Јован Б. Душанић: Прибинић – песме, игре и здравице

Доносимо завршни извод из књиге проф. др Јована Б. Душанића Липљанског: „ПРИБИНИЋ И ОКОЛИНА  етнографски и други записи

Старији људи се сећају да се раније, осим у време жалости, певало у свакој прилици (на славама, прелима, свадбама, зборовима код цркве, празницима, недељом, при раду на пољу и чувању стоке, уз котао итд) и у свако доба дана и ноћи. Међутим, мало је сачувано песама које су се певале у та давна времена. Прота Стеван К. Душанић је забележио једну од песама која је певана у претпрошлом веку.

Први пјевач
Мој кумане, моје радовање!
Оћемо ли стати и пјевати?
Створа Бога спомињати?
Створа Бога и старијег свога?

Други пјевач
Лако нам је стати и пјевати.
Ал’ је тешко Бога спомињати.
Овде нема цркве ни мастира.
Нити свјећа, а нити кандиља.
До јуначког срца и поштења.
И нашега данашњег весеља.
Те песме су певане без, а некада и уз пратњу музичких инструмената: тамбура (шаргија), дипле, фрула, двојнице (свирала).

Међутим, инструмент који се налазио у скоро сваком домаћинству биле су гусле. Готово свака кућа је на зиду поред иконе имала окачен овај музички инструмент. У кућама би често, поготово за време неких празника и дугих зимских ноћи, највештији гуслар свирао и певао уз гусле (које су израђиване од јаворовог дрвета) српске народне песме, које је знао напамет, а остали би пажљиво пратили и упијали сваку реч и звук.

Српске народне песме које су гуслари певали радо су слушали не само православци него и католици. О томе пише и светски познати архeолог Артур Еванс (открио Минојску цивилизацију на Криту).

Интерес за археологију и антропологију одвео је младог Артура Еванса у наше крајеве. У путопису са тог путовања Кроз Босну и Херцеговину пешке током побуне августа и септембра 1875. он стиже у Усорски крај (код места Комушина, недалеко од Прибинића, на североисточним валовитим обронцима Борја планине) и присуствује великом годишњем вашару, где се окупљају хришћани – римокатолици и православци (или Срби како се они поносно називају, наглашава путописац). Вече пред сутрашњу „прославу“ окупљају се сељаци и логорују у породичним групама. Путописац то веома сликовито описује.

Артур Еванс (1851-1941)

„Чим се ноћ навукла, цео планински гребен је био осветљен великом ватром, око које су се у групама гомилали сељаци… Велики скуп који образује пространи и распламсаном ватром осветљени круг, а у средини тог кружног скупа засео је босански певач на неотесаном пању, и пошто је подесио своје гусле, започео је да излива једну од великих сага своје расе. Да ли је ово могла бити неприпремљена песма? Он је, без књиге или неког другог средства меморије, излагао своју баладу, а кад сам негде скоро око сунчева изласка пошао на одмор, он је остао још и даље декламујући…

Ове херојске песме – таворије, како их народ зове по Тавору, њиховом богу рата – из генерације у генерацију одржавају свете народне традиције. У данима робовања оне су биле поносито наслеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Српски дух је стално освежаван из непресушног извора епске поезије. Код српског народа, раздвојеног религијом, природним баријерама и људском пакошћу, ова је национална поезија одржавала народну свест и подсећала га на заједничко братство, бодрећи га да окрене своје духовне очи од садашње раздвојености ка заједничкој прошлости.

Она тако храни народни полет сећањима на оно доба када је изгледало да ће један из реда њихових краљева уграбити палу круну Византије и наместити је на своје чело. И босански Србин, изгледа, данас заборавља узане традиције свога полуотуђеног краљевства и у својим сјајним легендама, без фразирања географа и дипломата, он види свога брата у Србину Црне Горе, старе Србије и слободног краљевства српског…

Ја сам посматрао гомиле око слепог старца певача и сваки образ био је орошен сузама; речи су њих узбудиле, а не музика. Јер, заиста, ове песме говоре срцу. Са својом природном једноставношћу оне нагонски узбуђују и потресају сваку душу…. Ова је поезија изазвала високу Гетеову пажњу и није никакво чудо што се у њој види знак да је тај народ способан да достигне највеће висине цивилизације. Није неумесно баш овде дати одговор онима који говоре о југословенском потлаченом народу као о потпуно заосталом бићу, јер не могу да схвате да: Тај народ још чува, усред многих понижења, оно што је од природе примио – моћан и сјајан дух.

Тако у време наших предака гусле нису биле реткост ни код муслимана и католика, који су задржали обичај својих православних предака. У Босанској вили (1898) Омер-бег Сулејманпашић апелује да се што више сакупљају српске народне песме и истиче значај истих и гуслара у српској прошлости. Он пише: „Браћо Срби, без разлике вјере! Скупљајте што више народне умотворине, не гледајте кад Мухамеданац пјева, па каже:

А тако ми дина и имана,
И нашега поста Рамазана

или православни:

А тако ми крста и Исуса,
И неђеље свете Госпојине.

Ово нек нас не прави туђим, јер је то све на нашем лијепом српском језику пјевано. У много ћете пјесама наћи где Мухамеданац пјева светога Саву, као што је и у овој пјесми:

А не може куршум бити Мехе,
На Мехи су до три хамајлије,
Што је писо хоџа из Есрине,
Први имам међу евлијама,
А четврта што је хамајлија
Остала је иза светог Саве.

или

На Виду су до три хамајлије.
Писо их је хоџа са Крајине,
Кад је Виде бега погубио,
Хамајлије са бега скинуо,
Бег носио, а није вјерово,
А Вид носи и добро вјерује.

Види се да је то један народ на једном језику пјевао, па ништа нас не смета и не треба да смета што је Мухамеданац пјевао у духу исламске вјере, или православни у духу хришћанске, јер:

Проклет био, ко рад вјере,
На својега режи брата,
Јер несрећа сва извире,
Само из тог калног блата.

Наш српски народ слави и у звијезде кује пјеснике, који умјетничке пјесме пјевају, а девета му је брига гуслар. А неће да се сјети да су гусле Србина одржале и мило нам Српство у најгорем земану сачувале – јер:

Гусле су ме пјеват научиле,
И бој бити са душманом клетим.

или: 

Ја ћу узет гусле јаворове,
Па ћу ићи од града до града,
А пјеваћу шта ми грло даје,
Какав нам је зулум од Турака.

Сад кад смислимо шта су Србину гусле јаворове, треба гуслара да славимо као и пјесника.

Католичка црква (испред је воз Ћиро) у Прибинићу (почетак ХХ века)

Наш врли Србин католик, српски књижевник Вид Вулетић – Вукасовић потакао је у дичној нам Босанској вили бр. 3 од г. 1897. да се што више скупља прича о светом Сави, па се и ова моја маленкост одазива предлогу брата Србина католичке вјере, те у истом смислу моли браћу Србе Мухамедове вјере, да што више обрате пажњу на народне умотворине, пјесме и приче и т.д.

Нека Мухамеданац слободно забиљежи ако чује коју о светом Сави, а православни и католички Србин о Кајимијама, Сирији, Ајваз-деди и др. јер нас то ништа у нашим вјерама помести неће и учинићемо за мили српски народ корист и упознати га са његовим јунацима. Такође су важне приче о нашим гласовитим Србима на пр. Мехмед-паши Соколовићу, Али-паши Ризванбеговићу (којега је унук царски ферик, познати и признати ватрени Србин – њег. преуз. Мехмед Али-паша) Вуку Јајчанину и др.

Завршујући кличем: Боже слоге, биће свега!“

*  *  *

Народно коло се играло обавезно уз пратњу музичких инструмената и то најчешће уз тамбуру, ређе уз фрулу и двојнице. У стара времена, најпознатија кола у Прибинићу била су: тројка, цик-цак, четверац, ђачко коло, мацино коло, циганкуша, кукуњешће, бруђа… Коло би почињао свирач (тамбураш или фрулаш) свирком. Око њега би се играчи хватали за руке, да би се на крају круг затворио око свирача. Нови играчи су улазили у коло тако што су, на било ком месту, прекидали коло, хватајући се до оних уз које су желили да играју. Тамбураш или фрулаш би ходао у кругу кола, прилазећи час једној час другој страни. Обично је после сваког кола долазила песма (по правилу у дуету) уз често натпевавање младића и девојака.

Мој ми драги шумицом долази,
мили Боже чувај га и пази.

