У филму „Дара из Јасеновца“ фокус је сакат. У њему нема инспиратора геноцида, него само његових извршилаца, и то неколицине извршилаца
Златко Паковић (Извор: Данас)
Видимо једну групу униформисаних људи, једну малу групу у црне униформе одевених људи, за које ми знамо да су усташе, а који су негде на некој ледини уз реку, у неке бараке довели једну повећу групу жена и деце, а на друго место повећу групу мушкараца, да их тамо, са садистичким уживањем, мрцваре и убијају.
Распојасани мучитељи, та група усташа, делују овде као нека од закона одбегла дружина серијских убица, која држи, за своју перверзну забаву, приватни логор.
У стварности, систем логора Јасеновац био је интегрални део политичког система нацистичке Независне Државе Хрватске, као његов главни погон за етничку и идеолошку пурификацију, за истребљење антифашиста, Срба, Јевреја и Рома, а његови управници и службеници сматрани су званично витезовима највишег реда.
Политички систем НДХ био је садистички, тачније, садистички и мазохистички, јер једног без другог нема. (Треба се само присетити мазохистичких, језиво понижавајућих изјава захвалности и оданости новоствореној држави, коју је, верски конвертујући из православља, давао знаменити редитељ Бранко Гавела.)
Учествовати у извршењу налога садистичког система и интериоризовати тај државни захтев као највишу субјективну духовну вољу, не значи да извршилац по психичкој структури мора бити садиста. У томе је ужас људског пада и стравична опасност коју удружени човек може представљати самом човеку.
Из филма Дара из Јасеновца
Идеологија усташтва глорификује и озакоњује садизам као пожељно понашање према одређеним мањинама, али највише је оних који, из каријеристичких побуда или страха, опортуно пристају на улогу у садистичком систему, упркос томе што нису садисти. Та битна разлика, у овом филму се потпуно губи, и ми с њом губимо суштински увид и утисак о садистичкој компоненти сваког етнофилетизма и етнонационализма. Сав злочин је у овом филму сваљен на плећа неколицини социопата/психопата.
Стога је место збивања у филму приказано апартно, као нуспроизвод државе, а Јасеновац је наиме круцијални артефакт културе НДХ. Она је имала своје Хрватско државно казалиште (у којем је Гавела режирао приредбе за обележавање годишњица успоставе НДХ), и, на истом цивилизацијском нивоу!, систем логора Јасеновац.
Око камере нас у овом филму никад не изводи из кутка логора, у главни град НДХ и у главни њен стожер, у надбискупију на Каптолу или редакцију листа „Хрватски народ“.
У једном једином тренутку видимо на једном зиду фотографије поглавника Павелића и надбискупа Степинца, и једна опатица проговори тад неколико речи у њихову славу. И то је све. Зашто се у филму не појављују Павелић и Степинац, идеолог и духовник НДХ?
„Дара из Јасеновца“ усредсређена је у потпуности на чинове монструозног убијања, отргнуте од њиховог узрока и командног ланца, који започиње у једној чудовишној култури – у слову (у почетку бјеше ријеч) – апстраховане, дакле, и лишене властитог контекста, у којем се налази и одговорност. И ми ту јасно видимо како поетичке грешке, на моралном нивоу постају огрешења.
Из филма Дара из Јасеновца
Какав је то „први играни филм о Јасеновцу“ у којем се не чују забележене речи надбискупа Степинца, које је изговорио јавно: „НДХ створена је Божјом милошћу, мудрим и пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника… НДХ је Божје дјело – најзамашнији догађај у животу хрватског народа… давно сањани и жељковани идеал… У нашим жилама живље је заколала крв, у нашим грудима живље је закуцало срце! Нитко паметан тога осудити не може… љубав према властитом народу Божјим прстом уписана је у људско биће и Божја је заповијед!.. Хрвати и Срби два су свијета… и никада се неће приближити осим чудом Божјим. Схизма (тј. православље) највеће је проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења“?
