Слободан Владушић: Од Старца Милије преко Михиза до данас – чудан човек Бановић Страхиња

Када народ, као и јунак, хоће оно што мора, његово постојање стиче ауру узвишености и трагике

Франко Неро као Бановић Страхиња и Сања Вејновић као његова жена у филму Ватрослава Мимице из 1981.

Чудан човек Борислав Михајловић Михиз имао је необичан и редак таленат за разговор с другим људима. Саслушао је Старца Милију, а онда је његову песму расклопио на делове, не да га шкартира у лукративном процесу промене свести домицилног (српског) народа, већ да од тих делова склопи ново/друго ремек-дело истог назива. И тако смо добили једну модерну конзервацију Бановић Страхиње, један апдејт – сада није могуће размишљати о Бановић Страхињи, а да се истовремено не размишља и о јунаку Старца Милије и о јунаку Михизове драме.

Прича о Бановић Страхињи коју је Вуку испевао Старац Милија, свима је добро позната:

У предвечерје Косовског боја, Бановић Страхиња одлази у посету свом тасту, Југ Богдану. За то време у његов посед, малену Бањску, проваљује турски одметник Влах Алија. Пали му дворе и отима жену. Сазнавши то, Бановић Страхиња тражи помоћ од Југовића да спаси жену. Међутим, Југ Богдан одбија да пошаље своје синове са Страхињом, зато што се плаши за њихов живот. Он говори Бановићу да његова жена, сада када је отета, више није његова па му нуди бољу љубу. Бан не пристаје и сам одлази у потрагу за Влах Алијом. Прати га само пас Караман.

Правећи се да је Турчин, он пролази кроз турску војску. Видећи њену силину, уплаши се. Наилази на старог дервиша кога је раније пустио из заробљеништва да сакупи откуп: дервиш га одмах препознаје, али га не одаје, већ му из захвалности за банову човечност открива где је Алија. Бановић Страхиња турског одметника затиче са главом у крилу своје жене: уплашена од Бановића, јер мисли да је дошао да је казни, она упозорава Турчина.

Почиње мегдан равноправних јунака, у коме ни један не може да надвлада оног другог. Бановић се обраћа жени да се одлучи за оног који јој је драг, а пресуди другом; Влах Алија је подсећа на казну која је чека и обећава јој свилу и кадифу ако му помогне. Жена удара Бановића комадом сабље и умало га убија. Караман скаче на жену, Алија гледа шта се са њом дешава, а Бановићу тада друга снага дође и коље га зубима.

Враћа се с женом Југовићима и говори шта му се догодило. Они би да је казне, он им не дозвољава. Приговара им: ако су толики јунаци, зашто с њим нису кренули на Косово.

На крају изговара познате али не тако јасне стихове:

Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју
Немам с киме ладно пити вино
Но сам љуби мојој поклонио

И поведе жену кући, у малену Бањску.

Васа Поморишац: Бановић Страхиња

Нетко беше Страхињићу бане

Чак ни онда када се овако, наврат-нанос, преприча, песма о Бановић Страхињи не испада смешна. Напротив, делује као фабула за акциони филм са додатком мозга. (На крају крајева, по овој песми је и снимљен врло солидан филм који је режирао Ватрослав Мимица.) Хоћу да кажем, има нечег неуништивог у овом јунаку. Када човек хоће да се нашали с епским јунацима, то врло лако може да уради, рецимо, са Краљевић Марком. Радоје Домановић је то и учинио у сатири ,,Краљевић Марко други пут међу Србима“. Са Бановић Страхињом није тако: онај ко покуша да га деградира – попут једног редитеља који га је у позоришту претворио у навијачког хулигана – сам испада смешан.

И то није случајно: нема зезања са песмом која почиње стихом ,,Нетко бјеше Страхињићу бане“. Тежак, опасан стих. Он говори да Бановић јесте (неко), што имплицира да су остали у песми нико. Читалац песме или гледалац филма, осећа да се то нико мало односи и на њега. Отуда нелагодност. Па ипак, осећа да у тој песми постоји нешто важно, што га привлачи и поред те нелагодности.

Сања Вејновић као Анђа и Драган Николић као Влах Алија у филму „Бановић Страхиња“ (1981)

Ево једног примера: једном сам, гуглујући Бановић Страхињу, налетео на блог човека који је написао отприлике ово: јуче сам поново гледао филм Бановић Страхиња и тај јунак и све што је у вези са њим, поново ми се смучило. Јасно зар не? Човек не воли Бановић Страхињу. ОК. Само, зашто је онда поново гледао филм? Шта је толико привлачно у том јунаку, па да желимо да будемо у његовој близини чак и онда када постоји опасност да се поред њега осећамо као нико?

Човек и Бог

О Краљевићу Марку постоји – такав се утисак стиче – безброј песама. О Бановић Страхињи, само та једна. А она је довољна, зато што је у њој све. Ако је заиста тако, онда је у њој записано и наше време, у коме се од Лос Анђелеса до Владивостока, али дужим путем, суочавају два концепта човека: један је богочовек, а други човекобог. Концепт христоликог богочовека, подразумева да постоји нека инстанца која ограничава нашу моћ. Дакле, постоје границе које можемо, али не желимо да пређемо. Други концепт је homo deus – човекобог: ми смо богови, ми од бога преузимамо моћ, односно свемоћ и не пристајемо да нашу вољу било шта ограничава.

ОК, то друго на први поглед делује баш по нашој мери – да човек постане бог. Немаш више кога за шта да молиш, него све можеш сам. Слободан си. Као. Међутим, узмите у обзир и ову ситницу: концепт човекобога није намењен сваком човеку, већ само изабранима. Сетите се Ничеа који на једну страну поставља надчовека, а на другу људско ,,стадо“. Не постоји ништа што надчовека обавезује да чува то стадо. Он није обавезан било коме за било шта, па стога са тим стадом може да чини шта му је воља: да неку животињицу сачува, а да неке друге, већину рецимо, пусти да цркну. Ако су баш споре у томе, може и сам да их закоље. Воља му је, бог је.

Плакати за филм Ватрослава Мимице

Другим речима, концепт човекобога подразумева да се човечанство дели на мањину богова и већину животиња које ће тим ,,боговима“ стајати на располагању да с њима раде шта хоће. Није пријатна спознаја, знам, и зато ће велики број читалаца казати да претерујем, јер је то лакше, него се суочити са њом.

Останите међутим, ту, у овом тексту, још један тренутак и замислите следећу хипотетичку ситуацију: замислите да од вас и још милион других људи неки предузимач може да заради, рецимо, 100 милиона долара, али ће га тај профит коштати ваших живота. Ако зна да на овом свету никоме неће морати да полаже рачун због вашег нестанка (а онај други свет за њега не постоји), шта мислите шта ће тај предузимач изабрати? Ваш живот или профит?

Бетмен и Бановић Страхиња

Сада наравно, неко од читалаца овог текста може да пита: какве везе човекобог и богочовек имају са Бановић Страхињом? Па ствар је у томе што се у лику Бановића разоткрива један нови, трећи концепт човека, који бисмо могли да назовемо свечовек. То је синтеза богочовека и човекобога. Укратко, Бановић Страњина је све, и зато је обичном читаоцу тешко да се идентификује са овим ликом: осећа да у овом јунаку, у том неко што он беше, има нечег што је више од обичног човека, а да притом он није надчовек или суперјунак.

