Саво Штрбац: Балада о Мајским Пољанама

Била би велика штета да нестану Мајске Пољане, село поред Глине које је име добило по краткој речци Маји, не само због милозвучног имена већ и због расадника раскошних талената

Српско село Мајске Пољане код Глине после разорног земљотреса у Хрватској (Фото: Ј. Керблер)

Прошло је више од месец дана од када је потрес јачине 6,2 степена по Рихтеру добрано растресао Банију, оштетивши више десетина хиљада објеката и  одневши седам живота, од тога пет у Мајским Пољанама, приградском насељу градића Глине.

Од тада је написано много текстова и снимљено видео и фоно-записа о подручју које је погођено потресом, укључујући последице и помоћ. Писало се и говорило о прошлости тог подручја, укључујући и ратове у двадесетом веку, па чак и о томе да ли је исправно рећи Банија или Бановина. И сам сам био у ситуацији да за медије у региону говорим о том подручју, које је у већем делу деведесетих година прошлог века било у саставу тадашње РСК. Говорио сам и о националном саставу  Петриње, Сиска, Глине, Двора и Костајнице и одливу становништва и због рата деведесетих прошлог века али и због економске миграције у првим деценијама овога века. И сваки пут сам истицао да се природне катастрофе, које се дешавају мимо воље људи, не могу (и не смеју) упоређивати са ратовима који су „производ” људског фактора.

У свом том мноштву информација, највише су ме „потресали” текстови посвећени селу Мајске Пољане из пера хрватских књижевника и новинара Миљенка Јерговића, Анте Томића и Бориса Дежуловића, објављених у првих неколико дана после потреса. Јерговић је у тексту  „Мајске Пољане, кратка повијест једног села”, поред бурне историје села, дао и изванредан портрет двојице најпознатијих људи рођених у том селу: вајара Симеона Роксандића и математичара Ђуре Курепе. Дежуловић је у тексту „Гледајући куће окренуте на кровове” мајсторски осветлио ликове браће Мицић, Бранислава и Љубомира, чија мајка је рођена у том селу, у којем су и они у детињству често боравили. Томић је у „Великој репортажи из Мајских Пољана, најтеже страдалим у потресу” осликао данашње становнике тога села: Милицу, Зорку, Гојка, Васиља и малог Лазара (брат му страдао у потресу) и његовог пса Буцка као и  хуманитарце који су им помагали не питајући их ни за верску ни за националну припадност.

Да сам био у ситуацији да посетим банијска потресом захваћена места свакако не бих заобишао Мајске Пољане. А пошто нисам сигуран да би ми хрватске власти дозволиле да се, због неких ранијих „неспоразума”, вратим, одлучио сам да везу са Мајским Пољанама одржавам телепатски посећујући објекте и места по Београду где су људи из тог краја оставили своје трагове у времену и простору.

Мајске Пољане после разорног земљотреса (Фото: Ј. Керблер)

Прошетао сам до Калемегдана и наклонио се  спомен-бисти, аутопортрету, поменутог Симеона Роксандића рођеног у Мајским Пољанама у мају 1874. Застао сам и код његове фонтане Злосрећни рибар којег је далеке 1906. направио човек из Мајских Пољана. Свратио сам и на Ново гробље и први пут посетио гроб Симе Матавуља, колико због чувеног писца, пореклом из моје Далмације, толико и због „Женске фигуре” на пишчевом гробу, која је такође дело поменутог Роксандића. На крају сам отишао и у Добрачину улицу и посетио Чукур-чесму са скулптуром Дечака са разбијеним крчагом, дело истог уметника из 1931, коју су вандали у мају 2010. украли те излупали чекићем и продали. На сву срећу, делови су пронађени и скулптура је реконструисана. Роксандић је и умро у Београду у јануару 1943. године.

У Мајским Пољанама 1907, као четрнаесто и последње дете Радета и Анђелије, родио се и чувени математичар, професор универзитета и академик САНУ, Ђуро Курепа, који је предавао на многим познатим универзитетима широм света и дружио се са чувеним научницима, између осталих и са Албертом Ајнштајном. Свет га памти по нечему што се зове Курепина хипотеза, коју су после његове смрти довршили неки француски математичари. Ђуро је умро у Београду 50 година после Роксандића, тако што су га неки лопови на улици напали и опљачкали наневши му повреде од којих је и преминуо. Идући према Калемегдану бацим поглед и на зграду САНУ у Кнез Михаиловој како би и на тај начин исказао емпатију и за Ђуру и за жртве потреса у Мајским Пољанама.

Љубомир Мицић, Париз, 1932.

Посетио сам и Галерију „Рима” у Београду која током фебруара обележава стогодишњицу авангардног часописа „Зенит” изложбом коју чине  оригинални примерци часописа, његових издања и документарног материјала, чији је оснивач, главни и стални уредник био тада млади књижевник, песник и преводилац Љубомир Мицић (1895–1971), а један од кључних сарадника и његов млађи брат Бранислав (1897–1947), такође песник и писац, а уз то и глумац и позоришни критичар,  перформер и предавач, сликар и цртач…,  који је по мајчином родном месту узео и уметничко име Бранко Ве Пољански.

За живота поменутих уметника и научника, у њиховим Мајским Пољанама живело је много више душа. Статистичари су забележили да је у том селу  по попису из 1935. живело 1.378, а 1948. већ су пали  на 927, 1991. било их је 602,  а 2011. тек 196. А колико ће их остати после овог разорног потреса дознаћемо после новог пописа становништва који ће се обавити за који месец.

Децембарски земљотрес могао би бити прекретница за будућност и Мајских Пољана и целе Баније, тако што би могли потпуно замрети или поново оживети, што ће зависити, углавном, од људског фактора. Намерно сам изоставио национални састав у Мајским Пољанама по претходним пописима становништва јер ако села нема, није ни важно ко у њему више не живи.

Била би велика штета да нестану Мајске Пољане, село које је име добило по краткој речци Маји, не само због милозвучног имена већ и због расадника сваковрсних и раскошних талената.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , ,

Оставите коментар