Димитрије Марковић: Свакога дана полажемо мали испит верности Косовском завету

Српски народ на Косову и Метохији је у тамници. Одласком на Косово и Метохију бар на тренутак, попут Симона Киринејца, делимо са нашом браћом и сестрама тежину крста који носе

Димитрије Марковић (Извор: Лична архива)

Први пут сам на Косово и Метохију дошао 2013. године како бих једној породици код Бањске однео помоћ. И данас се добро сећам наслова у новинама који је био непосредан повод за мој одлазак тамо: „Празна трпеза породице Ђурић.“ Било је то уочи Божића. Нисам могао да дозволим – у складу са речима апостола Павла „У садашње време ваш сувишак да буде за њихов недостатак“ (2Кор. 8,14), да један од највећих хришћанских празника ја дочекам за пуним столом а да га Ђурићи, са својим четворогодишњим сином Младеном, дочекају празних тањира.

Исте године, дошли су и моји пријатељи из Чешке (Чеси), такође са својим личним прилозима, након тога и пријатељи и суграђани из Бајине Баште, да би се постепено, током времена, круг људи који шаљу прилоге и одлазе са нама на Косово и Метохију ширио.

Велику улогу у тому су имали извештаји које смо објављивали на друштвеним мрежама након завршене акције и поделе помоћи. Из њих су људи могли да виде и у каквим условима живе они којима помажемо али и да су наше акције озбиљно организоване, тако да су стекли поверење у наш рад.

Сада је постало већ потпуно уобичајено да прилоге преко нас шаљу и људи које лично не познајемо, са којима смо у контакту само преко друштвених мрежа.

Много нам је значило то што су наше извештаје преносили и о нашим акцијама писали и дневни листови попут „Политике“ или „Вечерњих новости“ али и бројни информативни портали, међу којима је, наравно, и „Стање ствари“, на чему Вам се овом приликом захваљујемо.

Такође, много значи и када се пише о породицама којима је потребна помоћ јер се на тај начин повећава могућност да за њих сазна неко ко жели и може да помогне. На тај начин смо и ми сазнали за неке од оних којима смо носили помоћ.

На пример, приликом наше овогодишње васкршње акције у селу Севце код Штрпца посетили смо породицу Ђорђевић која живи у веома тешким условима. Најстарије дете, Миленко Ђорђевић, надничењем издржава млађег брата и две сестре који још увек иду у школу, и мајку која прима само малу социјалну помоћ. Од поменуто троје деце који иду у школу, двоје су одлични ђаци а једна девојчица је чак и вуковац. Уместо да се напише нешто о њима како би им неко помогао, објављују се бројни, најблаже речено, неприкладни текстови.

На Косово и Метохију одлазимо и неколико пута током године, тако да је ових неколико година остао иза нас приличан број остварених добротворних акција. Наравно, када је обим помоћи коју носимо у питању свесни смо да су то само две удовичине лепте (Лк. 21, 1-4).

У фебруару 2020. године нам је за наш хуманитарни рад на Косову и Метохији уручена златна плакета „Најплеменитији подвиг године“, коју традиционално, већ годинама, додељују „Вечерње новости“.

Уз регистровану хуманитарну организацију бисмо вероватно могли да прикупимо већи обим помоћи али би то, са друге стране, смањило број непосредних сусрета са браћом и сестрама на Косову и Метохији. А ми ово радимо из љубави, у складу са речима Господа „Милости хоћу, а не жртве” (Осија 6,6), и не желимо да се то што радимо претвори у посао са радним временом у коме ће се ближњи претворити у бројке. „И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“, говори свети апостол Павле (1Кор. 13,3).

Коначно, кроз те личне сусрете смо упознали велики број дивних људи и стекли на Косову и Метохији много драгоцених пријатеља.

Често нам се јављају и деца из породица којима смо носили помоћ, што нас посебно радује. Никада нећу заборавити једну од првих порука које сам добио по повратку са Косова и Метохије, од деце коју смо тада посетили. Након неколико уводних реченица у вези са нашим сусретом и питања да ли смо срећно стигли кући, порука се завршавала речима „Волимо вас!“.

Досадашње искуство нам показује да је људима често веома важна сама наша посета и разговор колико и материјалне помоћ коју смо им донели.

У Светом Писму је речено да ће Христос када дође у слави рећи онима са десне стране: ”Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми” (Мт. 25, 31-36). Из ових речи видимо да милосрђе не подразумева само материјалне дарове потребитима – нахранити, напојити и оденути, него се једнака вредност даје и милосрђу у нематеријалном облику – примити странца, посетити болеснога и ближњега у тамници.

Ономе ко је у тамници својом посетом показујемо да није заборављен и остављен, доносимо му лепу реч, реч утехе и охрабрења. И на тај начин му показујемо љубав.

Српски народ на Косову и Метохији је у тамници. Постављањем граничних прелаза између централне Србије и Косова и Метохије цео тај простор претворен је у тамницу. Свака енклава на Косову и Метохији је тамница у тамници а свака српска кућа у енклавама је својеврсна тамничка ћелија.

Породица Стојановић из села Севце код Штрпца, остали су без оца (Фото: Лична архива)

Ово сам већ раније поменуо, али се надам се да ми нећете замерити јер мислим да је важно да то поновимо због тога што се под милосрђем готово искључиво подразумева милосрђе телу али не и души. А у Светом Писму је речено „Зато је боља ријеч неголи давање“, или „Блага реч је изнад дара“, у зависности од превода (Муд. Ис. с. Сир. 18,16). Дакле, ако немамо довољно материјалног богатства да бисмо некоме нешто пружили, имамо реч и имамо молитву.

Одласком на Косово и Метохију бар на тренутак, попут Симона Киринејца (Лк. 23,26), делимо са нашом браћом и сестрама тежину крста који носе.

Донекле смо прошле године – током проглашене пандемије и увођења полицијског часа, када нисмо смели да изађемо из кућа и станова – осетили како живе Срби на Косову и Метохији. Али, осетили смо само на кратко и само делимично јер је нама за кршење забране кретања претила само новчана казна, док за њих излазак из енклаве подразумева претњу по живот.

Тамо, ако вам супруг или супруга оду на посао или на њиву, не знате да ли ће се живи вратити, ако вам дете оде у школу не знате да ли ћете га више видети. Када увече легнете не знате да ли ћете се ујутру живи пробудити, ви, ваш комшија, родбина.

Ово можда најбоље осликавају речи једне баке из Ораховца, где сви Срби живе у само једној улици, у документарном филму „Моја улица: Ако вас пут нанесе…“, која каже: „Кад ујутру устанем, отворим врата, па погледам прво до горе, па доле, па се прекрстим и кажем „Хвала Богу, ништа није било вечерас!“

Управо због тога је важно да ко год може оде на Косово и Метохију. Само на тај начин може да се стекне потпуна и исправна слика о томе како живе Срби на Косову и Метохији, и да се бар на тренутак осетити како је то живети окружен крволоцима.

Нека, како каже свети Владика Николај Охридски и Жички, скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих.

Када је реч о самим условима живота, свака породица је прича за себе. Поменућу само то да се често срећемо са тим да људи још увек живе у чатмарама. За оне мање упућене то су куће од набоја са зидовима премазаним мешавином иловаче и сламе, а затим окреченим. Такође се неретко срећемо са случајевима да немају купатило или да чак немају уведену воду у кућу него је доносе са извора, како за пиће тако и за прање.

Управо у овом тренутку, на молбу из манастира Драганац, прикупљамо средстава како бисмо једном породици из села Понеш код Гњилана ископали бунар и увели воду у кућу.

Остао ми је у сећању и догађај са једном породицом, у једном селу у близини Штрпца. Наиме, ми имамо обичај, било да доносимо помоћ у виду хране или нешто друго, да купимо и нешто што ће обрадовати децу па смо тако и овога пута поврх свега купили и нешто слаткиша. Породица о којој причам има седморо деце, а када смо дошли затекли смо их саме кући, јер су родитељи радили у пољу. Старија деца су чувала ону млађу. У једној од кутија које смо донели и ставили испред куће било је и оно што смо наменили деци, а како нисмо све ствари могли да понесемо одједном, кренули смо назад до кола да понесемо и остатак. У повратку, када нам се отворио поглед према кући, видели смо децу како скачу и радују се око оне кутије са слаткишима. Притом је то био само најобичнији кекс са чоколадом. Ово је једна од слика коју никада нећу заборавити.