На први поглед, Бановић Страхиња је типичан јунак чојства и јунаштва. Чојство илуструје хумани однос према заробљеницима (дервишу), а јунаштво жеља да спаси своју жену. То је јасно и већ виђено. Али, сада следе проблеми: узмите рецимо Бетмена и пробајте да замислите како се овај јунак нечега плаши. Тешко. Тај страх би окрњио његову јуначку ауру, што се не би добро одразило на профитну стопу филма. Када угледа турску војску на Косову, Страхиња се међутим, уплаши. Да ли тај страх крњи његову јуначку ауру? Не.

Идемо даље: пробајте да замислите Бетмена како коље зубима Џокера. Не иде ни то. Поред све оне fancy опреме, Бетмен би у најбољем случају могао да Џокера преда надлежним органима (да им овај побегне и настави се у следећем наставку франшизе). Бановић Страхиња опет, Влах Алију коље зубима (нема наставка, нема франшизе, нема надлежних органа). Ко би желео да се поистовети са таквим јунаком? Нико, зато што клање зубима као да јунака претвара у звер, као да га води у просторе подљудског, а тамо нико не жели да оде: читаоци би желели да победе као јунаци, а не да кољу као звери.

Бановић Страхиња и Влах Алија у филму Ватрослава Мимице

Идемо даље: завршна сцена, Бановић Страхиња говори Југовићима да они немају право да суде, а онда опрашта жени, и то не зато што га је уверила у своју невиност или у снагу олакотних околности – она на крају крајева ништа и не говори – већ зато што поступа попут Бога, дакле из сфере несхватљиве људском разуму. Бетмен који долази из културе где је освета дивљи облик правде, тако нешто не би могао да уради: да ли је овај јунак икада икоме опростио? Никада. Злочинцу и ,,стаду“ се тамо никада не опрашта.

Свечовечност Страхињина

Бановић је дакле, свечовек, јер у себи обједињује и људско (човека који може да се уплаши) и подљудско (звер која коље зубима), и божанско које прашта из разлога несхватљивим људском уму. Успут је и полиглота, да додам и ту појединост. Укратко, он је збиља јединствени јунак у светској књижевности и тај факт може с правом да нас испуни неким тихим, скромним поносом, јер је песма настала међу нама, у српском културном простору.

Па ипак, у тој свечовечној узвишености, Бановић Страхиња делује хладно и удаљено, баш зато што је немогуће поистоветити се с њим. Немогуће је пронаћи неку његову слабост, која би довела у питање његову савршеност и тако га учинила блиским: та слабост је већ уграђена у његову целовитост и савршеност. Немогуће је нашалити се са њим, а да га при том не фалсификујемо, да његово неко не претворимо у нико, да би нам тако био прво ближи, а да бисмо затим, у другом кораку, од њега направили парију, и тако му се осветили за почетак песме у коме је он неко, а сви ми остали можда, нико. (Другим речима, Страхиња би прошао као браниоци Београда 1915.)

Чудан човек Михиз

И то ваљање Бановића по блату вероватно би се догодило да није било Борислава Михајловића Михиза, једног чудног човека који се, између осталог, прославио и књигом необичног наслова Аутобиографија о другима. Михиз је наиме, имао необичан таленат за разговор са другим људима. На први поглед, то звучи једноставно, али није баш тако. Људи углавном не знају да разговарају, већ једно другом упадају у реч, што значи да не показују претерано интересовање за оно што могу да чују. Михиз није био такав. Знао је када је време да се слуша, а када да се говори. То се добро види у његовом разговору са Старцем Милијом и његовим Бановић Страхињом.

Борислав Михајловић Михиз

Михиз је саслушао Старца Милију, а онда је његово ремек-дело расклопио на делове, не да га шкартира у лукративном процесу промене свести домицилног (српског) народа, већ да од тих делова склопи ново/друго ремек-дело истог назива. И тако смо добили једну модерну конзервацију Бановић Страхиње, један апдејт, у коме се ово ремек-дело наставља као ремек-дело. Сада није могуће размишљати о Бановић Страхињи, а да се истовремено не размишља и о јунаку Старца Милије и о јунаку Михизове драме.

Хтети ништа од живота

Светозар Цветковић и Варја Ђукић у представи „Бановић Страхиња“ Борислава Михајловића Михиза у режији Никите Миливојевића (Град-театар Будва, 1996)

Шта је урадио Михиз? Једноставно речено, ослушнуо је гласове других јунака који су код Старца Милије остали на рубу хоризонта. Најпре, слушао је Жену Бановић Страхиње. Тако смо добили један лик у тој мери изузетан, да су неколики критичари, можда под утицајем престижа родних студија, помислили да је она главни јунак драме. Пошто ми је текст ипак дражи од контекста, рекао бих да није. Али да је сам тај лик ремек-дело, то свакако јесте.

Михизов лик Жене има дубину, што значи да се њени поступци могу посматрати кроз неколико различитих мотивација које измичу једна другој. При том, читалац нема утисак да пред собом има папирну конструкцију, већ заиста жену, тј. успео лик. Памте се речи у њеном писму: ,,Власна сам од свог живота, с којим ћу увек да учиним оно што хоћу“, које би савременом читаоцу зазвучале као химна индивидуализма, да не постоји наставак писма, тј. навод шта она хоће од свог живота: а хоће одлазак у манастир. Тај одлазак није исход неке духовне скрушености и вере. Сасвим супротно – то је последица недостатка сваке вере. И сама Жена то зна. Она одлазак у манастир види као гест уништења властитог промашеног живота у коме не припада ни Југовићима, из којих потиче, а ни Бановићу, коме је супруга, али кога не воли.

Како смо дошли до протраћености живота ове јунакиње? Да ли је та протраћеност настала као последица њеног осећања инфериорности у односу на старију сестру Милицу, супругу цара Лазара? Или је последица случајности која је жељеног Ивана Косанчића омела да победи на витешком турниру и тако добије њену руку? (Овако је припала, случајно, Бановић Страхињи). Или је протраћеност живота исход неке тајанствене природе Жене која је, као мала, побацала са стола све предмете који су симболизовали различите животне сврхе, па тако испада да је још у тим годинама од живота хтела ништа, а не нешто?

Ко зна.

Обавеза вишег реда

И када Влах Алија и код Михиза буде провалио у малену Бањску – Страхиња је, наравно, и овде на службеном путу – Жена ће, у духу намераваног самоуништења, манастир заменити добровољним одласком са турским одметником. То је за њу такође самоуништење и то не само зато што је Алија друге вере, чиме издаје своју, већ и зато што она, начитана и образована, пристаје да оде за човека о коме се може рећи само то да има мишице као од челика, тј. да је само тело и ништа више. Стога је њено понижење још веће.

Плакат за представу Бановић Страхиња Борислава Михајловића Михиза у режији Јовице Павића, СНП, Нови Сад, 1990/91

Па ипак – ту се види Михизов таленат – таква Жена на одласку спасава животе Бановићеве мајке, према којој не осећа ништа, и његовог слуге Милутина, као и икону свеца куће Бановића. Зашто то чини? Из љубави према Страхињи свакако не, пошто те љубави нема. Можда је у питању Михизов суптилни дијалог са (нео)либерализмом у коме се индивидуа, попут Жене, хвали власношћу над сопственим животом с којим може да се ради шта год хоће.

ОК, као да каже Михиз, то би било тачно да човек живи сам, у Гоби пустињи, али ако живи у заједници са другим људима, (рецимо, у маленој Бањској) онда ни један поступак човека не оставља последице само на њега самога, већ нужно и на остале људе око њега. Самим тим што брине за живот мајке Бановића, за икону њиховог свеца и за живот њиховог слуге, Жена показује да има свест о некој обавези према другима, чак и ако јој ти други нису драги нити је она драга њима. То (нео)либерали често заборављају, зато што је лакше бити себичан, него бити човек.

Стари либерали су то, међутим, знали.

Традиција и моћ

Коме је супротстављена ова Жена? Интересантно, не Бановић Страхињи, већ двема другим женама: једна је његова мајка, а друга је њена мајка – мајка Југовића.

Мајка Бановић Страхиње симболизује Традицију. Опет, да поновим: Михиз је врхунски писац. На почетку драме, он мајку Бановића осликава из угла из ког Традицију посматра модерни читалац: Традиција тада постаје нешто смешно. Мајка, наиме тврди да је све некада било боље, укључујући и ове модерне кићанке за копља које Страхиња носи. Дакле, то је (плитка) Традиција, која се креће око познатог механизма златног доба: у прошлости је постојало неко идеално доба, а онда све полако одлази дођавола. То би могао да каже безмало сваки човек старији од 60 година, зар не?

За мајку Бановића, Жена је тако инцидент, јер не поступа по правилима Традиције. Зато између њих две постоји дистанца. Међутим, то није последња реч Традиције у овој драми. Само, да би се до те последње речи мајке Бановића дошло, морамо прво да дамо реч мајци Југовића.

Жизел Факелдеј као Ефилија у филму „Бановић Страхиња“

Мајка Југовића. Backstage character. Изузетан лик, поново. Не појављује се на позорници, али управља кућом Југовића и целом српском Државом. Ако је мајка Бановића Традиција, мајка Југовића је онда Моћ.

Михиз је добро осетио природу савремене моћи: она је невидљива, тј. она се појављује само преко посредника – видљивих лутки – који се померају према њеним инструкцијама. То важи и за самог цара Лазара чији је чувени говор о будућем боју на Косову у драми написала она – мајка Југовића. Тај говор се код Михиза појављује као пример Велике приче односно државне пропаганде којом масу треба приволети да учествује у боју на Косову. Самим тим, претпоставља се да би без Велике приче масе остале код куће: биле би избачене из историје, биле би стадо оваца, укратко речено.

Велика прича

Да би Велика прича могла да одигра своју пропагандну улогу, односно да масе гурне на Косово поље, мора се одстранити све што уверљивост Велике приче доводи у питање. Другим речима, сваки догађај се мора прорачунати у контексту са уверљивости Велике приче. Рецимо, када Бановићева Жена, млађа ћерка мајке Југовића, оде са Влах Алијом, дакле са Турчинoм, она издаје породицу, али и Државу, којом породица управља. Када се то догоди, онда треба направити нову рачуницу.

Ево како то функционише: мајка Југовића прорачунава да ли Великој причи више доприноси то да се Жена спаси или да се прокуне. То што је та Жена њена ћерка, нема никаквог значаја.

Мајка Југовића је израчунала да се за Велику причу исплативије ово друго – проклети Жену – јер се тако чува политичко јединство. То је и логично: ако неки политички субјект, рецимо нека држава, буде благонаклона према онима који је издају, она не може да постоји. Међутим, ту настаје и један хипотетички проблем: ако Моћ није нешто дубље од прагматичног рачуна, односно од дигитрона којим се рачуна шта се највише исплати у датом тренутку, онда можемо да замислимо следећи хипотетички развој догађаја: султан уместо рата понуди мајци Југовића да она влада Србијом као независном државом de jure, али de facto као турски вазал, и да постепено ради на промени свести Срба, док они сами не почну о себи да мисле исто што и Турци.

Онда мајка Југовића укључује дигитрон и прорачунава разлоге за и против, али не више из угла Србије већ…. сопствене породице. Ако је Моћ само прагматични рачун и ништа дубље од тога, онда је овај сценарио – иако га нема код Михиза – нешто врло реално.

Четврта прича

Три женска лика – Жена, мајка Страхиње и мајка Југовића – образују троугао супротстављених ликова и прича, унутар кога се креће Бановић Страхиња: Жена је без приче, његова мајка има стару причу, а мајка Југовића Велику причу. На неки начин, он је повезан са све три, али није идентичан ни са једном од њих. Између њега и Жене постоји дистанца, она га не воли и он то зна. Мајка му спомиње како је некада све било боље, а Страхиња ипак више воли нове кићенке за копље од старих, чиме сугерише да не жели да буде копија неке испричане приче, већ њен наставак. Најзад, одлази код (мајке) Југовића чиме признаје њихову/њену хијерархијску важност, али он једини не испуњава њене команде.

Шта је онда уопште поента ове Михизове драме? Поента је у томе да Бановић Страхиња исприча своју причу која не неки начин представља синтезу све три позиције женских ликова. На тај начин Бановићева прича може да обједини оно што је на почетку драме било раздвојено и супротстављено. Тако се код Михиза мења и смисао лика Бановић Страхиње. Док је за Старца Милију јунак неко, зато што је свечовек, а други су нико, јер то нису, за Михиза је Бановић неко зато што може да учини да и други постану нешто, прећутно уједињени у његовој причи.

Из представе „Бановић Страхиња“ у режији Никите Миливојевића (Град-театар Будва, 1996)

У Михизовој драми, Бановић Страхиња има своју причу која се зове, скромно, мала прича. А ипак, као што ћемо видети, она је већа од Велике приче, живља је од старе приче и на крајева, прича је.

Мала прича о врлини

Бановић Страхиња, слика Златка Сиротића

Како долазимо до Бановићеве мале приче? Ево нас дакле, у Крушевцу граду, међу Југовићима коју по напутку мајке, разуме се, суде својој сестри и ћерки, притом и жени Бановић Страхиње. Њихова прича је Велика прича, односно политички рачун: у предвечерје боја на Косову важно је сачувати политичко јединство масе. Самим тим, издаја се не сме толерисати. Жену треба казнити. Не треба потцењивати ове разлоге, јер су они валидни у свим земљама које су у рату. Начин да се нека земља савлада јесте управо да се уништи њено политичко јединство и да се поједини њени делови, било територије било друштва, окрену један против другог. Тако се она искључује из Историје и постаје територија са робовима/овцама на располагању. Стога, Жена заслужује да буде кажњена.

Јасно, Жена која је, будући без приче, па тако и без Велике приче, збиља издала, не само да не може да се оправда, већ то и не жели. Она се храни фактом да ју је породица одбацила, па тако ни сама више нема никаквих обавеза према тој породици. Ћутећи, она жели да покаже да се не каје и да не жели никакву милост, те да према Мајци Југовића осећа исто што она осећа према њој: мржњу.

Ту на сцену ступа Бановић Страхиња: након што је саслушао и Велику причу Југовића и ћутање Жене, он почиње да прича своју малу причу. Најпре, преноси поруку своје мајке на самрти која му је поручила да не крвари руке, односно да не учествује у суђењу Жени, јер ,,само је божије да суди“.

Жену то изненађује. Очекивала је да је Традиција баш као и Моћ одбаци (тј. да је мајка Бановића замрзи као и њена властита мајка), а уместо тога суочила се с мужем који после свега не жели да јој суди. А не жели зато што и он признаје божанску моћ као већу од људске, па тако и право те моћи да суди. Ту се, дакле, не ради о толеранцији налик оној постмодерној, где бити ,,толерантан“ значи бити равнодушан према животу другог човека, као и према колективу. Ради се о некој врсти саосећања, готово жалости према факту да је Жена особа без приче, дакле, особа на рубу самоуништења. Бановић жели да Жени помогне, али не тако што ће Жену на нешто присилити или тако што ће се ње одрећи (то би чинила Моћ), већ тако што ће јој сопственим примером посведочити да постоји нека Врлина која не зависи од политичке рачунице.

Живети изван историје

Са Југовићима у филму „Бановић Страхиња“

Када Жена чује поруку Бановићеве мајке, она му каже: ,,Твоја мајка. Права правцата твоја мајка. Иста као ти.“ У том ти, којим Жена први пут ословљава мужа, проговара новооткривено осећање блискости, али и осећање да у његовој малој причи као наставку Традиције другим средствима, постоји уистину и нека дубока врлина, које нема у Великој причи, нити у њеном сопственом стању без приче. И Жена ту врлину признаје зато што је тако изабрала, а не зато што јој је та врлина наметнута.

Обраћајући се потом Југовићима, Бановић им одриче право да суде Жени, тврдећи да је она његова, а не њихова. Тиме јунак повлачи граничну линију која означава границе моћи Велике приче. Њој се одриче право да суди и Жени, али и њему самом. Самим тим, Бановић разоткрива Велику причу само као причу Југовића, која је различита од његове мале приче.

Шта је онда та Бановићева мала прича? Да ли је то идеја да треба живети у свом малом приватном свету, изван Историје, Политике и Моћи, тачније речено, јавног простора, уз мисао о сопственој ,,моралној“ супериорности у односу на све учеснике тог јавног живота?

Не. Та идеја више одговара животу без приче, то јест, симболичком одласку Жене у манастир где манастир није место духовног уздизања, већ симбол искључивање себе из света јавности. Хана Арент је у Изворима тоталитаризма добро приметила да се то самоискључивање из јавног простора на крају претвори у глорификацију малограђанске сигурности и комфора, за које ће човек бити у стању да жртвује и достојанство и правду и истину и све своје ближње. Речи Хане Арент су само развијена верзија обичаја старих Грка да човека који не учествује у јавном животу свог полиса (града-државе) називају једноставно идиотом. А у политичком смислу, идиот је роб, јер он ни о чему одлучује, већ други одлучују о њему.

Мала прича Бановић Страхиње нема ништа са приватним животом као малограђанским рајем и стаништем робова. То постаје јасно када му Војин Југовић одрекне право да говори о предстојећем боју на Косову пољу, сада када је одлучио да не суди својој Жени. Тиме Југовићи хоће да кажу да једино њихова Велика прича води на Косово поље. Самим тим, Бановићу пребацују да је кукавица.

Бановић Страхиња показује да није тако. И његова мала прича се завршава тамо где и њихова Велика, и у томе су оне сличне. Разликују се по томе што њега тамо не води пропагандни говор Мајке Југовића (performed by цар Лазар), већ осећање унутрашње обавезе.

Тако Михиз прави врло фину разлику између Велике приче која се обраћа народу као маси и мале приче коју поседује сваки припадник народа понаособ. Он зна да је маса сама по себи празна, и да се она може гурнути час у овом, час у оном смеру, док народ своје императиве и оријентире носи у себи. То значи да претварање масе у народ јесте облик еманципације једне групе људе, док је претварање народа у масу заправо регресија, тј. уништавање народа и његово претварање у масу робова без своје воље и историје.

Оно што морам, то и хоћу

Мото Бановић Страхиње код Михиза – оно што морам то и хоћу – означава јунаково слободно прихватање неке обавезе без спољашње пропаганде. Овај мото, који се неколико пута понавља у драми, није само најкраћи опис јунака, већ и народа. Када народ, као и јунак, хоће оно што мора, његово постојање стиче ауру узвишености и трагике.

Историја има смисла уколико чува ту ауру. Уколико тог односа између слободне воље и нужности нема, ако се неће оно што мора, или изгледа као да се не мора ништа, па се ништа нити хоће нити може (попут биљке на коју се може попишати свако ко поред ње прође), онда немамо посла са Историјом народа, већ са вегетирањем, сушењем и нестанком неке масе људи која се случајно затекла на некој територији.

Бановићева мала прича зато је и већа и старија од Велике приче Југовића; Михиз је то јасно истакнуо када је Југовиће означио као скоројевиће, а Страхињу као јунака који потиче из старије лозе. Његова мала прича, у којој јавним деловањем управља унутрашње осећање обавезе, темељнија је него Велика прича којом се моћ обраћа маси. Иако и једна и друга воде на исто место, оне нису исте, као што није исто, нити свеједно, да ли ће се на крају те приче појавити народ који зна шта треба да ради, или маса којој су само привремено напунили главу пропагандом.

Мала прича је дакле, прича онога који размишља у домену категоричког императива, што, преведено на српски, значи – у оквирима завета. Наоко скромна, она је моћније од Велике приче, у мери у којој је, примера ради, српска војска 1912. била моћнија од отоманске, а 1914. од војске K und K монархије.

Бановић Страхиња има своју малу причу, свој завет и зато он не рачуна, попут Југовића, да ли му се исплати да спасава Жену или не, односно да ли му се исплати да је казни или не казни. Он је спасава без обзира на рачун и одриче се могућности да јој суди, такође без обзира на рачун. Он нема потребе да се бави таквим тричаријама, зато што њега сви путеви, у свако време, ионако воде на исто место.

На Косово поље.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 2. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

18 replies

  1. Студена вода

    Студена је вода
    С мог извора
    Не знам шта је мода
    Мало знам шта се мора

    Знам да канџије
    У причуви стоје
    Куваном жабом сладе се змије
    А около, муве се роје

    Студен сјеверац
    Свјежину даје Југу
    Полако гази четверац
    Земља се радује плугу

    Врелу ми крв
    Тажи студена вода
    Упорно као црв
    Ријем испод пода

    Студена моја је вода
    Од ње, трне вам зуби
    Усправне кичме човјек хода
    Само једном, образ се губи

    Момчило

    14
    3
  2. Хвала Владушићу на овом тексту. Диван примѣр колико из народне поезије можемо научити и о нашој саврѣмености. Зато што из те пѣсме проговара искуство које је надврѣмено и зато свеврѣмено.
    Међутѣм, Владушићево тумачење пѣсме као пѣсме је по мом скромном мишљењу – потпуно промашено. Његова прича била би поучна уколико би била испричана изван контекста ове пѣсме. Овако нам даје малу поуку кроз велику заблуду. А поука онда нѣје поука.

