Виртуелни музеј „Јасеновац логор смрти – земља живих“

Виртуелни музеј Јасеновца биће представљен и интерактивном изложбом која је отворена у среду 21. априла у 19 часова

Икона Јасеновачких новомученика (Аутор: сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац)

Највеће стратиште српског народа у 20. веку, концентрациони логор Јасеновац, добија свој виртуелни музеј. Реч је о порталу на коме је синтетизована историјска грађа о стравичним злочинима, али и апликацији која доноси исповести жртава на до сада на овим просторима невиђен начин. Музеј ће бити представљен изложбом у галерији Прогрес у Београду.

Аутори музеја су теолог Дарко Николић и сценариста Богдан Шпањевић, који се успешно бави дигиталним представљањем музејских експоната у свету.

„Портал је једна врста хрестоматије, читанке о Јасеновцу у којој смо покушали да саберемо релевантну историјску грађу и да је систематизујемо. Што се тиче апликације, иновација је приступ у коме ангажујемо гледаоца путем звука, специјалног звучног дизајна. Када се каже виртуелно, мисли се на стварност креирану путем рачунара и софтвера, музеј је условно речено виртуелан, користимо софтвер, али слике које стварамо су звучне. Веома су пажљиво дизајниране“, објашњава Шпањевић.

Павелићева Тијесна бојна убила је 7. Фебруара 1942. у Дракулићу, Мотикама и руднику Раковац код Бањалуке 2300 људи, међу њима је било 538 деце (Фотографије: Спутњику уступио Музеј жртава геноцида)

Јасеновац – Земља живих

Музеј „Јасеновац логор смрти – земља живих“ даје слику о томе шта се заправо у Јасеновцу догодило, због чега, односно, шта је претходило убијању на најсвирепији начин, али и шта се десило по престанку рата. Објашњава какав је био однос власти према стравичном злочину, какав је данас и какав би требало да буде.

Међутим, главна вредност пројекта је нови поглед на смрт у стравичном систему логора, перспектива за коју, као теолог Николић сматра да је једина могућа – новозаветна, јер је она и темељ наше културе.

Прича о Јасеновцу подељена је у десет великих поглавља, првих девет алудира на кругове пакла, а због последњег су се аутори и упустили у овај сложени подухват.

„У последњем поглављу, које смо назвали „Земља живих“, заправо свему дајемо јеванђељски тон, то што се догодило посматрамо из есхатолошке перспективе Царства Божијег, када све почиње да добија другу димензију. Ти догађаји одједном се доживљавају у потпуно новом светлу, у светлу васкршње радости. Осећа се да све то, колико год да је било страшно, почиње да има потпуно нови смисао за свакога од нас“, каже Николић.

Сведочанства жртава

Да би се то постигло, пред посетиоцима музеја су сведочанства жртава представљена на до сада код нас невиђен начин. Шпањевић каже да је користио низ искустава оваквих пројеката који су реализовани по свету. Суштина је у томе да посетиоци оно што музеј представи доживе на што личнији начин.

„Покушали смо да повежемо наше, са животима људи који су нестали у Јасеновцу, да пронађемо те везе и осетимо њих као људе, као личности, као непоновљиве феномене на Земљи, као што је то свако од нас. То је управо супротно перцепцији тих људи као бројева, као сумарних статистика којима калкулишемо у тој математици злочина, да ли их је било оволико или онолико. Заправо, када доживите једног човека као непоновљиви свемир који се родио на земљи, осетите њега, његов живот, његова осећања – он за вас постаје брат или сестра, он постаје неко заиста ваш“, каже овај сценариста.

Милка Милашиновић из Шешковаца код Лакташа – убијена 27. септембра 1943. у логору Стара Градишка.

Историјски материјал пажљиво је распоређен у више целина, па тако посетиоци сајта по први пут на једном месту могу да виде и топографију логора смрти и на тај начин осете размере усташког злочина.

Топографија злочина

„Јако је важно да се упознамо са географијом и топографијом овог ужаса, са сваким местом страдања, али с друге стране, она није само то, то је географија светости. То је земља живих, то је за нас Света Земља. Када се упознате са њом, упознате простор светости у коме би човек могао да осети потпуно нову димензију живота, потпуно нови дух који је у стању да човека мења“, каже Николић.

Часне сестре са усташама, Стара Градишка 1942. године.

Виртуелни музеј Јасеновца биће представљен и интерактивном изложбом која ће бити отворена у среду 21. априла у 19 часова у галерији „Прогрес“ у Београду.

Гвоздена књига стигла из Јасеновца

Посетиоци ће имати прилику да додирну једину скулптуру коју овај пројекат има, реч је о „Гвозденој књизи“, која је поред портала и апликације трећа компонента виртуелног музеја о страдању у НДХ.

Неопходно је да са собом понесу мобилни телефон, јер ће, док прегледају Гвоздену књигу, слушати сведочанства логораша. Експонат је специјално за ову прилику допремљен из Јасеновца.

„Не желимо да откривамо друге детаље, посетиоци ће се осетити гануто, али ће осетити и љубав према животу. Јасеновац нас учи животу, да га волимо, да љубимо једни друге, грлимо једни друге, не упућује нас да будемо загледани у смрт и мржњу. То су лекције које ми покушавамо да научимо из ужаса Јасеновца“, каже Шпањевић.

Парк логора Стара Градишка 1942. године.

„Ми смо се заправо бавили житијем светих. Сви јасеновачки мученици су проглашени светим, ми смо се бавили управо том темом“, додаје Николић.

Виртуелни музеј Јасеновца има подршку Министарства културе и информисања, Музеја жртава геноцида и Епархије пакрачко – славонске, односно владике Јованa Ћулибрка који је ауторима као стручњак за питање геноцида дао оквир у коме ће прича бити испричана.

Сенка Милош

Наслов и опрема: Стање ствари

(Спутњик, 20. 4. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

1 reply

  1. NDH је 41-45 одрадила две трећине усташког плана (побила трећину Срба, и трећину поримокатоличила). Неоендехазија је педесет година касније завршила посао протеривањем остатка.

    Неоендехазија је и данас на готово истим политичким, културним и идеолошким позицијама као и њена крвава претходница из Другог Рата.

    Наша/туђа власт разумљиво да не ради ништа корисно да жртве Јасеновца (и не само Јасеновца него страдалници широм Кроације, БиХ и Срема) добију своје место у колективном сећању Срба и буду вечна опомена злотворима.

    У последњих двадесетак гоидина имали смо поигравање са бројевима жртава (омиљена тема Музеја Геноцида у Бгду, и епископа Јована) и млако или никакво политичко ангажовање на том плану.

    Штавише, насупрот светињи чувања сведочанстава страдања, оригинални документи и други материјални докази усташког геноцида над Србима, који су чувани у Републици Српској, су били предати представницима Јеврејског Холокост Музеја (у Њу Јорку) пре неких петнаест година.

    Сада смо добили пројекат који маркетиншки дигитално прича „приче“. Оквир пројекта је одредио епископ коме аритметика не иде од руке а воде га теолог и власник маркетиншке фирме.

    Просто ми изгледа шокантно, да је ниво и опсег рада на „теми“ — „експериментисање“ (према речима аутора) — експериментисање са највећом трагедијом Срба двадесетог века!

    При том, не спорим да дигитална презентација може имати емотивни набој и пробудити неке за стварност патње и трагедије српског народа.

    Али мала је корист од емотивних излета, јер да ови имају тежину, амерички филмови „tear jerkers“ би били врхунац уметности и средство културног утицаја.

    Важнији проблем је што се „дигитализацијом“, уколико нема шире политичке и образовне подршке, злочин над злочинима виртуелизује и тако обесмишљава његова историчност. Тим пре, остајући сам за себе, пројекат ће лако бити третиран као српски пропагандистички акт.

    Потребна је озбиљна дипломатско политичка акција да истина геноцида над српским народом прво дође у свест нашег народа и угради се у државне, друштвене и образовне оквире зарад очувања за будуће генерације. Такође, поставити је у темељ државних односа са Хрватском, а са једним од циљева, да се следбеници, колико год да их има, из хрватског народа одрекну злочиначке идеологије. Због будућности деце, њихове и наше.

    18

Оставите коментар