Какав је то „први играни филм о јасеновачком геноциду“ у којем нема, такође документованих, и ових речи тог данас блаженог надбискупа, које додуше није изговорио јавно, него у соби, највишим дужносницима НДХ, као чин највишег милосрђа према прогоњенима: „Када их морате одвести у логоре, дајте им барем воде, не водите их као стоку у вагонима, водите их као људе“? Како без тих речи разумети нацификацију једне универзалне вере, без чега је Јасеновац немогућ, без чега је немогућ сваки геноцид?
У филму је фокус сакат. У њему нема инспиратора геноцида, него само његових извршилаца, и то неколицине извршилаца.
„Дара из Јасеновца“ је у основи камерна драма. У њој се из вида губи масовност погубљења, непрегледност жртава, као и четворогодишње трајање стратишта.
Дара из Јасеновца
Овај филм о трагичним догађајима, поновимо, тотално је усредсређен на чинове грозоморних убистава. Још је Аристотел јасно увидео да низање призора ужаса сузбија трагичко стваралаштво и трагички ефекат, јер трагичка уметност говори о узроцима и последицама злочина, не приказујући сама погубљења.
Филм „Дара из Јасеновца“ није трагедија, него историјски хорор на трагичну тему, дакле, један жанровски филм, недостојан литургије јасеновачких невиних жртава, међу којима је двадесет хиљада деце.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
До сржи се гадим подлости којом деценијама паковић, као вибратором, самозадовољава себе и случајносрбске болеснике. Додирнуо је озбиљан недостатак филма, али то је прљави, ****** додир оца педофила, који свој болесни додир крије иза чињенице да је отац. Ту лежи паковићева ***** подлост. Универзални садизам, универзална црква, антифашисти као главне жртве, двадесет хиљада мучки убијене деце, опортуни садизам са доминантним мазохизмом – лажи, полуистине, пост истине, подлост и подмуклост другосрбијанских, југословенских олоша и звериња – усташа без србосјека, али са брушеним, рачвастим, палацујућим језиком са којег отров капље… Ко га не зна, читао би га са одобравањем. Али, НЕ! НЕРЕЦИВ И НЕПОНОВЉИВ ПОКОЉ СРБЉА МУЧЕНИЧКОГ дијаболична и оргијастична је свирепост и наказност римокатоличке јереси и хрватског бестидног скотства, ЊИХОВА заједничка ђавоља мржња и злоопседнутост према Србљу Православном, језуитски садизам и усташка озвереност чију жеђ утољава само Србска крв, а као предах капи крви јеврејске, циганске, антифашистичке… Баш ово не жели да каже, а жели да сакрије, ***** и дан данашњи **** ****, златко **** паковић.
Са досадашњим (не)делима аутора нисам упознат, али ако сам правилно разумео, оно главно што тврди у тексту је да филм не разоткрива, шта више, ни не помиње, генезу усташког зла, нити показује знаке да је Јасеновац злоплод државне политике Ендехазије.
У тој карактеризацији не видим проблем. Напротив, ако филм не указује на историјске чињенице да су Јасеновац и остала многобројна стратишта производ идеологије антисрпске мржње и спреге криминалног усташког режима са клеро-фашистичким делом Римокатоличке цркве, онда је и значај филма као уметничког сведочанства масовне историјске трагедије српског народа, под знаком питања.
Свођење приказа историјског српског непребола, библијског страдања невиног народа, на неповезане сцене хорора, без указивања на виновнике и узроке масовног злочина умањује значај и домет филма.
Без конкретних указивања на историјску позадину и главне протагонисте (именом!), рецимо, као минимум дате у виду монструм-ликова Павелића и Степинца, филм се претвара у апстракцију невезану за реално тло и стварност истинских догађаја.
Да је Србија суверена држава морала би да стане иза озбиљних пројеката који би водили изграђивању културе сећања и поштовања према страдалницима ендехазијског геноцида. Од проглашења дана сећања на жртве, до филмова и трибина.
Нажалост, чак и неке националне институције, чији је разлог постојања управо народ — срБски народ, укључујући и САНУ, на том плану, нису испунили своју дужност. Уместо борбе и супротстављања онима који српску историју и културу блате и унижавају они су им се неким својим потезима чак придружили (пример, недавни срамотни јавни испад В.Костића). Пали су у блато сопственог кукавичлука и отпадништва од сопствених корена.
