Жарко Видовић: Заборав је гори од турчења

Човек има право да прашта само ономе ко је њему лично нешто учинио и за оно што је њему лично учињено. А о Греху који је учињен (сад већ упокојеним) Србима може да суди само Бог

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Патријарх Герман – са изјавом: „Праштамо, али не заборављамо“ – нема право да прашта. Тиме чини Грех.

Човек има право да прашта само ономе ко је њему лично нешто учинио и за оно што је њему лично учињено. А о Греху који је учињен (сад већ упокојеним) Србима може да суди само Бог: „Суд је мој“.

Патријарх Герман је могао рећи само то да се ми нећемо светити („јер освета је Божија“, кад је реч о нацији), па управо зато нема начина да судимо некој нацији за „колективну кривицу“, већ само индивидуално.

А нацији, као колективу и кривцу, суди само Бог: одузима им или ускраћује осећање које би их окупило у заједницу око Бога, Христа.

Ево, рецимо, што папа проглашава Степинца „свецем“, „блаженим“: то је дело србофобије, сатанизације Срба, охрабривање Хрвата да Србе схвате као „сатански народ“, а Хрвате као „анђеле“, Божију војску: то је дуализам, који је прагрех, пад Хрвата, одвајање од Бога, од Христа.

Патријарх Герман

Само римокатолици узимају себи право да у име Бога праштају (кад праштају Хрватима у име убијеног Србина, или крсташима у име „јеретика“ које су крсташи побили). То опрашта Сатана, а не Бог. А у православних: право да ти опрости има само онај, лично, коме си згрешио, па ако он опрости, и Бог ће ... Герман је поступио католички (папски). Све су то форме несвесног (или свесног?) унијаћења, тј. „екуменизма“ који је папски империјализам.

То су компромиси које само дуализам може да замисли: између Сатане и Бога као између два божанства. Зато није чудо што Ћосић свој гностицизам-дуализам приказује (попут академика Чајкановића) као „српску религију“, „српског Црн-бога“. А дуализам је прагрех, најдубљи и најефикаснији узрок раскида заједнице са Богом, са Христом.

Дуализам и гностицизам је Свeти Сава осудио на Жичком Сабору 1221.

† † †

Писмо Светомира Бојанина сликару Љуби Поповићу, који „прашта“, као патријарх Герман, тј. заборавља побијене рођаке и претке у Босни 1941-45 …

Сва је мајчина родбина Љубе сликара, Парижанина („Пољупце је чак из Лувра …“) поклана. Заклана 42 Митровића, презимена и породице Љубине мајке! … А Љуба – бојећи се (свог!) национализма, осуђује и српски национализам, није смео да говори о клању рођака … Људи желе да забораве срамоту, а Љуба Поповић да заборави зло, да нема свест о Злу … да не би осећао дужност према свом народу и бригу, и тако, стрепећи од српског национализма чини злочин заборава, затирање историјске свести. То је српски геноцидни мазохизам (духовни). А све, да би се допао „Европи“ и њеној србофобији: уносно је то!

Љуба осуђује митинг на Ушћу, а не осуђује него, са „Мондом“, одобрава „хрватско прољеће“, тј. буђење усташке србофобије.

Зло је заборављено, и то је узрок разбијању Југославије (која је послужила као појас за спасавање хрватској националној идеји).

Љуба, крунски сведок, одбија да сведочи у Паризу, а Шабац и Ваљево („Пољупце је чак из Лувра …“) часте свог Љубу (Поповића) признањем и Салоном Љубе Поповића.

Све је то је разбијање српске нације, затирање историјске свести, наркоза која служи коначном убијању или идиотизацији нације.

Љуба Поповић (Фото: Т. Јањић)

Тај заборав Љубин гори је од турчења. Он није српски сликар. Он није Србин. Он је „Европа“. Пример Љубе Поповића је (негативни) доказ: да је вера могућа само као историјска свест, да без те свести (о нацији) нема ни вере, ни морала,

да је заборав историје – отпадање, Грех, безверје, да је нација могућа само као тело историјске свести,

да је метафизика (европска) аморална, као што је то увек и била,

да је аморално немати историјску свест,

да је човек историјско биће (духовно) и да је верник баш том свешћу; да је у човеку Бог присутан само као Историја; да су морал и Бог у тој историји (као трансценденција); а да је неисторичност – атеизам.

141 … Једино чудо на Земљи је човек, па је зато и сам Завет (трансценденција) чудо.

И Његош каже:

Човјек бачен на бурну брежину
Човјек изгнат за врата чудествах
Он сам собом чудо сачињава! (ЛМ, П, 1-20)
С точке сваке суди о човјеку,
Твар је Творца човјек изабрана (131-140)

Зато заједница међу људима може да буде само чудо, тј. дух, благодат, трансценденција, Енергија Бога, заветна заједница, уметност, празнична заједница којом се обнавља Рај, свет чудествах.

Јер народ (нација) могућ је само као сабор чуда.

Српски менталитет (историјско искуство формирано историјском свешћу, доживљајима историје, тј. нације као континуитета изнад времена, као чуда над временом) – предмет је православне антропологије која је христологија, учење о Богочовеку, теоантропологија, као историософија.

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Тај менталитет још увек је несвестан (обичајност), урастао у индивидуу (која није свест, него биће искуства и навике).

А свете тајне – крштење, миропомазање, Причешће, покајање, свештенство, Завет, историјска свест, брак, очинство, материнство, а изнад и око свега, Литургија – освешћење су менталитета, индивидуе, дакле појава личности. Без тога освешћења човек може мислити (несвестан искуства и навика менталитета) да је атеист: нема свест искуства трансценденције. Човек без историјске свести је не само отуђен (без завичаја), него и атеист, без морала.

Жарко Видовић, Романи Ђорђа Оцића, стр. 126, 127–130.

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Камени цвијет

    Камени цвијет
    Из костију расте
    Пупољци ничу
    Надире крв проврела

    Сјећањем гмижу
    Пуштене змије
    Сви путеви
    У бездан воде

    Залуд вјежбање
    Мимикрије
    Све што јесте
    Не може да није

    Момчило

    17
    1
  2. Жив бити

    Жив бити
    У времену смрти
    Љубав и вјеру не крити
    У времену смрти

    Живи смо ја и ти
    И опет ћемо бити
    Јаке и гипке су нити
    Живота нема без смрти

    Момчило

    17
    1
  3. Скупо и скупље

    Кратке су
    Пјесме моје
    Сажета тишина
    Дискретне боје

    Антифокус храним
    Зауздавам било
    Извор браним
    Оштрим шило

    Скупо је
    Моје слово
    А мук тежи
    Но олово

    Скупље је
    Божије сјеме
    Најскупља вјечност
    Времена сво вријеме

    Момчило

  4. Жарко

    Жарко свијетли
    Луча Твоја
    У мраку
    Мимикрије

    Лијек си
    Против
    Губе
    Комформизма

    Пут
    У беспућу
    Нада
    У безнађу

    Момчило

    10

Оставите коментар