Желидраг Никчевић: Отвор҆те се, академска врата

Кажу, предсједник САНУ право на своје мишљење. Ма браво! Честитке! Открио слободу говора, па да је искористи, да му не пропадне!

Желидраг Никчевић (Фото: С. Гарић)

Зашто интелектуалци ћуте? То питање је сигурно смислио неко потпуно глув. Па они не престају да говоре! Погледајте само Владимира Костића – мало мало па о Косову. Јавља се као наручен!

Има, кажу, предсједник САНУ право на своје мишљење. Ма браво! Честитке! Открио слободу говора, па да је искористи, да му не пропадне!

Е, сад, замислите колико је то мишљење богато и садржајно, колико чврсто утемељено, колико паметно, кад баш овако звучи најјачи одбрамбени аргумент. Има право да мисли својом главом!

Па наравно, хиљаду пута смо то рекли, јер смо демократе: свака будала на бијелом свијету има право на властито мишљење. Али извините, осим тог легендарног ПРАВА, да нема шеф наше Академије – узвишене институције српског народа – и неких ОБАВЕЗА? Има ли он обавезу да, поред сопственог, уважи и друга мишљења? Може ли то мало компетентније?

Отворено писмо САНУ

Али не, доктор специјалиста неће о вирусима, мада је то баш интересантно, него навалио о Косову. Шта, информисао се у међувремену? Чули смо како: „Ја сам путовао скоро и прелазио границу, тачно су ми показивали делове улица који нису згодни за шетњу.“ Дакле: није наше. Дубок научни увид у проблематику шетње, нема шта! Морамо бити реални.

И ми сад треба да га мирно слушамо, јер Костић, институционално забарикадиран, не прихвата дебату са улицом. А Кустурица и Ломпар нису институције? Шта, немају она дебела врата и портирницу? Немају довољно гласова по академским одјељењима, а хоће да буду глас народа? Или Антонић и Ђурковић – обични уличари, дангубе…

Веома поштујем високе школе и не мислим да, рецимо, неки во треба да буде министар пољопривреде, само зато што из праксе познаје материју – мада смо сличне случајеве већ имали. С друге стране, имам непријатан осјећај да су наши елитни интелектуалци врло често или кукавице или профитери, а најчешће обоје. Да су за њих такозвани обични људи са улице хероји части и отпора.

И чини ми се, узгред, да је Леонтјев ипак у праву: издајници су највећи реалисти.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 5. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Одлично.

    13
  2. Браво Жељко!

Оставите коментар