Невена, најмлађе од шесторо деце породице Ничић из Новог Бадовца код Грачанице (Фото: Лична архива)

То је била једна од ситуација која ми је показала да нисмо свесни колико у ствари имамо и колико умемо да будемо неблагодарни за то што нам је Господ дао.

Желео бих да напоменем да смо на Косову и Метохији организовали и различите културне догађаје.

Тако смо нпр. у Штрпцу организовали концерт духовне и изворне музике на коме су наступили протосинђел Серафим и група ”Србче”, дечији црквени хор ”Цар Душан”, КУД ”Цветко Грбић” и певачка група Сиринићке Жупе. У Јасеновику и Ораховцу смо организовали прелепа и веома корисна предавања Александре Нинковић Ташић, делили смо пажљиво биране књиге најбољим ученицима по завршетку школске године итд. И убудуће ћемо сасвим сигурно наставити и са оваквом врстом активности.

Не могу а да се овом приликом не дотакнем и питања Косовског завета.

Косовски завет није никакво апстрактно питање нити је питање које припада неком прошлом времену, а сасвим сигурно није никакав мит. Косовски завет је не само живо него и горуће питање које се пред нас као православне хришћане поставља свакога дана. Свакога дана нас питање Косова и Метохије, али и друга питања из нашег свакодневног живота са којима се суочавамо, стављају пред избор, да ли ћемо служити Богу или мамону (Лк. 16,13), односно да ли ћемо изабрати царство Небеско или земаљско.

Свакога дана се пред нама налази један мали испит на коме показујемо да ли смо верни Косовском завету.

Навешћу неколико примера који су, верујем, многима блиски.

Купујемо ли хлеба више него што нам је потребно а онда га, пошто се убуђа, бацамо? Купујемо и бацамо, многи од нас. А јесмо ли се сетили некада да поведемо рачуна о количини коју купујемо а да вишак упутимо некоме на Косово и Метохију? Или некоме у нашој околини, свеједно. Нисмо. Ево, ово је већ једно опредељење за царство земаљско а да то нисмо ни приметили. Јесу ли нам фрижидери пуни хране коју с времена на време, пошто јој истекне рок трајања, бацамо? Јесу. Јесмо ли се сетили оних који немају колико ми па да им пошаљемо вишак, уместо да бацимо? Нисмо. Опет смо се определили за царство земаљско. Јесу ли нам ципеларници пуни обуће и ормани пуни одеће, али и даље, упркос томе, настављамо купујемо? Јесу, имамо и вишак одеће и вишак обуће. Имамо ли, поврх овог вишка, и неких комада одеће које никада нисмо ни обукли и обуће коју никада нисмо обули? Имамо, ни ово није редак случај. А јесмо ли се сетили оних који немају? Нисмо. Да набрајамо даље, где смо све били на летовањима и зимовањима, колико аутомобила имамо у оквиру једне породице, и да ли смо поред куће или стана у којима живимо купили још неку некретнину у Београду, Новом Саду, на Тари, Златару или Златибору.

Као што видимо, свакога дана се пред нама налази један мали испит на коме показујемо нашу приврженост Царству Божијем, или другим речима, нашу оданост Косовском завету.

Зашто ове испите називам малим? Зато што захтевају малу жртву.

Одлазак у рат подразумева спремност да се жртвује свој живот што представља највећу жртву и највећи израз љубави у складу са Христовим речима: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Када говоримо о Косовском завету мислимо управо на овај најтежи испит.

Али, борба за Косово и Метохију се води свакога дана, на различите начине, и свако је води у складу са даровима које је добио од Бога. Ми свој допринос заједничкој борби дајемо управо овим добротворним акцијама, Матија Бећковић и људи попут њега речима, Црква молитвом итд.

Александра Нинковић Ташић, коју смо претходно поменули, иако жена, нити се уплашила нити је иједног тренутка оклевала када сам је замолио да одржи предавања на Косову и Метохији. Напротив, уместо да се ја захвалим њој она се захвалила мени због тога што је имала прилику да на тај начин да свој допринос у заједничкој борби за Косово и Метохију.

