Да ли су чињенице довољне да нас определе ка било којем ставу у прилог или против „мера“? Засад још нису

Минијатура из рукописа из 16. века посвећеном алхемији

Ових дана се на друштвеним мрежама много дели текст Роберта Бурионија, миланског професора микробиологије и имунологије, који каже отприлике овако: наука није демократска. Не може се јавним гласањем одлучити о томе да гвожђе плута по води, или да је брзина светлости онолико колико већина одлучи да је. Лаици су магарци који се мешају у ствари о којима немају појма и мисле да могу да мењају једном за свагда утврђене истине.

Па… није баш тако. Заправо, наука јесте, или би барем требало да буде, демократска – у смислу да свако ко је у одређеној науци образован и има прилике и средства да то чини, може да поставља и доказује хипотезе, поштујући, разуме се, научни метод. Уколико сматра да гравитација не постоји, на вољу му да скаче са десетог спрата да би хипотезу оповргао. Наука нема никакву потребу да се „брани“ од магараца – то није њен посао. То је, у основи, посао образовног система и културне политике, а у случају непредвиђених збивања, политичког, и система информисања. Међутим, основна особина науке је недогматичност – свако може да провери научну теорију ако за то има воље и средстава, а истина ће се манифестовати сама по себи, независно од жеље онога ко би да је доводи у питање.

Фото: Институт за јавно здравље Црне Горе

Основно питање савремене науке је питање релевантности. Она се, нажалост, не може егзактно измерити и поштен научник би морао да призна да су грешке у том смислу увек могуће. Добро формално образовање, цитираност научних радова и томе подобно, ипак не могу до краја да докажу релевантност; квантификација у науци доноси бреме тежње за цитираношћу и релевантношћу, уместо тежње за истином. Простим језиком речено, научник такође мора да једе, и нема интереса да сече грану на којој седи, мањ ако није какав Дон Кихот – али његове закључке свакако нећете имати прилике да читате у неком „мејнстрим“ медију.

Ту се згодно уклапа још једна масова појава на мрежама – беџ о „веровању науци, уместо моронима“. „Морони“ би, дакле, били „антиваксерски лоби“ који, ако је веровати појединим масовно дељеним постовима озбиљних научника, зарађују завидне своте од својих ненаучних тлапњи. Ваља да их разочарамо – већина скептичних према COVID-19 паници заправо не црпи своју скепсу ни из једног другог извора сем из званичних јавних и научних саопштења. Да су та саопштења мало више искрено признање недоумице, а мало мање тенденциозна, вероватно би и отпор био мањи. Али, пођимо редом.

1. Антитела

На почетку пандемије, изражено је уверење да ће бити неопходно да се стекне колективни имунитет на вирус, било прележавањем болести, био евентуалном вакцинацијом (вакцина у том тренутку није постојала). Сваком лаику је познато да се имунитет огледа у постојању антитела на вирус. Стога је памети сходно да онај ко је болест прележао или се вакцинисао провери антитела на вирус. Авај, овај крајње логичан поступак струка је ових дана довела у питање. Да ли постоји квалитативна разлика између антитела стечених прележавањем болести, и оних стечених вакцинацијом? Мада се вакцинација у основи темељи на имитирању природно стеченог имунитета, стиче се утисак да се сугерише да је имунитет стечен вакцинацијом, „бољи“. Зашто је то тако? Има ли анализа антитела икакву улогу у утврђивању степена заштите од обољевања? На ово питање дају се углавном три одговора. Први је да прележавање не даје трајан имунитет и да је могуће заразити се поново (истим сојем вируса). То би значило да прележавање не значи имунитет, колико ни актуелна вакцина. Други стоји на становишту да је имунитет нешто трајнији, али да вирус мутира и да је могуће заразити се новим сојем (у том смислу ни прележавање ни вакцина сачињена према актуелном соју не значе потпуну заштиту). Трећи се заснива на идеји да би требало спречити свако заражавање, које би потенцијално довело до ширења вируса и његових нових мутација (и ту су и вакцина и прележавање болести „на равној нози“, па би излагање вирусу у сврху да га прележите имало подједнако смисла као и вакцинисање).

Антиген тестирање у јужном мадридском предграђу Валекас, 29. 9. 2020. (Фото: АП фото)

2. Одговорност према сопственом здрављу

Вакцинација представља, како се тврди, смањење могућност да се разболите с тежим последицама и евентуалним смртним исходом. То има смисла уколико сте проценили да спадате у групу која је под повећаним ризиком, или уколико сте уплашени; али, то је у домену ваше личне процене и одговорности. Међутим:

3. Системски проблеми здравства

Спочитава вам се, да ћете својим разбољевањем оптеретити здравствени систем, који се финансира из вашег пореза – или који сте сами одабрали у зависности од својих платежних способности и, уопште узев, жеље да се лечите. Позивање на емпатију у капиталистичком систему (који је глобална чињеница) нема баш много основа; више личи на танани, ненаучни, и чињеницама не много сходни апел на савест у недостатку других аргумената. Здравствени систем је, у основи, незаинтересован за вас и у редовним и у ванредним околностима, ван онога што сте у стању да му понудите за узврат.

4. Брига за ближње

Пошто је креаторима медијске слике јасно да претходни аргумент не стоји, настоје да вас емотивно ангажују „личним причама“, персонализованим трагедијама. У ову сврху сервирају вам се приче о онколошким болесницима који нису могли да буду збринути због ваше ( да, баш ваше личне!) неодговорности и несклоности да се не заразите и не будете хоспитализовани. Логика ових срцепаратељних прича је монструозна; знају ли њени творци како су се тачно актуелни корисници здравствених услуга заразили, и зашто су морали да буду хоспитализовани? То је позивање на емоције тамо где логика више није довољна (а то је, ако историјски посматрамо, основа сваке пропаганде).

Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)

5. Глупи и зли

Ви сте, дакле, глупи (јер сте скептични према препорукама) а уз то сте и зли, јер сте непатриотски неосетљиви према здравственом систему своје земље, неепматични према здравственим радницима на првој линији фронта, и неосетљиви према ближњима који страдају због ваше неодговорности. Није ли то превелика одговорност за оне од којих се очекује само да „буду и троше“? Фармацеутске компаније су заинтересоване за сопствену добит и профитирају једнако од скептика као и од вакцинисаних? Па, не би се баш рекло. Најпре, вишекратна имунизација против нових мутација и временски ограничена заштита, пружа фармацеутским гигантима неисцрпан извор профита, далеко већи од продаје лекова или суплемената (a propos, Д витамин се синтетише у организму под утицајем сунчеве светлости – потребна је кампања да би вас уверила да сунце није довољно).

6. „Антиваксерски лоби“

Проваксери покушавају да вас увере да „антиваксери“ представљају еквивалентну машинерију фармацеутским компанијама, која и сама зарађује на вашем страху. Поред ноторне чињенице да се скепса према имунизацији углавном заснива на несувислим и неутемељеним информацијама које долазе од саме медицинске струке и државне пропаганде, треба напоменути и да противници званичне медицине нису нипошто нова појава и да су последица кризе капиталистичког здравственог система. Ако би и они били склони да лове у мутном, то нипопшто није изненађујуће. Право питање гласи: откуд у XXI веку, уз све благодети општег и обавезног образовања, доступности информација и глобалне умрежености, толико скепсе у погледу прокламованих медицинских принципа и пракси? Није ли то последица разочарања у „најбољи од свих светова“ који не жели да заштити људе од којих нема непосредне користи?

Фото: Сергеј Долженко/ЕПА-ЕФЕ

7. Привлачност теорија завере

Ни „теорије завере“ нису једнозначне. Неке од њих имају много темеља у стварности, неке су параноичне конструкције и ваљало би да буду тема озбиљног интересовања психологије и психијатрије. Но, за све њих једно је заједнички именитељ: јављају се тамо где се наука сусреће са присилом, пропагандом и политиком. Да је наука слободна да искаже своје недоумице (а то је данас тешко могуће, уз „fact checker“-е и неприступачност медија за мишљења која нису унисона), и теорије завере свеле би се на ниво личних преиспитивања.

8. Али Израел!

У методологији наука познато је, да се у току непредвиђених околности може закључивати као да је у питању ненамерно изазвани експеримент. Сада присуствујемо експерименту глобалних размера, у ком би се уз стриктно вођење статистике (уз контролисање варијабли и јасно разрађену методологију) могло штошта и закључити. Није ни само Израел у питању – ту је и Шведска (са својим атипичним приступом), Флорида или Тексас (с одустајањем од „мера“ у потпуности). Да ли су чињенице довољне да нас определе ка било којем ставу у прилог или против „мера“? Засад још нису. Ако у анализу укључимо и могуће последице имунизације – о којима још ништа не знамо – ствар се доиста своди на питање личне спремности на ризик ове или оне врсте.

Тестирање путника на аеродрому у Тел Авиву (Фото: EPA-EFE/ABIR SULTAN)

9. Ризик и последице

Имунизација је, дакле, ипак подухват који предузимате на лични ризик, проценивши своје здравствено стање, године, информације које су вам доступне и логику. Било би поштено да вам наука ово саопшти у воду простих и разумљивих чињеница. Рецимо, овако:

• не знамо од чега зависи ваша склоност ка разбољевању и симптоми које ћете имати
• не знамо колико вас антитела штите, и која количина антитела
• не знамо у којој сте мери сигурни уколико сте болест прележали или примили неку од вакцина
• не знамо колику заштиту вам вакцине пружају у случају појаве нових сојева вируса
• не знамо које су последице вакцинације на дужи рок
• не знамо на који начин, и да ли је уопште могуће створити „имунитет крда“
• не знамо постоји ли разлика између природног и имунитета стеченог вакцинацијом, па да, томе сходно, процените да ли је за вас паметно да се вакцинишете или није.

Све остало је у домену принуде – иза које свакако стоји некаква идеја. А та идеја свакако нема везе са науком.

10. Агенда, ипак

Уколико, дакле, наука није у стању да иступи са јасним аргументима – или пак искрено призна неједнозначност закључака, али се ипак форсира медијска кампања која се на њу позива, јасно је да је извор наратива негде другде, а не у научним изворима. Да ли је у питању новац, утицај, моћ, преуређење локалних или глобалног система – тема је која излази из оквира односа према науци.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)

Прочитајте још

• Ева Херман: „Ако се вакцинишем…“

Categories: Преносимо

Tags: Духовна герила, Духовна хајдучија, антиваксери, вакцина, вакцинација, наука, фармација