    Први Владушићев промашај су поређења и позивања на разне бетмене, ничее, хане арент и старе Грке. Јесу ти поступци ефектни, сладокусцима ослашћују причу, али су лишени сваког смисла.

    Други промашај је тумачење поступака наших прѣдака из угла саврѣмених свѣтоназора, без правог разумѣвања мотива који су их покретали на одређене поступке, чему се придружује и нѣдовољно разумѣвање матерњег језика.

    Ове тврдње ћу покушати да покажем у двѣ тачке, у којима се Владушићева конструкција руши као кула од карата: на самом почетку и крају пѣсме. Најпрѣ први стих:

    „Нѣтко бѣше Страхињићу бане“.

    У старом српском језику, којим је пѣсма испѣвана, рѣч „нѣтко, нѣкто“ има само једно основно значење: нѣки, извѣсни“. Нѣ(т)ко у значењу: „важан, велик, битан“ овај појам добија тек у новије доба.

    Да је Владушићево тумачење потпуно погрѣшно, говори нам већ слѣдећи стих пѣсме:

    „Бѣше бане у МАЛЕНОЈ Бањској“.

    Овдѣ долази до изражаја ауторово нѣдовољно познавање хијерархије и уређења у срѣдњевѣковној Србији, које је убоги гуслар много боље разумѣо (на ову тему имате најсажетије и најпростије објашњење у дивној књижици Светислава Мандића „Велика господа све српске земље“ у издању СКЗ). „Бѣше бане у маленој Бањској“ – то је као кад бисмо данас рекли: „Бѣше прѣдсѣдник општине у малој Медвѣђи“. Страхињић је био ситан, локални властеличић, са скромном титулом бана у једном пограничном мѣсту пропалог царства. Главна лоза царствујуће династије је већ изумрла, држава се распада, па се у општем расулу могло десити и да се један мали бан, граничар, ороди са потомцима побочне гране изумрле династије (отац Страхињине супруге Југ-Богдан је историјски управо то: потомак најстаријег брата светог Саве и краља Стефана Немање II, – кнеза Вукана, који је са својим потомцима већ у другом поколѣњу изгубио право на српски прѣсто). Дакле, потпуно супротно Владушићевом закључивању: Страхињић је НИШТА, а његова тазбина – колѣновићи и стара господа, која му је учинила част дајући му за жену невѣсту из своје угледне куће.

    Завршни стихови су најтежи за тумачење, а кључни су за разумѣвање поеме. Углавном је прихваћено тумачење (кога се држи Владушић, а како излази – и Михиз) да Страхиња опрашта нѣвѣрној жени и спасава је од родитеља и браће, очитавши им прѣтходно лекцију о моралу:

    „Нѣ дам вашу сестру похарчити,
    „Без вас бих је могао стопити,
    „Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
    „Нѣмам с киме ладно пити вино;
    „Но сам љуби мојој поклонио.“

    Шта ово значи? Довео је жену, назад с Косова, кроз турске засѣде и свакојаке ризике, све до тазбине у Крушевцу, само зато да би „пријатељима“, кад га питају откуд му рана на челу, одговорио да је од њихове ћерке/сестре, чиме је „одбранио“ од њиховог бѣса, па кроз исте опасности вратио у своју спаљену кућу? Па што је помињао да га је она ранила, ако је хтѣо да је „одбрани“?

    Ствар је, по нама, прозаичнија и једноставнија кад је наш карактер, као народа, у питању. Страхиња је читав подвиг учинио из чистог ината и пркоса према „великоименитој“ тазбини, која га је потцѣњивала због нѣзнатног порѣкла и положаја у друштву. И како он одговара на њихово нуђење почасти (у виду достојније жене и заједничког испијања вина)? „Нѣмам с киме пити ладно вино, НО САМ ЉУБИ МОЈОЈ ПОКЛОНИО!“ Нигдѣ у пѣсми нѣје речено да је из тазбине он повео и нѣвѣрницу са собом. Напротив, он ју је такву, осрамоћену сваком издајом, ПОКЛОНИО, тј. вратио оцу и браћи да с њима ПИЈЕ ВИНО. Горе понижење и освету свакако нѣје могао да им приреди. Прѣда мном „Нѣ дам вашу сестру похарчити“, могао сам је и сам смрвити („стопити“), „ал ћу стопит сву тазбину моју“ – Страхињић је господу једноставно отѣрао у „постојбину“, доказавши им на дѣлу да нѣје ништа гори од њих. Шта ће с његовом љубом чинити кад оде – њега се већ нѣ тиче. А да ли се по повратку у своју Бањску потурчио, постао вазал или погинуо у борби с Турцима – остаје изван оквира поеме. Певач нам само даје напомену:

    „Помало је такѣх јунака,
    Ка’ што бѣше Страхинићу бане“.

    Кога нѣ мрзи, нѣка сам послѣ Владушићевог чланка и овог коментара прочита опет ту пѣсму те изведе своје закључке (па и Михизову интерпретацију поеме, коју сам овдѣ заобишао, јер тај његов комад нѣсам ни читао, ни гледао).

    16
    9
  3. Znaci po Gremlinu prvi stih glasi: Bio jednom jedan Banovic Strahinja? Odlicno. To sto je iz male Medvedje ili male Srbije ne znaci da je mali covek. Zasto neko iz malog mesta ne moze biti Covek? Velikim slovom napisano.
    Da ne duzim meni pada napamet Otelo i sta je on uradio samo zbog sumnje. Nema razlike izmedju njih?

  4. @Nani
    Пѣсма управо говори да је Страхиња велики човѣк и јунак, упркос свом ниском порѣклу. Већи од све своје великоимените, угледне тазбине. Премда је он био „нѣки“, слабо познат, а Југ-Богдан са синовима славан у цѣлом народу. Народни пѣвач је његов усамљенички подвиг прославио у овој једној пѣсми, а Југ-Богдана, који је водио читаве војске – у више њих. Народни пѣвач је овѣковѣчио тренутак кад се нѣко „мали“ показао већим од „великих“, али му нѣје преувеличавао племенитост као потоњи тумачи. Осѣм тога, он живи на фронту, на граници, а Југовићи још увѣк у позадини. Као данашњи Срби на Косову и они у Бѣограду. Страхиња хоће да се бори и по цѣну да пљуне на њихове награде и почасти, они се још увѣк снебивају, калкулишу (овдѣ је Владушић близу истине).

    Може се о детаљима много причати, тѣсни су коментари за то. Зато сам позвао читаоце да ову дивну пѣсму сами опет прочитају, па сравне с Владушићевим тумачењем. Ја сам изнѣо само два језичка детаља као прилог правилнијем разумѣвању. Први примѣр је прилично прост – довољно је завирити у рѣчнике, а има и упоредних мѣста у народној поезији за сравњивање, и ту нѣмам дилеме. Завршница (наведених 5 стихова) је најтежа за тумачење. Већина тумача, упроштено, мисли да је Страхиња љуби поклонио живот јер „нѣма с киме ладно пити вино“. Ја се држим мањинског мишљења да ју је вратио тазбини на прѣкор, пошто му нѣсу хтѣли помоћи кад му је било најтеже, а узели су да га хвале кад је подвиг и без њих извршио. Дакле, нѣсам рекао бог-зна-шта ново, све ово мање-више имамо у постојећој литератури.