* * *
Ја не растем за оца и нане,
Већ ја растем за тебе, драгане.
* * *
Дођи драги вечерас на прело,
и обуци најљепше одјело.
* * *
Дођи, драги, суботом увече,
прелићемо док нам мама рече.
* * *
Дођи, драги, вечерас на прело,
нема маме, сједићеш уза ме.
* * *
Перушајте моји перушалци,
сад ће вама медени колачи.

* * *
Поран драги волове нарани,
сутра ћемо орати у страни.
* * *
Мене нана шаље говедима,
а од збота нема ни говора.
* * *
Удаћу се на крај села мога,
за онога момка гаравога.
* * *
Женићу се и ја ове зиме,
имам жита четири мјешине.
* * *
Немој, мала, да би се удала,
ако би ме војска задржала.
* * *
Кад оженим брата па и рођу,
онда мени сватови нек дођу.
* * *
Ој цурице, љубав нас је сплела,
као бршљен и зелена јела.
* * *
Кажи мени, тамбуро дрвена,
која ми је цурица суђена.
* * *
Хватајте се цурице до мене,
док се нису похватале жене.
* * *
Погледај је преко кола, побро,
како се је намазала добро.
* * *
Ко је реко и ко је повико,
да не смије запјевати нико.
* * *
Ћут’те жабе не кречите џабе,
ми смо лоле ми знадемо боље.
* * *
Ко се мисли с нама натпјевават,
боље му је ићи кући спават.
* * *
Пјевај драга и на крају врисни,
нека знају да смо једне мисли.

Већина народних кола су ведрог стила и сматра се да су она донета из Србије. По мишљењу етнолога (Јелена Допуџа: О народним играма на подручју Теслића) који су се бавили проучавањем фолклора овога краја, овдашње игре углавном носе карактер панонске кореографске области. Највештији играчи у колу често подврискују и тиме дају додатни ритам и подстичу већу разиграност и осталих у колу.

*  *  *

Данас као и у стара времена обичај је да се у разним приликама изговарају здравице. Оне представљају израз својеврсног народног беседништва, а људи који су их изговарали, у стара времена, били су цењени исто толико колико и добри свирачи и певачи.

Манастир Липље код Прибинића (задужбина краља Драгутина Немањића)

 У свечаним приликама оне се изговарају уз подигнуту чашу пића (обично ракије), па се уместо здравице користила и реч напијати. Вук Караџић пише: „Напијати обично почиње онај који сједи у горњем челу, и да од срамоте не смије ондје сјести онај који не зна напијати… Како ко напија остали престану и јести и говорити па слушају.“ Књижевник из нашег краја, Момчило Спасојевић објавио је (2010) књигу Здравице код Срба које се изговарају разним пригодама (славе, свадбе, крштења и слично).  Поред ових пригодних здравица, у књизи постоје још опште и шаљиве здравице.

Опште здравице се држе на разним свечаностима, али још чешће и за обичног ручка или обичне посете пријатељима, родбини или другим окупљањима. Овим здравицама жели се добро здравље, расположење, успех или се упућују какве друге лепе жеље и честитке  присутнима на скупу. Оне су, у правилу, мање свечане од здравица које се изговарају у разним свечаним приликама и са мање су церемонијала.

Помози Боже! Сунце на исток, а Господин Бог на небу.

Весели, Боже, у дом домаћина и његове кумове,

И његове пријатеље, који су му овдје и оне који нису,

Да би му се увијек купили на пуну софру,

На добру вољу, на поштен глас и свијетао образ.

Дај, Боже, нашему домаћину хаир и берићет

У његовој кући, у његовој муци, у тврду волу и брзу коњу.

Куд год наш домаћин одлазио, од свуд к своме дому доходио;

Пред домом вољне и невољне находио,

Вољне у дом уводио да му вино пију, благо благују,

Бога моле и о свакоме добро лијепо зборе;

Невољнијем што тражили пред врата износио.

Кад би наш домаћин међу браћу и дружину долазио,

Они му у врх стола мјесто чинили, част му указивали,

Дај Боже да би наш брат домаћин у цркву ходио,

Праведном се Богу молио, да би задужбине дијелио,

Прилоге остављао што би јаки и богати били,

Све од својега рада и поштеног труда, а од Божијег дара,

Дај Боже, нашему домаћину да би увијек имао:

Круха, вина, меда, млијека, сребра, злата и свакога добра,

А највише, Боже дај му чисту душу на умрли час.

Како му је чиста и честита била и на крштени дан!

На здравље и весеље!

Од Бога вам лијепо здравље! 

