Духовна хајдучија: Страшни суд као врхунски и коначни вид „дискриминације“

Најмонументалнији и најзначајнији случај дискриминације и ексклузивности представља у хришћанској традицији Страшни суд

Страшни суд у Грачаници, детаљ (Фото: ИН4С)

Деградација језика у савремено доба прецизно одражава кризу света данашњице, али истовремено је активно продубљује и убрзава. Многе древне и осведочене речи, чије значење није подложно произвољној измени, излазе из употребе или се намерно потискују у заборав. Остају оне којима се смисао или испражњује или извитоперује, каткад у потпуну супротност првобитном, а све се то покрива поплавом неологизама који не само што су накарадни, него најчешће не значе ништа. Свеопшта ужурбаност живота, која се сугерише, форсира и рекламира, доприноси да скоро никоме не пада ни на памет да застане и запита се шта уопште значи то што чује или, још горе, што сам изговара.

Тако на пример, ДИСКРИМИНАЦИЈА ништа не ваља, док је ЕКСКЛУЗИВНОСТ не само добра, него и пожељна. А заправо латинско „discriminare“ просто значи „разликовати“ (а „discrimen“ = „разлика“), у чему не да нема ничег лошег, него је моћ разликовања предуслов за буквално све, почев од способности да се остане у животу. Негативно значење, које нема везе ни са класичним образовањем, ни самом енглеском речи „(to) discriminate“ (која је забележена у 17. веку и чува оригинални смисао), „дискриминација“ је задобила у САД, у деценијама после Грађанског рата (1861-1865). Реч је, дакле, осакаћена, њено значење обогаљено и употреба крајње сужена, нимало случајно у процесу американизације. Последица тога није само да се ова реч данас избегава (осим као негативна етикета и осуда), него да се својеврсном сугестијом на нивоу колективне подсвести умањује и способност човека да прави разлике. Између добра и зла, на пример.

Сегрегација црнаца на америчком југу, Оклахома Сити, око 1939. (Фото: Викимедија)

Насупрот томе „excludere“ (ex+claudere) у значењу „искључити“ већ у оригиналу има амбивалентан, па чак и благо претећи предзнак. У суштини, баш као и дискриминацију, могуће ју је користити неутрално у моралном и вредносном смислу: „Дискриминишући између аутобуских линија 26 и 37, извршио сам ексклузивни избор, искључујући 37, јер желим да одем на Душановац, а не на Видиковац.“ Протестовати против дискриминације и ексклузивности у овом случају било би, разуме се, апсурдно. Но, и реч „ексклузивно(ст)“ је временом претрпела темељну редукцију и делимичну инверзију значења и данас се користи као ознака за нешто позитивно и пожељно. Сви би желели, или би требало да желе, да буду ексклузивни, на пример „чланови“ нечега, по карикатуралној примени Христове формуле „Пуно је званих, али мало изабраних“. Мало ко је у том настојању ка ексклузивности свестан да учествује у процесу „искључивања“ свих осталих и фокусира се на сопствено укључивање у нешто ексклузивно. Стога је могућ и такав апсурд да се у ексклузивном летовалишту уплати „all-inclusive“ аранжман.

Заправо, сва ексклузивна друштва су елитистичка, јер се заснивају на томе да им могу приступити само они који испуњавају одређене критеријуме. Та правила и стандарде арбитрарно формулишу неки људи, који себе сматрају (и проглашавају) компетентнима за тај задатак. Иако се најчешће ради о самим оснивачима таквог друштва, организације или нечег томе сличног, нема сумње да у свему томе постоји висок ступањ почетне произвољности (и самим тим релативности), што читавој ствари даје вештачки карактер. Насупрот томе, инклузивно (оно што у себе укључује) је природно: на пример, породица, која би по дефиницији требало да се обогаћује новим члановима, што браковима, што потомством. Слично важи и за нацију, цркву (верску заједницу), а у идеалном смислу и за државу. Сваки покушај да се у те природне структуре посеје семе ексклузивности има за последицу поремећај: изрођавање, јерес/раскол и издају.

Страшни суд у Грачаници, детаљ (Фото: Југутурс/Библиотека Државног универзитета у Охају)

Најмонументалнији и најзначајнији случај дискриминације и ексклузивности представља у хришћанској традицији Страшни суд, за људе пресудна димензија Христовог другог доласка у Слави. Раздвајање добрих од злих је врхунски и коначни вид „дискриминације“, разликовања између праведника и грешника, оличен на теразијама којима арханђео Михаило мери душе васкрслих. А ултимативна „ексклузивност“ одјекује Христовим речима упућеним непокајаним грешницима: „Не познајем вас, идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим!“ Пакао није место посебно смишљено за кажњавање људи, већ је створен као боравиште за Сатану и зле духове, а вечит је зато што су они бесмртни. Ниједан човек није тамо требало да се нађе, али, авај! Чинећи самовољне дискриминације у животу и будући ексклузивни према другима без милости, проклети су се неделима искључили из Царства небеског. Не испуњавајући стандарде и норме Небеског Јерусалима, они су осудили себе саме, те немају куда другде да оду него у пакао, јер „трећег“ места неће бити. Небо и пакао су ексклузивна места с allinclusive аранжманима у векове векова.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Под сунцем

    Под сунцем
    Изнад облака
    Душа ми лута
    Нејака

    Нешто ми каже
    Гледај у себе
    Ни два јаја
    Нису једнака

    Момчило

    12
    3

Оставите коментар