Какофонији антисрпских крика и грактања домаћих НВО подгу*них мува, разних гланцача натовских чизама и просто проданих душа, новинарских, професорских и списатељских, додата је још једна осетљив тема у виду нареченог филма.
Ризикујући да погрешим у процени, или, у блажем случају, навучем на себе гнев СтСт коментатора, мени се чини да ће недоречени, фрагментарни и уметнички неубедљив филм послужити као кукавичко јаје.
Преко њега ћемо још бити оптужени за пропаганду и фалсификацију историје. Послужиће као подметнути лажни аргумент (на окупаторском језику се то зове “straw man”) који ће непријатељи да раскринкавају уместо оног правог који ће остати замагљен и непримећен — зло хрватске државне варијанте нацизма који је по бруталности превазишао свог идола. О злу повампиреног нацизма још увек живог у пропаганди и институцијама садашње хрватске парадржаве да и не говоримо. Оно је осигурало свој континуитет аванзујући од “U” до “EU”.
Uzroci i motivi su opsesije savremene umetnosti.Na izlozbama se pisu teorijska objasnjenja radova, ja licno ih ne volim, pisuci o „Bilo jednom na Divljem Zapadu, ukazivao sam da bas odsustvo imena, „biografija“ , proslosti i buducnosti likova, sabija sve u ono sada iz kojeg isijava arhetipskost likova, njihova dubina koja guta sve scenaristicke rupe, a ne daje izlaz u karakterima, jer kod Leonea nema psihologije (razloga) samo osveta (bez jasnog razloga, mozda je Harmonikin brat bio jos gori ubica od Frenka, mozda je to osveta unutar bande).
Elem, film je mogao ici u drugom smeru.Stepincev govor je mogao biti uvod u niz brutalinih zlocina koji se prekidaju spasavanjem Dare i njenim odvodjenjem u katolicku porodicu.A onda vremenski skok i vidimo koncert Tompsona i mladu Daru, cerku Darinu, kako peva sa ustaskom kapom na glavi, Stepinac je blazeni, povezuje se NDH sa savremenom RH u kojoj je ustastvo ponovo nesto prihvatljivo.Dara u cerci prepoznaje zlo od kojeg je nekada skrivena („Rozmarina beba“), Darina cerka mrzi ono sto jeste („Srbenka“) i eto svima toliko drage price o identitetu koja se lomi na odnosu majke i cerke i holivudu dragih „tvistova“.
Umetnost je cudna, ponekad bas i neuspela po „estetskim“ standardima, ona ostvari onaj uspeh od kojeg je i vrhunska digla ruke.Dara nije promenila sliku o Srbima, ali je pokazala pravu sliku, isprovocirala, a to je najvisa estetska kategorija danas, sliku onih ciju je sliku o Srbima trebala da promeni, a koji nam negiraju pravo da sebe predstavimo kao zrtve, barem u ovom trenutku, dok oni ne nadju bolji.Time se pokazuje kakvi su nasi „prijatelji“ i u kakvu provaliju ide Srbija.
Reziser „Dare“ je i reziser „Male“. U „Maloj“ ima scena kada glavna junakinja, posto je silovana, a majka joj zavrsava u ludnici, prvi put vidi oca, pilota zatvorenog iz politickih razlogu o kojem zna samo pricu da je leteo ispod mosta zbog ljubavi prema njenoj majci, i posle svog tog zla koje je pogodilo, njeno prvo pitanje ocu jeste da li ta prica istinita, dakle hvata se za jedino svetlo u sebi.To treba da bude poruka filmova o Jasenovcu, jos smo tu, jos nas ima.Zato je Benjinijev „Zivot je lep“ veliki film, jer u mrklom mraklu pronalazi tek isklijalu svetlost u sinu glavnog junaka, za kojeg se ovaj i zrtvuje.
Deset godina smo ratovali sa „svetom“ (Zapad plus kilava Rusija).Borba Srba u BiH je dostojna herojstva Prveg svetskog rata, ratovao je ko je mogao da nosi pusku, ratovalo se protiv muslima iz celog islamskog sveta,protiv ustasa, protiv NATO i Republika Srpska je tu, i mi smo tu.To je poruka.Sto bi rekao najveci predsednik u americkoj istoriji, onaj iz „Dana nezavisnosti“, nista manje nestvaran od stvarnih „predsednika“: „Necemo tiho otici u noc“ i ne smemo dozvoliti da nas Vuciceva psihopatska banda tamo odvede, u tisini i uz tisinu lazne opozicije!
Потуно је непотребно инсистирање на појединачном именовању криваца за злочин. Као да онај који злочин спроведе на туђу иницијативу није крив. Чему то пропагандно раздвајање Хрвата од Павелића или Степинца? У филму је јасно приказано да је све што се тамо дешавало државна политика. Сва лажна истицања појединачних криваца су кристално прозирна. Свака част и дубоко поштовање и захвалност оним малобројним Хрватима који су се супротставили том злу, свакако истина је да су постојали, али слободно се може рећи да је цео хрватски народ стао уз своју сатанистичку цркву и своје кољаче. Зашто је било нормално бомбардовати све Србе због нечега што је наводно Слоба радио Шиптарима, а није нормално отужити све Хрвате за злодела њихових предака?
Истина је следећа: нису сви Хрвати усташе, али све усташе јесу Хрвати (или хрватско цвијеће). И доста је више тог јајарског, другосрбијанског, издајничког форсирања неке универзалне правде и погледа на свет. Доста је наводног поштовања жртава прећуткивањем тога ко су они и ко су убице. Потпуно је неважно шта о филму мисле белосветски преваранти и колонијалисти. Посебно треба да нас сврби испод појаса за то шта ће Хрвати да кажу. Све што је у филму приказано је истина. Није спорно да је то само мали део трагедије и суровости. Потпуно је небитно да ли је филм занатски савршен или није. Његова суштина је у томе да се приказује Србима, нарочито српској деци. Деца морају да схвате шта их чека уколико не буду свесна своје околине и њених намера. Добри или лоши односи са Хрватском немају никакву тежину у односу на опстанак наше деце. Сурова истина је да ће се све ово поновити (и поновило се деведесетих), чим се створе услови за то. Зато не смемо затварати очи пред тиме и у први план стављати небитне ствари. Филм је одличан и служи сврси због које је и направљен. Сврха је спремност на одбрану.
Оно што стоји иза паковићеве критике јесте управо оправдање његовог минулог, садашњег и будућег рада – он је, у својим представама пре свега, ” доказао и показао ” генезу србског зла, констатиновићевског србског зла, генезу филозофије паланке, знате оно балашевићево – прво иду попови, лопови, па топови, србски племенски нацизам, најгори од свих… Велики недостатак вучићевог филма о Јасеновцу, паковићу је дошао као ” кец на десет “…
Једно лично сведочење.
A за оне, који немају снаге да гледају овај кратки потресни филм, део текста.
Цадик Данон Брацо у филму “А Бог је ћутао ” у продукцији Јавне установе „Спомен-подручја Доња Градина“ сведочи о Јасеновцу и ономе што је видео и преживео
Хрватске усташе и Немци побили су његових 45 најближих сродника, а када је одведен у логор имао је 18 година.
У сведочењу говори да су свако јутро морали да се построје пред бараком, а и да су морали да раде ван логора.
Он даље наводи да је видео огроман канал или раку, а када је пришао ближе видео је велики број поубијаних српских сељака из којих се пушила пара, што значи да су били недавно поклани.
Цадик даље говори да се кроз главну дрвено-жичану капију улазило, али кроз њу се жив није излазило.
Тог дана примето је да капији прилази колона српских сељака, жена, деце, стараца и старица.
Тада је запазио једну сељанку која је била млада можда није имала више од 25 година. На грудима је држала одојче, а за сукњу јој се држао синчић отприлике четири до пет година стар.
Усташа је пришао и отео синчића и гурнуо га у страну где су децу пребацивали и поново пришао мајци да јој отме и друго дете из наручја.
“Она је чврсто држала дете, а он је ухватио дете и почео да вуче да је откине од ње. На жени се видео израз лица који је одавао снагу мајке која брани своје чедо. И левом руком је држала чврсто дете, а десном је шапила усташу за гркљан и почела да га дави. “
Међутим други усташа је ударио мајку кундаком у леђа и она је пала преко детета, а усташа који је био дављен поново је почео да јој отима дете.
Усташа је успео да јој отме дете, када је она изгубила дах од ударца чизмом у стомак.
“То дете је затим отповио и те две ножице ставио између три прста и руком почео да врти по ваздуху и вртио је вртио док није добио довољну снагу и свом силом је треснуо дете поред женине главе. Дечија глава се распрснула попрскавши мајку, мајчино лице крвљу и мозгом.”
У сведочењу даље наводи да су стајали постројени пред бараком и добили лопате и ашове и кроз капију се упутили у Лонско поље. Ту су их усташе зауставиле, а један од водника им је рекао да ту копају у дубину до 2 метра. Када су ископали усташе су им рекле да се удаље одатле једно десетак метара даље.
“У даљини сам видео десетину усташа који иду, а поред њих нешто ниско, мало… Кад су дошли ближе, имао сам шта да видим. То су била деца. Деца су била очигледно српска и јеврејска. Пропала, омршавела, поцепана, боса, почупана, прљава. Изгледала су као ужас који се не може гледати! “
Тада је један од усташа пришао тој гомили деце и рекао им следеће:
“Чуо сам кад је гласно говорио:—Децо, ко од вас хоће да вас одведем код ваше баке и код ваше мајке? Деца су углас повикала:—Ја, ја, ја…”
Око деце су се окупиле усташе, направивиши као неки заштитни венац и један другом додавале једно по једно дете све до усташе који је био поред саме раке.
“Усташе су један другом додавале једно по једно дете и овај који је био задњи до саме раке, шћапио би дете, окренуо лицем ка земљи и дрвеним чекићем, столарским чекићем, ударио би у потиљак дете. У том моменту чуо се писак, задњи врисак детета и тупи пад детета у раку.”
У филму наводи да је гледајући ту страхоту хтео да пресвисне, а сузе су му се лиле низ образе.
Поред њега на земљи је седео један Јеврејин, који је био доста старији од њега, али изнурен и исцрпљен.
“Подигао је главу у небо и гласно говорио: “Боже, ако те има, удри гром из ведра неба и уби ове зликовце.
Ови су наставили и даље да раде свој посао, а он је још два пута поновио исто.
Бог је ћутао, а усташе су радиле свој посао.”
Извор:
СРПСКА РАМОНДА
http://srbinaokup.info/?p=116751
Има своју поруку и патријарх
“Ово је место великог страдања. Они који су чинили ове злочине нису припадници ниједног народа и на овом месту је најбоље ћутати. Да молитвено ћутимо “.
https://srbin.info/pocetna/aktuelno/porfirije-u-jasenovcu-zlocini-ne-pripadaju-ni-jednom-narodu-ovde-najbolje-cutati/
Драга господо, џабе Вам сво писање, прочитајте шта каже господин Перић и многе ствари о прошлости, а поготово о томе шта нас чека биће Вам више него јасне. Оваквог, поред Вучића, одавно није породила српска мајка. Све злочине о којима ми дрвимо одавно извршили су неки марсовци. Рече наш маскирани, вајни „Патријарх” и огади ми и ово мало живота што ми остаде. Кукавна нам мајка. Народ каже „од злог оца и још горе мајке”. Једино што је исправно рекао,, а важи за њега, боље му је да ћути заувек.
https://srbin.info/pocetna/aktuelno/porfirije-u-jasenovcu-zlocini-ne-pripadaju-ni-jednom-narodu-ovde-najbolje-cutati/
Сада је ваљда свима јасно, зашто је љубио папи руку, зашто је изабран, зашто Ћулибрк и остала братија смањују број наших Светих страдалника, Светих јер су страдали искључиво због своје вере православне. Страшно је њихово страдање, али је ужасно и ово што ми, њихови потомци доживљавамо од разне фукаре. Све је по Божјој промисли, па и ово искушење, на које ћемо надам се знати да дамо добар одговор.