    12
    3
  5. Народне песме су један од великих дарова које нам је Вук Караџић оставио. По Копитаровом наговору Вук је записао и штампао велики број песама а описао је и песнике од којих је песме записивао : Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, Старца Милију . . .

    Какав је то посао био, како је то било са старим Милијом на двору кнеза Милоша . . . о томе пише сам Вук :

    “Čuvši ja 1820. godine u Kragujevcu da Milija osobito zna pesmu o ženidbi Maksima Crnojevića i o Banović Strahinji (koje sam ja obje pesme još od djetinjstva kojekako znao i potom od mnogijeh ljudi slušao i prepisane imao, ali mi ni jedna nije bila sasvim po volji), zamolim se nekoliko puta Njihovoj Svjetlosti, gospodaru Milošu Obrenoviću, da bi mi ga u Kragujevac dobavio ili mene u naiju požešku k njemu poslaо …

    Ali kad se s Milijom sastanem, onda mi se tek radost okrene na novu tegobu i muku: ne samo što on, kao i ostali gotovo svi pevaci (koji su samo pevaci), nije znao pesme kazivati redom, do samo pevati, nego bez rakije nije htjeo ni zapevati, a kako malko srkne rakije, ono, i onako, koje od starosti koje od rana (jer mu je sva glava bila isječena tukući se negdje s nekijem Turcima iz Kolašina), slab budući, tako se zabuni da nije svagda redom znao ni pevati ! Videći ja tako, ništa drugo nijesam znao činiti, nego sam gledao da mi svaku pesmu peva po nekoliko puta, dok je nijesam toliko upamtio da sam mogao poznati kad se što preskoči, pa sam ga onda molio te mi je pevao polako (rastežući reci), a ja sam za njim pisao što sam brže mogao; a kad sam koju pesmu tako napisao, onda mi je on opet morao pevati, a ja sam gledao u moj rukopis da vidim je li sve dobro napisano. Tako sam oko ove četiri pesme proveo više od petnaest dana. Milija je znao jos mnogo onaki pesama, ali mi se nije dalo da još koju prepišem.

    Njemu se već bilo malo dosadilo onđe besposlenu sjedeći i meni pevajuci, a uz to još se nađe ljudi (kakovih se obično kod mnogijeh dvorova nalazi), koji se najviše o tome brinu kako će od svačega šalu i smeh zametnuti, te mu kažu: „Kud si ti, star i pametan čovjek, pristao za budalom? Zar ne vidiš da je Vuk lud i besposlen čovjek, kojemu je samo do pesama i besposlica kojekakvijeh? Ako ti njega uzaslušaš, tebi će čitava jesen ovdje propasti; nego idi kući, te gledaj svoj posao.“ I tako ga podgovore, te jedno jutro, primivši do Njiove Svetlosti pristojni poklon za dojakošnju dangubu, otide iz Kragujevca krijući od mene. Kad sam prošavši godina pitao za nj, kazali su mi da je umro”

    5
    7
  6. @Gremlin

    Uh, onaj Balasevic te je unistio i za epsku poeziju! Za razliku od Vlah Alije koji od Strahinjine ljube trazi da udari Strahinju, Banovic joj daje izbor, da udari njega ili Turcina.Kada udari njega, on se prepadne, toliki junak.Prepadne se da ne izgubi zivot „uludo i bezumno“. To je tacka kada nestaje plemenitost njegove potrage i borba sa Vlah Alijom postaje borba za goli zivot koja ce se zavrsiti tako sto protivnika zakolje zubima, kao vuk jagnje (nije nevazno ni to sto u tom trenutku Turcin gleda Strahinjinu zenu koju napada hrt i obuzima ga tuga).U tom smislu „izdaja“ nema nikakav smisao.Njegovo navodno davanje izbora zeni se i njemu samom pokazuje kao lazno, jer on zapravo ne ocekuje da ona izabere, vec da izabere njega i to, konacno izneveravanje koje pocinje time da mora sam u potragu, u njemu proizvodi strah i pretvara ga od junaka u zver koja se ne bori ni za sta vise nego za svoj zivot.Citava pesma je u izneveravanju, jedini koji ispunjava svoj dug je dervis koji je vec prosao iskustvo gubitka svega materijalnog i prijatelja.Medjutim „izneveravanje“ Strahinjine ljube je posebne vrste, jer se ono dogadja sa gubitkom iluzija kod Strahinje i navalom straha koji ga pretvara u vuka.U tom smislu su Strahinja i njegova zena prvi put nagi jedno pred drugim, niti je ona zena, sestra i cerka, niti je on junak i muz, vec zveri koje se bore za goli zivot.Zato je oprostaj nuzan da bi se taj trenutak ozverenja prevazisao.

    9
    7
  7. Читајући песму у средњој школи, на питање наставника српског језика зашто је Страхиња поштедео љуби живот, на бројне одговоре ђака типа – јер био велики човек, да понизи тазбину, испод части је убити жену, да би њу осрамотио и казнио, наставник је као тачан одговор прихватио – јер је песник тако хтео.

    Иако су аргументи Гремлина прилично убојити, ближа ми је срцу Владушићева конструкција (осим у делу који је то смисао ,,велике приче“). Некако не могу да прихватим да је Страхиња поштедео љуби живот, из ината. Српски инат не доживљавам као потпуно ирационалну особину (иако има доста ирационалних елемената) и уз уважавање свих специфичности његовог развоја (страни јарам и др.), желим да верујем да у њему има доста елемената отпора неправди.

    Чак ни жеља за доказивањем да је једнак јунак као Југовићи ми није скроз логично, јер у песми није спорно да је реч о великом јунаку коме дервиш, по моме сећању, каже ,,Твоме ђогу и твоме јунаштву, свуд су броди где год приђеш води.“

    ПС Начин на који је Страњиха убио Влах Алију не видим као битним, јер да је могао, Турчин би њега на тај начин убио. Из песме не произилази да је реч о неком ,,ударцу испод појаса“.

    15
  8. @Jovan P

    A, zasto je pesnik tako hteo, jer se o rakiju spleo? Cudno da ne uvidjate da pitanje ostaje da li Banovic Strahinja hteo ili pesnik.To je kao kada bi na pitanje zasto je za Parmenida bice kugla, odgovorili da je tako hteo! A, zasto je tako hteo, zasto nije hteo da ono bude kocka ili, ne daj Boze, dodekaedar? Nista se na pitanju ne menja, posebno ne za Getea i ekipu, odakle ta plemenitost tim divljacima, Banovicu Strahinji ili starcu Miliji? Vama nije kljucni trenutak kada junak oseti strah da gubi zivot uludo?Njegova zena ne cini nista dok je on ne pozove na izbor, Vlah Alija to ne cini prvi, jer ne vidi da je sloboda izbora nesto za zenu, zato je i ne poziva na izbor, vec ubedjuje.Posto je pozvao zenu da izabere, Strahinji preostaju dve stvari: 1) ili da postupi u skladu sa tradicijom, ali on je suocen sa tim da je pozvao zenu da odluci, kao i sa krajem svih predstava o poretku, pa i samome sebi, jer se suocava sa borbom za goli zivot, a ne nesto uzvisenije 2) da oprosti, oprost je jedina „kazna“ za slobodnu volju koja je pozvana i prizvana.Oprost je doblji od duznosti, jer on nije unutrasnji sklad volje i moranja, vec je on ono protiv-sebe. Covek i u duznosti moze ostati gord, zato se postupak Strahinje tumaci kao samovolja, kaznjavanje, ponizavanje, jer je oprost suprotnost sebstvu.