Манастир Липље код Прибинића (задужбина краља Драгутина Немањића)

Шаљиве здравице су новијег датума. Уместо старих озбиљних и богоугодних почињу да се јављају шаљиве здравице. Обично их држе млађи људи, у друштву где се сви познају, како се нико не би нашао увријеђен. Ове здравице су често китњасте и пуне маште, лаког ритма и знале су увеселити и орасположити присутне.

Пијем у здравље своје
И мужа жене моје,
Сина своје мајке
И дјевера моје снајке,
Стрица мог синовца
И сина мога оца.
Ако домаћин буде у памети,
Он ће и вина и ракије још изнијети.
Ова је боца мога покојнога оца,
Он је из ње увијек пио
А ја сам га наслиједио.
Ко пије умријеће,
А ко не пије и прије ће.
Живи били и још дуго пили,
Хвала ти домаћине,
Прасиле ти се крмаче,
Мале по седморо, велке дванаесторо,
Хвала ти домаћине,
Ове године кућу правио,
До године чивије из луга вадио,
Хвала домаћине и здрав био,
Сваки дан пио и бос ходио,
И коло водио, ћери удаво, имање продав’о,
Желим ти сваку срећу, донеси чашу већу.

Традиција је да се на крсним славама држе многе здравице и гости се труде који ће од њих бољу изговорити. Оне могу да се изговарају спонтано али и по неком реду. Раније су изговаране прве здравице (обично их је било седам или девет) по реду и свака у нечију част. Најчешће је био следећи ред здравица:

Прва чаша, за помози Боже.

Друга, за бољи час.

Трећа, Света Тројица.

Четврта, за Часни крст.

Пета, добродошлица.

Шеста, за здравље домаћиново.

Седма, за здравље кумова и пријатеља.

Осма, за здравље домаћице.

Девета, у славу збора и сабора.

1.

Сада, браћо, да попијемо ову прву чашу
За славу Бога живога, који се не боји никога.
Помогао нас милостиви Бог, Небески двор
И сву браће добре среће, око овог стола сједеће.
И догодине се састајали и сабирали у овом дому,
А у овог доброг домаћина, да би га помогао Бог,
И данашњи год и крсно име, оно које слави и служи.
Во славу и чест!

2.

Чаша друга, да је међу нама љубав дуга,
Да продужи Бог живот и здравље, срећу и напредак,
И свако добро, Боже дај!
Часно сјели, поштено устали, добар глас донијели,
А још бољи понијели, Боже дај!

3.

Ову трећу пијемо у славу Свете Тројице
Да нас сачувају на путу, на суду, у тамној гори,
На мутној води! Бог и Богородица да чувају
Нашег домаћина, који нас дочека и угости!
Бог му за све платио и троструко вратио.

4.

Помињасмо Бога и Свету Тројицу
Помогао нам Бог и Света Тројица
А ову ћемо чашу испити у најбољи час
У име Бога и часног и златног у сјају Христовог крста,
Који сја да обасја све који га вјерују и цјелују.
Ко год Часни крст вјеровао и смјерно цјеливао
Томе Бог помагао и на помоћи био, а ко га не вјеровао
Да Бог окрене с крстом, те да га и он вјерује и цјелује.

Манастир Ступље – недалеко од Прибинића (задужбина краља Драгутина Немањића)

5.

Добродошлицом,
Ви мени добро дошли, добро ме нашли,
Добро добри нам Бог дао и увијек нам добро долазили,
И у добри нас час здраве и веселе налазили. Дај Боже,
Па и ми вама добро долазили о вашим славама и весељима,
И увијек вас срећне налазили.
Здрави будите, и добро нам дошли!

6.

Домаћине славио крсно име, имао са чиме,
Слава ти помагала, дјеца се радовала,
Слава ти добро доносила,
Са тобом се заједница поносила,
Славски колач у цркви секао,
Што желио то и стекао,
Софра гостију пуна била и
Најмилији’ ђаконија свакојаки’,
Пића сваки’, славио цијелог живота,
Кад тебе нестане да дјеца наставе!
Нек’  ти је срећна слава!
Да Бог да срећу!

7.

Сад у здравље кумова крштених и пријатеља поштених.
Кумове никада не мијењали, пријатеље нове добијали.
Старе Бог поживио и наградио, а нове са срећом подарио.