Седети на трону Сетога Саве је велика обавеза и одговорност – према
Богу /Св. Тројици/ и Православном СРБском Народу – прецима и потомцима!
Очас се ТРОН може претворити у ТРН – довољно велики као КОПЉЕ
Св. Великомученика и Победоносца Георгија које убија АЖДАХУ!
Христос говори, да није могуће да саблазни не дођу, али тешко ономе
човеку кроз кога заблазан долази, боље би му било да се тај човек није ни
родио!
Зашто је пок Патријарх Павле, такорећи на самрти, рекао да би радо
на ТРОН Сетога Саве видео Епископа Јоаникија?
Имамо малициозну паљбу по Дари која је (у изопаченом поимању неких) превршила мјеру. Удара се из свег оруђа и оружја, разлози различити, из лијепе њихове имамо такмичење из разумљивих разлога ко ће се више “исповраћати” по филму (уз изузетак наравно Горана Шарића и тек један “нормалан” осврт Хрвоја Класића који је такође тенденциозан и налази замјерке гдје их нема али једини “нормалан” осврт из Хрватске). ту је и аутошовинизмом заражен део међу Србљем којима Дара смета што је уопште урађен филм, ту су и они који све гледају кроз призму политике и све настоје упрљати политиком, па и ту нашу Дару, до оних а ту је аутор овог текста којима смета што то није приказано како би они жељели или како су очекивали.
Зарад напред наведеног, по мени је одличан филм, па и да не мислим тако, у инат тој малициозној кампањи написаћу да је одличан.
Када би кроз филм вјеродостјно приказали сав ужас Јасеновца, питање је колико људи, заправо да ли би ико издржао 10 минута.
Опет да би приказали генезу тог зла, што је замјерка аутора текста, и све што треба приказати, требао би вам документарац од 50 сати минимум. А ово није документарац, већ након 75 година први дугометражни играни филм посвећен теми страдања Срба у Јасеновцу. Зато и силна очекивања и разумљиво да је немогуће задовољити свачија очекивања.
И ту је пред режисером тежак задатак, кроз филм дочарати тај ужас и то зло, али и урадити гледљив, занимљив филм гдје ћемо пратити људске судбине, патњу и драму кроз коју пролазе, покушати дати психолошки профил неких важних актера и помоћи гледаоцу бољем разуимјевању тог времена и тог зла. Мислим да се успјело. Могло се приказати другачије, могло је и боље, увијек може, но и ово је добро.
Замјерки има, наравно да има, и на нетачности у филму, иако су примијећене “нетачности”, па и од једног историчара (Вељка Ђ.Мишине) баш бесмислене.
Једина ствар коју историчар не би смио радити је “тумачити” историју. За разлику од историчара, писац сценарија и филмски режисер могу и “тумачити” историју, и произвиљно па и комотно приказати личности и догађаје, могу убацити и неке нетачности, то је некад и пожељно, под условом да се не скрнави историја, односно да је то са сврхом доприноса поруци која се жели послати кроз филм.
У овом филму има нетачности, више њих и кроз које се по мени не срнави историја и сјећање на јасеновачке мученике и које су помогле бољем разумијевању тог времена и дали неки психолошки профил важних актера (рецимо Лубурића) у том времену.
Оно што је најважније, филм је побудио а можемо рећи и пробудио занимање за српска стратишта у ендехазији (да не би филма не би било ни овог текста аутора и још много, много текстова) и допринијеће реафирмацији ове наше преболне приче и никад зацијељене ране.
Надам се да ћемо у наредним временима имати још филмова о српским стратиштима у ендехазији, кроз која ће се дорадити оно што није у овом филму, па ће можда бити задовљан и аутор овог текста, и надам се да ће то бити добри филмови.