Са Александром Нинковић Ташић на предавању у Ораховцу (Фото: Лична архива)

Осврнуо бих се, у вези са овим, и на решење проблема Косова и Метохије.

Нажалост, најчешће се у вези са решењем овог питања говори о домаћем и међународном праву, површини територије рудном и другом богатству или црквама и манастирима, а најмање о Србима, нашом браћом и сестрама, који тамо живе. Волео бих да грешим и да ово моје запажање није исправно.

Човек је круна стварања света од стране Бога, а не цркве и манастири: „И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га…“ (Пост. 1,27). Први храм је направљен приликом изласка синова Израиљевих из Мисира, по Божијој заповести, али опет из љубави према човеку: „И нека ми начине светињу, да међу њима наставам“ (Изл. 25, 8).

Ово ни у ком случају не значи да не треба да ревнујемо за дом Оца нашега (Јн. 2, 14-17), за Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Девич, Драганац и друге домове молитве (Мт. 21,13), него само то да мора да се зна и поштује хијерархија вредности.

Има и оних који непромишљено, иако из добре намере, говоре о решењу овог проблема у будућности па се често чује како ћемо га ослободити „макар за 50 или 100 година“ или остављају у аманет својој деци да реше овај проблем.

У вези са овим последњим подсетићу на речи Светог Писма: „Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих” (ПрС 13,22). Дакле, деци би требало да остављамо наследство а не проблеме.

Што се тиче ових првих који говоре о решењу за 100 година поставићу следећа питања: Да ли ћемо ових речима улити наду оним Србима који сада живе тамо и учврстити их у намери да тамо остану? Они не знају да ли ће дочекати сутрашњи дан. Њих може да одржи само нада да ће се већ данас нешто десити што ће им променити животе а не за сто година.

Замислите да немате шта да једете и да вам неко каже како ће вам дати оброк идуће године. Је ли вам такав нешто помогао?

Колико ће уопште Срба бити на Косову и Метохији, и да ли ће их уопште бити, након 100 година? Колико ће и шта од светиња уопште остати након 50 или 100 година?

Решење за проблем Косова и Метохије може бити само оно што ће донети миран и безбедан живот Србима који тамо живе, и решавањем овог проблема се морамо бавити сада.

У тексту под насловом „Решење за Косово и Метохију по примеру чешких Судета„ изложио сам моје виђење решења проблема Косова и Метохије па препоручујем Вашим читаоцима уколико су заинтересовани да га прочитају. Осећам обавезу да напоменем да сама идеја решења по примеру Судетске области у Чешкој није моја већ да је ово решење у вези са Косовом и Метохијом поменуо чешки режисер Вацлав Дворжак, аутор документарног филма „Отето Косово“, у једном разговору који сам са њим водио. Ја сам само његову идеју подробније разрадио и образложио.

Желео бих да у вези са питањем можемо ли да ослободимо Косово и Метохију скренем пажњу на то да грешимо када као кључни фактор који условљава успех или неуспех овог подухвата узимамо однос великих сила према овом питању.

Не само да САД, Немачка, Велика Британија и друге непријатељске силе немају последњу реч у решавању овог проблема него онај фактор који је заиста кључни нисмо ни узели у обзир. Који је то фактор? Одговор нам даје свети владика Николај Охридски и Жички:

Јасно је, дакле… да су најважнији чиниоци у ослобођењу једног поробљеног народа

1) покајање народа, и

2) милост и моћ Божја.

Све су ратне Историје површне и невезане, ако у сукобу између два народа не узимају у обзир трећега чиниоца – Створитеља народа, Промислитеља.

Зар нам пример литија у Црној Гори и резултат избора који су дошли након тога нису довољни?

Пошто се често говори и о „разграничењу“ као могућем решењу, што је у ствари еуфемизам за одрицање од дела територије Косова и Метохије, добро је да се подсетимо како се Свети Краљ Милутин разграничио са Византијом на том простору:

Српска земља до Милутина беше „обузета великом теснотом и умањена“, јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: „И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, а ТО су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства“. Од овога времена град Скопље постаде престоница Српске земље.



Categories: Моба

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Још један бисер многоцени. Благословена је ниска бисера @стањествари, бројаница целитељних слова… Димитрије дивљења достојан…

Оставите коментар