Помогао Господ Бог и нас и наше кумове и пријатеље ђе гођ ми и наша дјеца и наша браћа за њих чули, ота’ле се поздрављали, ђе ли се на путу ил’ на дивану виђели и састали и ота’ле се поздрављали и један другом о части и добру радили у лице се љубили, један другог за здравље питали, добријем срцем, а правом љубави!

Да Бог да и лијепа милост Божија, да за наше кумове и пријатеље вазда чујем добар и честити глас и у њима да имамо добру узданицу, а такођер и они у нас!

Да Бог да и милост Божија, с кумовима се кумили, све с драге воље, без икакве невоље, с пријатељима се пријатељили с чистом љубави по гласу и по закону Христову!

Старе да држимо што нам је стекао ђед и отац, а нове и срећне да прифатимо по заповијести и вољи Божијој.

И куд ћемо даље? Већ нашијема кумовима и пријатељима, дај Боже, лијепо здравље, а међу људима поштени глас а најбоље, Боже, помози нас који смо овдје и данас!

Манастир Ступље – недалеко од Прибинића (задужбина краља Драгутина Немањића) 

8.

Доста писмо, доста наздрављасмо, домаћицу заборависмо,
Али Бог је никада не заборавио, на свако је добро намјерио,
Здрава си домаћице, китила се родом и породом,
Као љето на Ђурђево јутро, као зелена гора око двора.
Синове женила па се веселила, откуда хјела и откуда жељела.
Кћери удавала за врсне и прибране, па имала зетове одабране.
У своме дому вјенчавала и кршћавала, а невољном милостињу давала.
У дому ти снаје и синови, у селу ти кћери и зетови, уз кољено доста унучади.
Што си ову софру приправила, колаче мијесила и квасила,
А своје крсно име свакојаким ђаконијама украсила,
У дому ти се вазда свака добра срећа огласила.
Увијек пуну софру износила, пред нас је доносила;
А весела и задовољна равну је и берићетну дизала,
А срећну и честиту прибрала, па те за њом браћа благосиљала.
Имала од’клен доносити и пред кога доносити, много љета и година!
Ко се за софром гостио и частио, у срећни ти час наздравио.
Кo ти чашом наздравио, Свети Симеон Богопримац га прославио.
Ко ти у дому крсне свијеће припаљив’о, Бог га сваким добром дарив’о.
Ко ти за софром крсни колач ломио, чиста и поштена образа ходио,
Па ти срећне гласове по свијету носио.
Ко ти у кући пјев’о и попијев’о, у злато и свилу се одијев’о.
Ко ти у дому мудро бесједио, Бог га мио увијек веселио.
Ко ти се пред иконом Богу молио, Господ Бог га благословио.
Ко ти се у дом намјерио, никада ти ништа не замјерио.
Ко ти иза софре устао, слави се поклонио и братски ти захвалио,
Од срца ти било поклоњење, од Господа Бога опроштење,
Од руке ти све било сито и богато, а нама дато да ти захвалимо:
Свега доста да те Бог опрости. Бог ти дао здравље и весеље,
Нама грешним душевно спасење, ако Бог да и милост Божија.

9.

За славу нашега збора и сабора, светога Симеон Богопримац!

Ђе гођ се састајали и радили, добро сатворили и учинили, збор нам био збором, а договор договором као међу срећном и честитом браћом ‘Ришћанима, ако Бог да!

За здравље наших свештеника који напријед иду, цркве отварају, литургије поју и за нас грешне, Богу се моле!

Молитва им пријатна била у Господа Бога, ако Бог да!

За здравље наших младића, трговаца и путника, копача и орача!

И за здравље свакога брата ‘Ришћанина, вољнога и невољнога!

Који је у вољи, Боже га подржи, који ли је у невољи, Боже га из невоље избави, да се браће нагледа, да се сунца огрије, да се вина напије, и да му Бог да власт и област, како данас нама у нашега брата домаћина, ако Бог да!

После ових током славља изговара се још много здравица, а гости када одлазе изговарају и здравицу за њиховог доброг пута и доброг останка оних који настављају са слављем.

(Крај)

Књиге:

ПРИБИНИЋ место у Републици Српској (2008)

ПРИБИНИЋ И ОКОЛИНА етнографски и други записи (2021)

могу се преузети у ПДФ формату на:

https://www.poreklo.rs/2014/01/05/digitalna-biblioteka-portala-poreklo/

https://www.zapadnisrbi.com/istorijska-citanka/pdf-citanka

Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , , ,

Оставите коментар