Александар Мојсејенков: Иверска икона Пресвете Богородице

Постоји старо предање да ће Иверска икона, која је чудом сачувана да би се обрела на Светој гори, бити знамење краја историје човечанства

Иверска икона Пресвете Богородице са Богомладенцем (Извор: Фома.ру)

(Фома, 26. 10. 2012)

Грађански рат се може распламсати не само на политичкој, већ и на религиозној основи. Ту просту истину веома је тешко схватити у нашем толерантном веку, али је у старини она била очигледна. Примера за то има много, као рецимо жалосни староверски раскол, када је држава званично прогонила следбенике протопопа Авакума. Међутим, најдужи богословски конфликт који је прерастао у грађански отпор било је иконоборство, које је потресало исток Византијског царства од 7. до средине 9. века. Сведок тог страшног раздобља црквене историје је Иверска икона Богородице.

Већ при самом крају иконоборског периода, у кућу једне никејске удовице упао је одред војника. Они су тражили свете образе и уништавали их. Видевши на зиду у једној од соба икону Богородице, војници су је срушили и почели да је псују. Нису их зауставили ни крици, ни молбе, ни сузе домаћице. На крају своје богомрске акције, један од војника је пробушио пречисти лик Богородице. И онда се догодило оно што нико није очекивао – пред очима избезумљених вандала, из дрвета је почела да цури права људска крв. Користећи збуњеност војника, домаћица је покупила сав новац који је имала, и замолила одлагање насиља над иконом до следећег дана. Злато је деловало на војнике, који нису више ни хтели да гледају окрвављени лик. Отишли су, али су обећали да ће се вратити сутрадан да би довршили отпочето уништавање.

У међувремену, код жене је сазрео план за спасење иконе. Она је јој је била веома драга, пошто, по предању, то није била копија, већ оригиналан рад самог апостола Луке, који се прославио својеручним сликањем Богородице. Тек што су војници напустили кућу, жена је са младим сином узела икону и кренула према Мраморном мору. Ходали су целу ноћ – од града до обале је било неколико десетина километара. Када су уморни путници стигли до воде, већ је свитало. Свети лик су извадили из платна и положили на воду, молећи се Богу да Он даље одлучи о судбини породичне реликвије. Тек што је даска додирнула воду, непозната сила је почела подизати икону, и она је већ у следећем тренутку стајала на површини мора. Изашло је сунце. Његови златни зраци осветлили су лик Пречисте, која као да је посматрала жену и њеног сина тужним очима пуним љубави. После николико секунди, њих двоје су видели како је струја захватила икону, и она је, и даље стојећи усправно, почела да плови на југозапад.

А жена је села на песак на обали и заплакала. Када ју је син питао зашто је тужна, удовица је одговорила да ће је сада највероватније убити, јер тешко да ће јој војници, када не нађу икону, опростити превару.

— Већ сам стара, синчићу, немам куда да бежим… А ти – спасавај се, иди на запад, на Атонску гору. И тако, као што сам предала Богородици њен свети лик, тако предајем и тебе Њеном светом заступништву. Бежи, јер осећам да су моји часови одбројани, и хоћу овде да умрем. А ти ћеш имати дуг живот. Бог те благословио…

Још дуго син није могао да се растане са мајком. Али она је била упорна, и дечак се у сузама сакрио иза удаљеног брда. А удовица се вратила кући, и погинула истог дана од руку разбеснелих војника који су је тражили по целом граду.

После неколико година, видевши много тога на свом путу, сада већ одрастао, младић је стигао на Свету гору. Тамо се придружио монасима, и нешто касније је и сам постао монах. Испричао је братији о томе како је некада заједно са мајком спасао икону, и како је на чудан начин свети лик отпловио на запад. Монаси, пошто су чули једноставну причу брата, реаговали су различито. Неки нису поверовали, неки су остали равнодушни, али било је и оних којима су речи дотакли срце, и, после смрти никејског бегунца, међу манастирским предањима почела је да кружи и прича о икони-путници. Прича је током година постала легенда, а легенда бајка, и тако је то трајало око двеста година, док бајка једнога дана није постала стварност.

Након једног разговора на морској обали се скупило неколико монаха из Ивирона – Иверског манастира који су основали Грузини-Ивери на крају Х века. Одједном је један од њих, који је седео окренут према води, узвикнуо: „Господе, помилуј“. Без снаге да изговори иједну реч од ужаса, руком је показао у правцу мореуза. Остали су погледали у ту страну и укочили се избезумљени – на неколико стотина корака од најдаље тачке до које море досеже, на води је стајала икона од које је према небу сијао зрак светлости, који је осветљавао све около тако да је сунце деловало као месец. Појава није био привид, она је трајала минут, два, три и није нестајала. После неког времена на обалу је дотрчала братија с целе Горе – видевши светли стуб пожурили су да дознају шта је то. Монаси с најбољим видом угледали су на икони лик Пречисте, и после дугих расправа одлучено је да се икона узме. Прво су монаси кренули по плићаку, али свети образ им се ни метар није приближио. Затим су решили да до ње доплове чамцем, али, колико год веслали, икона је остајала на истом растојању од монаха. Као да се намерно удаљавала од њих, не желећи да је узму.

