Милан Четник: Варничење титоизма због Владе Револуције

Репресивним кампањама против „југословенског Рудија Дучкеа” и његових сабораца власти СФРЈ су доводиле у питање своје осетљиве спољнополитичке балансе и билансе са западњачким моћницима 

Владимир Мијановић (Фотодокументација „Политике”)

На Ђурђевдан је осванула вест да је своју истрајну и блиставу овоземаљску мисију окончао Владимир Мијановић (Требиње, 1946), познатији као Влада Револуција, чувени вођа студентских демонстрација 1968. године у Београду, али и ауторитет због којег су избијале студентске демонстрације и протести 1970. и 1984, фанатични борац за слободну мисао и права унижених, социолог, робијаш и квргави камичак у чизми титоистичке политичке полиције.

Кад је српско и југословенско друштво почело да тоне у социјални егоизам, кад је саможивост инаугурисана у етички кредо, Мијановић је, ношен генима родног крша, почео своју бурну борбу за митску правду.

Његово „левичарење” било је само глазура епских српских моралних стандарда. Језиком српске народне поезије речено: Влада је био адамско колено.

Мијановић и његово друштво спектакуларно су тестирали стање ствари у титоистичком поретку који је, после 1948. године, био постављен на, за њега заморну клацкалицу: с једне стране Партија (СКЈ) је имала иманентну потребу за потврђивањем идеолошког монопола, а баш због тога је била под сталним надзором Запада који је тражио од СФРЈ да доказује своју „либералну разлику” од осталих црвених режима. Другачије речено: титоисти не могу да сачувају свој монопол владања без репресије над јавним мишљењем, али тиме угрожавају, компликују кључну конекцију, ону са Западом, одакле стиже спасоносна инфузија за одржање буџета социјалне државе и све комотнијег начина живота… Тамо су фондови, кредитори, повериоци, отуд стиже огромни новац од дознака гастарбајтера…

Ту је настајало кључно трење, чији је баланс био брана потресима. У тој, осетљивој зони додира двају опречних доктринарних постулата, наступала је тзв. нова левица, слободоумни интелектуалци, чији је ангажман био праћен и подржаван у западној јавности, изазивајући кратке спојеве на релацији СФРЈ – Запад…

А Влада Мијановић је био непотрошива свећица за таква варничења.

Због „шоу-процеса” београдској „шесторици” (удруживање ради непријатељске делатности) који је почео 5. 11. 1984. где је Мијановић, наравски, био првооптужени, забринуо се „Њујорк тајмс” (3. 12. 1984):

„Али, ово (суђење) се не одржава ни у Прагу ни у Варшави, већ у Београду. Његово значење се управо ту и крије – то је тест за уверење да Југославија има различит, мање перспективан (ригидан) вид комунизма.”

„Да су либерални имиџ и кредитни рејтинг СФРЈ спојене посуде види се из тврдње како је из Међународног монетарног фонда (ММФ) ’вршен дискретан притисак’ због овог суђења за деликт мишљења у Орвеловој години јер да су, по налазу аналитичара ММФ-а, идеолошки ’чврсторукаши’ истовремено и противници економских реформи које ММФ захтева као залог нових кредита.” (Би-Би-Си, 8. 12. 1985)

„Франкфуртер алгемајне цајтунг” у броју од 14. 1. 1985. преноси из Београда „испољену бојазан да би (због суђења Влади и другарима) могло доћи до лошег одјека у западној штампи, и то док су у току компликовани преговори између Југославије и западних поверилаца”.

„Велт” (7. 12. 1985) нотира да је створен „фронт протеста”: „Овим суђењем левица на Западу, која се до сада увек залагала за Југославију и титоизам, мобилисала се против Титових наследника.”

Најрадикалније иступа посланица немачке Зелене странке у Бундестагу Петра Кели. Она почетком новембра у Београд доводи партијску делегацију и самосталног посланика Герта Бастијана, бившег генерала Бундесвера.

„Шпигл” (24. децембра) пише: „Они су донели петицију упућену Председништву СФРЈ коју је потписало 130 истакнутих личности са Запада.”

На неуспелој конференцији за штампу у београдском хотелу „Ексцелзиор” долази до „испада”, „Шпигл” бележи да је полиција претукла присутног Павлушка Имшировића, једног од „шесторице”, а Петри и друштву наредила „да отпутују”.

Владимир Мијановић, лево (Извор)

Лист сумира последице: „Избацивање Зелених, које је због великог одјека на Западу било врло непријатно за југословенску партију, имало је последице… Бонски министар спољних послова Геншер отказао је по кратком поступку већ планирану радну посету Београду. У међувремену је београдска партија послала курира у партијску централу СПД-а у Бону да би пријатељу Зелених Вилију Бранту објаснио ’неспоразуме’.”

У знак подршке оптуженима у Британији левичарски интелектуалци формирају Комитет за одбрану Југославије. Комитети солидарности се образују у Француској око Симон де Бовоар, у Немачкој око Хајнриха Бела и Гинтера Граса, а америчка агенција УПИ (13. 12. 1984) јавља из Београда: „Југославија је званично оптужила САД да се мешају у њена унутрашња питања кад је једна америчка конгресна комисија затражила дозволу да присуствује суђењу.”

Епилог процеса „шесторици”: после исцрпљивања, ублажавања и „издвајања” оптужница робију је одслужио једино најстарији Миодраг Милић, опозициона легенда звана Мића Доктор.

Мијановић је сва 44 дана у истражном затвору штрајковао глађу, а „Профил” (24. 9. 1984) преноси Владину изјаву: „Након 15 дана почели су на силу, вештачки да ме хране.”

Влада је штрајковао глађу и 1970. године када је осуђен на 20 месеци затвора (непријатељска пропаганда). Дела због којих је оптужен су савршена скица за портрет: штампање часописа „Фрогестерион”, у којем је исмевао Титова путовања у Африку, растурање летка којим се осуђује интервенција САД у Камбоџи, организовање студентског штрајка глађу у знак подршке рударима у Какњу који су такође штрајковали глађу (према билтену Међународног института за изучавање просвете из Брисела, 26. 10. 1970).

Суд је, бизарно, одлуку саопштио 20. октобра. Одмах се у центру престонице окупило око 50 студената скандирајући: „Нема правде” (исти билтен), брзо је покренут штрајк на Филозофском факултету уз окупацију зграде, а четири дана касније број побуњеника на универзитету попео се на 500 (УПИ, 24. 10. 1970).

Иста агенција (20. 10. 1970) из Београда је јавила: „Мијановић је искористио америчку интервенцију у Камбоџи да оптужи Југославију за ’увоз америчког капитала’ преко пословних инвестиција… Он је такође рекао да југословенски радници у иностранству помажу изградњу ’савременог америчког фашизма’.”

Владимир Мијановић (Извор: Снимак екрана/РТС)

Поменути бриселски билтен наводи да је суђење Влади прекинуто 23. септембра како би се спречиле „дипломатске незгоде” у време посете америчког председника Никсона Београду.

После, служећи ЈНА, Мијановић је осуђен на годину дана затвора (повреда угледа СФРЈ), наводно због причања неког вица о Титу.

Почетком јануара 1987. године водеће западне новинске агенције (Ројтерс, АП, АФП) емитовале су вест из Београда да је социолог Владимир Мијановић, „чеона фигура југословенског студентског покрета”, ухапшен на београдском аеродрому иако је прошао пасошку и царинску контролу на лету за Торонто.

„Касније је полиција изјавила да је то била грешка и вратила му пасош. Међутим, он је пропустио лет и његов пртљаг је очигледно одлетео без њега у Канаду.” (Ројтерс, 6. 1. 1987).

Саслушаван је осам сати (Радио Лондон, 7. 1. 1987). Према истом извору он је „због свог неустрашивог и бескомпромисног става, који је показао у току многих година, навукао специјалну срџбу југословенске полиције”.

Тако је Удба учинила још један мали напор да тврдоглавом Мијановићу огади живот. Он ће ипак стићи у Канаду, где ће стартовати као таксиста. Румена јабука титоизма пустиће свог најжилавијег црва у меланхолију емиграције.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар