Љубинка Боба Недић: Прво пилотирање државне матуре или Шамарчина српској просвети

Резултати овог пилотирања су из рупе истерали све погрешне одлуке које се у нашој просвети доносе последњих двадесетак година

Фото: Вечерње новости

Одржано је прво пилотирање државне матуре. Учествовали су ученици трећег разреда гимназија и средњих стручних школа. Тестирано је знање матерњег језика, математике и још једног предмета (у гимназији општег, у стручним школама стручног).

Стигли су резултати, и катастрофални су.

Надлежни оцењују да је приказано знање далеко испод очекиваног нивоа. Та нереална очекивања су доказ незнања надлежних, њихове неупућености у стање у просвети, лажирања успеха, шминкања школа пред посету представника Министарства, школских управа, екстерних евалуатора. А можда се и само праве невешти.

Резултати овог пилотирања су из рупе истерали све погрешне одлуке које се у нашој просвети доносе последњих двадесетак година. Све је изашло на видело. Све је стигло на наплату. Јаснију поруку нисмо могли добити. Шта ћемо из ње научити, зависи пре свега од „доносиоца одлука“, а пошто знамо људе, вероватно ништа. И даље ћемо се правити да нам је образовање баш одлично, малтене лидерско у региону.

Илустрација: Клотфркет

Могући изговори

Ученици се нису припремали за тестирање. Нормално. Наши ученици уче кампањски и за оцену. Суштинско знање им је небитно. Не виде сврху. Живе у амбијенту у коме посао не завршава знање, него ујак, теча, кума, чланска карта.

Ученици нису били мотивисани, јер није било за оцену. Објашњење као и за претходни изговор. Иначе, у стварности је још горе. Чак и о тој оцени брину само они који ће наставити школовање, а и то под условом да родитељи немају пара за приватне факултете. У средњим стручним школама је често и оцена небитна. Само да се прође, и да се не понавља разред, а и иначе се не понавља разред годинама.

Питања и задаци су били тежи/другачији од оних на које су навикли. Јесте ли проверили са широм наставничком базом квалитет питања? Да ли су међу састављачима питања били и наставници из школа које уписују ученици са минималним бројем поена? Узгред, да ли знате да тежина питања на тестовима знања најчешће није усаглашена ни унутар стручног већа у истој школи? Ма, ко још то проверава.

На тесту је било питања из градива које уопште није обрађено. Нормално. Одавно нема предметних просветних саветника који када прегледају оперативне планове знају шта гледају. Даље, од тржишта уџбеника направили сте класичну пијацу. Одобравате чак и уџбенике са материјалним грешкама. Нико не проверава колико наставника уопште узме у руке објављени програм наставе и учења за свој предмет, када пише своје планове рада, а колико њих деценијама преписује старе планове.

Дежурни наставници углавном нису дозвољавали преписивање и договарање. Тужна је просвета у којој је ово информација вредна помена. Само ћу то рећи, колеге, нама који се бавимо васпитањем и образовањем.

Ученици уче у ванредним околностима, због пандемије. Напокон озбиљан изговор. Ово је тачно и то нам је свима јасно, и у томе се у приличној мери сви слажемо. Некоректно је спроводити такво тестирање у оваквој години. Додала бих још и то да у школској години у којој је ово тестирање одржано, „одозго“ добијамо пацке кад не оценимо ученика јер не видимо да је уложио било какав труд, спочитава нам се да не умемо формативно да оцењујемо, и препоручује да оцену дамо и за две реченице које ученик изговори. Са таквим захтевима који се постављају пред ученике, знамо и какве исходе можемо очекивати.

Разлози о којима се ређе прича

Пандорину кутију о негативној селекцији при запошљавању, о данку који плаћамо због вишегодишње забране запошљавања, па прима директор, а не конкурс који може бити оборен на суду ако се не прими најбољи кандидат – боље да не отварамо. То што ова неозбиљна држава и даље не оснива наставничке факултете, било је тема толико пута, и сваки пут узалуд. Лажна дигитализација је прича у коју више ни Ана Брнабић не верује. Преспора је, селективна, или су руководиоци школа неспособни и незаинтересовани да се за њу изборе.

Хоризонтално повезивање градива, које је предуслов за учење с разумевањем, постоји у машти појединаца у Министарству и Заводу, и нигде више. Толико је глупо замишљено, да сам чак и ја изненађена. По њиховој замисли, реализује се тако што СВИ наставници треба да читају СВЕ оперативне планове СВИХ својих колега, траже корелације, и изналазе могућности за хоризонтално повезивање градива. Ономе ко је то смислио, треба забранити да приђе образовању бар наредних двадесет година. Зашто није било памети да окупите оне који су писали програме наставе и учења по предметима и разредима, и да њима наложите да направе хоризонтално повезивање градива? Уместо тога од нас очекујете немогућу ствар, и знате да је немогућа, и самим тим нам показујете да, за почетак, немате мрвицу свести о значају ове теме.

Љубинка Боба Недић (Фото: Клотфркет)

Преобимно градиво помињемо по милионити пут. Са оваквим обимом градива, чији је сваки покушај ревидирања био површан и погрешан, наши ђаци могу постићи само краткотрајно памћење градива, и зато и уче за оцену, па прекосутра забораве научено. Дугорочно (трајно) памћење тражи много већи број часова утврђивања, нарочито систематизације, и простора да се стално враћамо на најважније делове градива. То је тренутно немогућа мисија.

О преоптерећености ученика на силу измишљеним и убаченим предметима, да и не говоримо.

Опрема: Стање ствари

(Клотфркет, 14. 4. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Ne poslednjih 20 nego 30 godina..
    a kad ssvetnik posle posete casu kolegi kaze da nije vazno da djak nesto nauci nego da treba da mu bude zabavno…..sta vise da se kaze???

    10

Оставите коментар