    Vlah Alija je kompleksniji lik.Opisan je kao neko ko postupa samovoljno i ne plasi se ni sultana.U tom smislu on je blizi zeni, jer su oboje van poretka, a izvan njega izlazi i Strahinja kada odbije da kazni zenu za izdajstvo.Njegova odluka nije odredjena njegovom voljom, kao u slucaju vlah Alije.I to je kljucni momenat !!!!! Strahinja zavrsava kao Vlah Alija, jer nema vise tazbine, ne sa kim piti vino, ali za razliko od Alije, on do toga ne dolazi iz sebe, ni samovoljom, ni duznoscu, vec protiv sebe. On je voljno pozvao zenu da odluci, a zatim se sucen sa njenoim izborom, sucava sa strahom.To je strah od uludosti gubitka zivota, od njegove svedenosti na goli zivot.I tu se on suocava sa voljom kao cisto zivotinjskom voljom za ocuvanjem zivota, nikakve unutrasnjosti koja bi iznedrila duznost tu vise nema, vec samo ono unutra sto je protiv svega unutra – oprostaj!Nece Strahinja ono sto mora (to hoce, sto pesnik volje Nice rece, „Kinez iz Kenizberga“) on hoce ono sto nece!

    Ako je ovo tacno, a jeste, zbora nema, onda smisao odlaska u Boj na Kosovo, dobija jos vise na snazi!

    6
    2
  9. Oprostaj je uvek protiv sebe.U „Sindlerovoj listi“ upravnik logora se opusta tako sto sa terase puskom ubija logorase.Sindler ga ubedjuje da je prava moc dati zivot i upravnik u sledecoj situaciji u kojoj bi obicno ubio logorasa, kaze da mu oprasta.Ovaj oprostaj nije nesto suprotno upravnikovoj nutrini,njegovim prethodnim postupcima, to je samo pervertiranost njegove zelje da ima moc nad zivotima ljudi, on je u skladu sa njegovim ubilackim karakterom.Zato istinski oprostaj mora biti nesklad, ono protiv unutrasnjosti, nesvodivost na karakter, proslost.Kod Strahinje on je ono suprotno, posto su nestale sve Strahinjine iluzije, a njegova borba se svela na zivotinjsku volji za ocuvanjem zivota.Oprostaj je volja, samo u smislu da hoce ono sto nece, da nece da hoce ni sto mora ni sto tradicija zapoveda.Zato se oprostoj vidi i kao inat, uprkos svima i svemu, a zapravo je uprkos sebi, sebi koje je doslo do dna borbe bez uzvisenog cilja, zivotinjske borbe za puki zivot (zivotinja je ono sto je zivo i nista vise)

    6
    1
  10. @Komentar ceka pregled, Joван П
    Рѣкох да се о детаљима може распрѣдати до миле воље. Мене занима нѣ шта МИ ДАНАС мислимо о овој и другим пѣсмама наше епике, већ шта су о њима могли мислити и осѣћати наши прѣци кад су их стварали. Зато што наша епика прѣдставља својеврсну народну повѣсницу, у низу тѣх пѣсама и сада можемо уочити одраз стварних историјских догађаја.

    Рѣцимо, пѣсма „Марко каже на коме је царство“ је одраз прве косовске битке 1369. године, у којој се „велика господа српска“ сукобила око прѣвласти у царству. С једне стране бѣху цар Урош, велики кнез Лазар Хребељановић и жупан Никола Алтомановић, а са друге Урошев савладар краљ Вукашин са браћом. Побѣду су однѣла браћа Мрњавчевићи, а ондашњи краљевић Марко је држао Урошеву страну, против рођеног оца и стрица. То је историјски утврђена чињеница.

    Пѣсма о бановићу Страхињи пада у врѣме између двѣ косовске битке. Нѣстало је и Немањића и Мрњавчевића и Алтомановића (Воиновића) као озбиљних политичких чинилаца, врховна власт у смањеној српској држави прѣшла је на великог кнеза Лазара. Држава се и даље круни, први на удару су погранични властелини попут Страхиње. Из пѣсме видимо да су они често прѣпуштени самима себѣ, без очекиване помоћи од централних државних власти. У пѣсми је одражен и морални суноврат друштва. Страхињина величина је у томе и што се том суноврату личним примѣром опире. Пропустио сам да поменем свакако главни мотив који Страхињу покреће прѣ ината: ОСВЕТА крвнику за похару имовине и укаљану част. Овај његов мотив таст нѣ уважава или зато што му је смѣшан и „застарѣо“, или из виших државних разлога. У једном српском лѣтопису из тог доба, дијак је написао да се описани догађај догодио оне године кад је краљ Марко примио назад своју жену Јелену, која је прѣтходно одбѣгла другом великашу (чини ми се нѣком од Балшића). То је био такав скандал, да се лѣтописцу чинило да ће се вѣчито памтити, па је умѣсто уобичајене године, индикта, мѣсеца и дана као врѣменски оријентир навео тај Марков поступак.

    Данас знамо да је још Стефан Немања II Првовѣнчани госте забављао свирањем гусала. Дворскога гуслара имао је и краљ Александар Карађорђевић. Епска пѣсма је кроз разоноду, језик библијских слика и прича, естетски доживљај слушаоцима указивала на суштинске покретаче историјских збивања. У међуврѣмену се нас живот много промѣнио, многе од тѣх слика често нѣ разумѣмо правилно и то стално морамо имати у виду. На примѣр, прѣсмѣшнио ми је доказивање нѣких иностраних, па и домаћих професора и тумача „крволочности“ српске епике сликом како се јунак пѣсме напије, па окрене ћурак (кожух) напако и крене у покољ. Па му то, је л те, дође као доказ да народну поезију трѣба уклонити из школа, како се омладина нѣ би кварила нѣтолерантношћу. А прѣсмѣшно је зато што послѣ „окретања ћурка“ никад нѣ услѣди никакав покољ. Код Срба је окретањем одѣће на наличје човѣк једноставно околини давао до знања да је баш пијан, да прѣстаје озбиљност и почиње лакрдија, те да он нѣ одговара више за своје поступке. Таква слика у пѣсми је на нѣкадашње слушаоце дѣловала потпуно супротно него данас: утисак је био најчешће хуморан, и људи су се блесављењу пијаног јунака могли слатко смѣјати. Као и уплашеном султану који Марка смирује дукатима за још вина. Обичај „окретања кожуха“ иначе нѣје никаква нарочито српска одлика, на слична мѣста сам наилазио и у руским народним билинама и причама.

    То би отприлике био кључ у коме прѣпоручујем читање и Бановић Страхиње и остале наше епске поезије.

    7
    2
  11. Hvala i autoru teksta i ljudima koji su komentarisali na mudrim recima.