Монаси су клонули духом. Схватили су да Богородица нешто чека, али шта – нису могли да разумеју. Заједно с настојатељем, ушли су у храм и почели да моле Бога и Пресвету Дјеву да им укажу шта даље да раде. Тако је прошло неколико дана. Огњени стуб је и даље стајао над морем, монаси су задивљено посматрали ту необичну појаву. После неког времена код старешине Ивирона дошао је отшелник Гаврило, који је живео у најнеприступачнијем углу Атона. Видело се да је журио, изгледао је узбуђен.

Иверска икона Пресвете Богородице (Извор: Википедија)

— Данас, кад сам изговарао своје уобичајено молитвено правило, имао сам визију. Јавила се Пречиста и рекла да дођем код Вас, одем на обалу, и ходајући по води, узмем Њену икону. Оче, шта би то могло да значи?

— А ниси видео ништа необично на путу овамо? – питао је настојатељ.

— Не, спустио сам се овамо јужном стазом. А пре тога нисам недељу дана излазио из келије…

— Погледај сад ово! – узвикнуо је старешина, и повео Гаврила до прозора иза кога се простирала морска површина, и огњени стуб неземаљском светлошћу осветљавао воду. Отшелник је тада разумео зашто му се јавила Богородица.

И тако, поворка монаха с бакљама у рукама спустила се на обалу. Напред је ишао Гаврило, нејасно замишљајући шта ће даље радити. Молио се. Када је литија дошла наспрам места где је стајала икона, отшелник је направио први корак. У почетку је ишао по мокрој обали, осећао како вода грли његова стопала. Плићак се завршио, али он је наставио да хода, верујући да га Богородица неће напустити. И одједном је монах осетио под ногама потпору – а ту је већ било дубоко! Гаврило је ходао по води! Обузет радошћу и вером, срећно је стигао до иконе, пажљиво је узео и кренуо назад према обали. Као и раније – по води!

Монаси су дочекали светињу и свечано је однели у главни храм обитељи, захваљујући Богу за тако велику милост. Али следећег дана икона је нестала. Тешко је замислити жалост која је обузела монахе: јуче су добили велику светињу, а данас је она ишчезла. Али нису дуго туговали – дежурни ју је угледао над улазном капијом манастира. Задивљени житељи помислили су да је то нечија неслана шала, скинули икону са зида и опет је поставили у цркву. Следећег јутра прича се поновила, и опет је дежурни нашао свети образ на зиду капије. Монаси су се замислили, али не знајући како да поступе, вратили су икону у храм. Следећег дана опет су је нашли изнад улаза у Ивирон. Тако се то понављало пуно пута, док се Гаврилу није јавила сама Богородица и рекла:

— Иди у манастир и реци монасима да ме не искушавају. Нисам им се јавила зато да они мене чувају, него због тога да им ја будем заштитница, и не само у садашњем, већ и у будућем веку. Као потврду ових мојих речи нека имају моју икону: док је буду видели у свом манастиру, неће им недостајати ни милости ни благодати Сина мојега и Бога.

После тога монаси нису више покушавали да скину икону са зида. Сазидали су над капијом храм, у којем се до дана данашњег чува та велика светиња.

Извор: crkvaub.rs

У Русији су о Иверској икони знали давно, али до XVII века то су биле магловите приче. Како она стварно изгледа – нико није знао. За време патријарха Никона, кад су успостављене присне везе између Москве и других Православних цркава, појавила се могућност да се код атонских мајстора наручи прецизна копија. 1648. године нова икона, која се практично није разликовала од оригинала, свечано је донесена у Москву. Догодило се то 13. (26) октобра. Велику светињу дочекао је сам руски цар Алексеј Михајлович у пратњи десетине хиљада Московљана.

У Русији су од иконе одмах направили копију. Примерак који је довезен из Грчке послат је у град Владај, у Иверски манастир који је специјално за њу саградио патријарх Никон. Та икона је изгубљена, последња информација о њој потиче из 1913. године. Судбина друге копије такође није позната. Налазила се у капели Капије Васкрсења на Црвеном тргу. Пред рушење капеле 1929. године, активисти атеистичке агит-бригаде организовали су јавно паљење свих светиња које су се тамо чувале. Могуће је да је икона нестала у тој ватри, Узгред, други извори говоре да је икона ипак спашена, и да се данас налази у храму Васкрсења Христовог у Сокољникима.

Што се тиче оригинала, који се још увек чува на Атону, постоји старо предање да ће Иверска икона бити знамење краја историје човечанства. Пред другим доласком Христовим она ће поново кренути по води – на Исток, у сусрет Спаситељу.

С руског посрбио: Светислав Поштић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар