара месечно, од 2,2 милиона запослених

Фото: Анђелко Васиљевић

Просечна потрошачка корпа у Србији овог фебруара (најновији податак Министарства трговине) вредела је 74.892 динара. Од јануарске је била већа за 422 динара, а у односу на фебруар 2020. порасла је за 2,8 одсто. Минимална потрошачка корпа била је готово упола нижа од просечне – 38.354 динара, али је, како показује статистика, за 213 динара била виша у поређењу са минималном јануарском потрошачком корпом.

И поред тога што се држава хвали константним растом зарада, како наглашава Душко Вуковић, потпредседник Савеза самосталних синдиката, просечна нето зарада обрачуната за фебруар 2021. износила је 62.280 динара, што је ипак за око сто евра мање од вредности просечне корпе.

За покриће нове просечне потрошачке корпе у фебруару ове године било је потребно 1,20 просечних плата. То је само доказ да је Србија и даље земља неједнакости, а овамо нам непрестано говоре како расте просечна зарада. Шта нам то вреди ако знамо да милион људи у Србији прима око 48.000 динара месечно, од укупно 2,2 милиона запослених? При том, трошкови живота стално расту – подсећа Вуковић.

И др Нада Новаковић, научни сарадник Института друштвених наука, наводи да је држава важан фактор вођења политике расподеле и доходака.

Ово конкретно значи да је она битна и код одређивања минималне цене рада, од које се не може нормално живети у Србији. Поред удружења послодаваца и синдиката као социјалних партнера, држава је најмоћнији преговарач у томе. По правилу, а последњих година нарочито, диктирала је висину минималца. Његова висина (тренутно 330 евра) нижа је него у Кини и Камбоџи и испод је нивоа достојанствене или правичне накнаде за рад. Од те зараде не може нормално да се живи, а прима је 350.000 радника – подсећа др Новаковић и додаје да је у још тежој ситуацији 70.000 радника који не примају ништа за свој рад.

Сем тога, дискутабилно је и орочавање минималне цене рада на период од две године, јер представља још један начин њеног обезвређивања и понижавања радника.

Држава тако ни не покушава да исправи „криву Дрину”, то јест праксу да је минималац постао најчешће исплаћивана зарада за већину радника, а не само привремено решење за послодавца – наглашава она.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета, подсећа на податак да 50 одсто људи у Србији има примања мања од 49.000 динара, колико иначе износи медијална зарада, а то значи да сваки други грађанин прима мање од вредности просечне потрошачке корпе.

Ситуација би се поправила када би се обезбедило више посла и веће плате, да људи могу да раде и зараде. Плате ипак не могу да се повећавају тако брзо, али је срећа што нам је у последњих неколико година инфлација била релативно скромна – напомиње проф. Савић, и додаје да нико не може да очекује да се све промени преко ноћу, набоље, нити да влада буде најбољи и највећи послодавац. Сматра ипак да власт бар не мора да говори народу како је ситуација сјајна, јер није.

Марија Бракочевић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 6. 2021)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

Оставите коментар