    11
    1
  12. @Komentar ceka pregled
    Вазда сам промишљао – без праштања, Страхиња би починио најгордељивији чин – самоубиство, што би га метнуло да ниже скота лежи… Одвећ је дубока словесност србске народне поезије што се уз гусле десетерчи…

    10
    3
  13. Stvarno bi bilo neverovatno da Strahinja spasi zenu od Turcina da bi je posle kaznio. Jedino sto ima smisla je sloboda i oprostaj.

    3
    2
  14. После свих коментара овде остаје утисак да је Владушић написао све како треба.

    3
    3
  15. Posto sam sve procitao i (sabrao pluseve :)))))), pokazalo se da je citaocima najomiljenije tumacenje „rek’o nastavnik da je pesnik tako hteo“, sto otkriva korene sklonosti autoritarizmu, plus „dejstvo rakije kod pesnika“, sto otkriva razloge politickih izbora autoritativnosti sklone mase (gomila pijandura).Odnosno, ovo objasnjenje treba razviti u eksplanatorni model i primeniti ga na celu srpsku kulturu (od celavog Isusa do ovogodisnjeg laureata NIN-ove nagrade) i posebno politiku kojom vazda dominira nerazlika izmedju vodjenja drzave i domacinstva i slika politicara kao „dobrog domacina“, a svi znamo kakvi su to rakijasi.Imajuci u vidu sredisnju ulogu kafane i rakije u srpskom stvaralastvu i politici, umesto SANU i SCP, mozda bi trebalo da se izjasnjavaju „Kod tri sesira“, „Prgomet“ , „Kod gazda Sime“ i slicne institucije srpskog identiteta.“Bice i pice“ – fenomenologija srpske alkoholisane stvarnosti.

    Ja sam se u svojoj analizi ogranicio na trenutak sukoba, kada Strahinja, neobicno, poziva zenu da resi, priznaje joj slobodu volje, sto Aliji ne pada na pamet, i ubedjuje je, tek posle Strahinjinog poziva, trenutak Strahinjinog straha i nove snage koja mu omogucava da uradi zubima ono sto nije mogao macem.Analizirao sam stih po stih, doduse bez navodjenja, jer sam pogresno mislio da je rasprava i druge navela da procitaju pesmu.Zatim sam to povezivao sa pojmovima slobodne volje, samovolje i zivotinjske volje za samoodrzanjem.Na kraju sam pokusao da pokazem kako kod Strahinje koji je izgubio sve iluzije, pa i one o uzvisenosti svog poduhvata i dosegao onu zivotinjsku volju za samoodrzanjem, nema vise nicega sto moze volju uskladiti sa sobom, nikakvog „moranja“ osim odrzanja zivota, vec samo nesto sto stoji nasuprot svega u njemu i to imenovao kao oprostaj, jer uz oprostaj ne ide ni olaksanje, ni zadovoljstvo, a nikako gordost.Oprostoj je muka. Oprost treba Strahinji da nadje nesto u sebi vredno, posle svega, a to je ono sto stoji naspram svega na cemu pociva njegova licnost.To nije vise ni puko cojstvo.Posto niko ne zna sta je oprostaj, to se tumaci kao kazna onoga, ovoga, njega, nje…

    Ja verujem da covek, ma koliko mu bilo nerazumljivo ono sto neko pise, moze da prepozna razliku u pristupu i klasi.Avaj, to se pokazuje zaista neprozirno i sa mnoge obrazovane ljude.Otuda ovakvi apsurdi da najvise pluseva dobije komentar „tako je nastavnik rekao“, pa onda o rakiji i na kraju srednjoskolac Nesa Stefanovic, tetka Vulin, poludoktor Sinisa Mali budu vlast i uopste nemaju potrebe da kriju bilo sta, a kamoli opravdavanju, dovoljno je „rekao Vucic“ i ‘aj’ da popijemo po jednu kao u „Razvojnom putu Bore Snajdera“, gde se svaki cin propadanja zavrsava slavlja i opijanjem!

    7
    3
  16. @Komentar ceka pregled
    Нико Вам не спори класу, знање философије, ерудицију… (осим навода да бисте доминирали у баскету) Али негде морате да прихватите да је дискусија сучељавање различитих мишљења, уз пуно Ваше право да будете незадовољни ,,нивоом“ сабеседбника који бисте Ви прижељкивали.

    Ваше тумачење да је Бановић Страхињи ,,друга снага дође, друга снага и срце јуначко,те оману тамо и овамо“ јер је томе претходило ,,Препаде се Страхинићу бане, Ђе погибе лудо и безумно“ је можда исправно, али можда и није. Можда Бановићу Страхињи није друга снага дошла зато што се уплашио, већ му је Бог дао снаге или му се тад пробудио инат. Не алкохоличарски инат, не инат као ,,склоност ка ауторитаризму“, него инат као жеља за каквом-таквом правдом (Турчин му је претходно похарао дворе и отео љубу). Није ми оправдано Ваше инстистирање о буђењу ,,животињског“ у њему, јер би онда улазили у расправу да ли је дављење противника на мегдану мање животињско од клања зубима или од пак пребијања на смрт…Мени пада на памет пада сцена борбе немачког и америчког војника из бајковитог филма ,,Спасавње редова Рајана“, када се приказује борба на живот и смрт у којој нема времена да се размишља о томе шта је животињско, а шта није.

    Дубински сте изанализирали појам опроштаја, али и даље не разумем Ваш став – зашто јој је опростио?

  17. @Jovan P

    Ovo sa basketom je direktna uvreda :)))) Posto Jugovici odbiju da mu pomognu, jasno je da njegova ljuba nije nicija ni cerka ni sestra, a posto joj on prizna slobodu da sama presudi, jasno je da nije ni njegova zena.Koga da kazni, cerku koja to nije nikome, sestru koja to nije nikome, zenu kojoj je sam ponudio da slobodne izabere (ne uvodi nju u borbu Alija).Ona je niko, kao i on kada ostane bez uzvisenog cilja svog poduhvata. vise ni junak ni muz, samo neko ko se bori za goli zivot.Dakle, nema tu nekog uskladjivanja volje i moranja, kada se doslo do volje u najcistije obliku samoodrzanja.Oprasta joj jer nema koga da kazni, ni za sta, jer joj je sam ponudio da pokaze slobodnu volju (nije to Tadic, pozove na izbore, pa pljuje zasto su ljudi tako glasali), jer mu samo oprost stoji kao veci od njega i njene slobodne volje.

    5
    3
  18. Како нема кога да убије?
    Страхиња спасава свог убицу а то је „његова“ жена.
    Страхињина жена је била неисправна. Апарат који није радио.
    Он јој је поклонио физички живот и дао јој је сврху постојања коју она до тада није имала.
    Како? Уградио је део себе у њу.
    Својим првим обраћањем она Страхињи и нама показује да је почела да „ради“. Страхиња је добио оно што није имао пре, своју жену.
    Како би рекао наш Бог: Била је мртва и оживела је.
    Зар после овога да је убије?
    Владушућ је све ово видео и схватио.
    Какав инат какви бакрачи. Не дајеш живот некоме да би га после убио, а чин стварања је нешто најлепше у нашем животу.

    3
    2

Оставите коментар