Слободан Самарџић: Вашингтонски споразум Вучићев поклон Албанцима

Aмеричка политика према Србији је до те мере константна да не треба ни да се радујемо бољитку ни да бринемо због горег, оцењује Слободан Самарџић

Слободан Самарџић

Преносимо интервју Слободана Самарџића који је објављен на порталу Директно 13. јануара. Разговор водио Игор Максимовић

***

Вашингтонски споразум је врхунац субмисивне позиције Србије. Она се тиме одрекла једине позитиве активности, а то је била политика поништавања признања “Косова”. То је био Вучићев поклон косметским Албанцима, а све остало у том споразуму био је поклон Трампу. У Вашингтон је тада из Србије дошао један рани Деда Мраз – каже у интервјуу за Директно.рс, Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука и некадашњи министар за Косово и Метохију у другој влади Војислава Коштунице.

Професор Самарџић један је од ретких истинских интелектуалаца у политици, а својим богатим стручним и практичним искуством, за Директно.рс, анализира међународни положај Србије у светлу наставка преговора са Приштином, квалитет спољнополитичког курса и односе са Европском унијом.

Каква је тренутно позиција Србије пред наставак преговора са привременим институцијама у Приштини?

Позиција Србије се не мења већ годинама, практично од 2013. године. Она је, укратко, пасивна и реактивна. Званична Србија није од тада пружила ни једну сопствену иницијативу. Само је следила ритам који су одређивали Брисел (читај: Берлин) и Вашингтон. Ако је у међувремену долазило до застоја, то је био резултат опструкције косметских Албанаца и то из два разлога. Први, када су тражили да се разговори прекину и Београд призна „Косово“ без било какве концесије и, други, због њиховог нестабилног политичког стања и готово перманентних избора. Не знам када ће бити наставак разговора, али кад буде, стрепићемо од коначног исхода.

Да ли је Вашингтонски споразум ослабио преговарачке позиције Србије?

Слаба преговарачка позиција Србије је последица одсуства било какве политике, да не говоримо о стратегији званичне Србије. Да није тако, она би имала бар своју преговарачку платформу као сопствени оријентир, а ње никада није било. Вашингтонски споразум је врхунац субмисивне позиције Србије. Она се тиме одрекла једине позитиве активности, а то је била политика поништавања признања Косова. То је био Вучићев поклон косметским Албанцима, а све остало у том споразуму био је поклон Трампу. У Вашингтон је тада из Србије дошао један рани Деда Мраз.

Споразуми потписани у Белој кући

Ко ће преузети примат у решавању косовског питања ЕУ или САД?

Са Бајденовом администрацијом то ће опет бити уски савез. Подела посла ће бити таква да ће Брисел водити такозване преговоре, а Вашингтон их строго надзирати. Али, добра је околност што ни њихова здружена активност неће бити лагана. С једне стране, Албанци траже све а нису спремни ништа да дају, што технички отежава решење будући да западни предводници морају нешто да искамче за Вучића чиме би овај манипулисао у Србији. С друге стране, косметски Албанци нису у стању да осигурају ни минимум унутрашње стабилности како би их неко ипак представљао.

Да ли ће нова америчка администрација на челу са Џозефом Бајденом додатно отежати маневарски простор Београда?

Јасно је да ће то учинити, али треба имати у виду да власт у Србији никада није ширила свој маневарски простор, не рачунајући активност у вези поништавања признања. Сада се и тога одрекла чиме је смањила свој маневарски простор у међународним оквирима. Бајденова администрација долази на узорану ливаду што се Србије тиче. Она неће пропустити овај momentum како је то чинио Трамп. Њен једини текући проблем је стање међу Албанцима на Косову и Метохији.

Џозеф Бајден (Фото: Вилијам Томас Кејн/Гети)

Како гледате на оптужбе Александра Вучића да је за независност Косова одговорна Влада чији сте били министар?

Ја се не сећам да су тадашњи радикали на челу са Николићем и Вучићем, а данашњи напредњаци, нешто много критиковали нашу косметску политику. То што Вучић и његови сада чине само је скретање пажње јавности са њихове активне политике предаје Косова и Метохије. Није проблем што су они предали српске општине, полицију, правосуђе, цивилну заштиту, телекомуникације, електропривреду, међународни позивни број и што су потписали споразум у којем пише да ће све што је договорено бити спроведено по албанским законима. Али, изгледа да је проблем што ми то нисмо учинили. У наше време западним управљачима не би пало напамет да нам тако нешто понуде, а општа ситуација била је далеко тежа него данас. Ове чињенице су данашњим властима ипак оптерећујуће и зато настоје да их обришу својим магијским причама.

Вучић се два пута кладио на погрешног кандидата на америчким председничким изборима. Да ли ћемо сносити последице?

Бићу мало саркастичан: америчка политика према Србији је до те мере константна да не треба ни да се радујемо бољитку ни да бринемо због горег. Вучићево клађење само је део његових живописних иступа у којима он не размишља о последицама за народ. Кажем, у конкретном случају неће бити последица стицајем околности да овде последица претходи (Вучићевој) радњи. Проблем је што се он овако хазардерски понаша и у унутрашњим приликама.

Потписивање Вашингтонског споразума између Београда и Приштине 4. септембра 2020. године у Вашингтону (Фото: Регнум)

Како коментаришете чињеницу да Србија ове године није отворила ниједно поглавље у преговорима са ЕУ? Колико су искрени односи Београда и Брисела?

Ти преговори су пут ка хоризонту из више разлога, а најјачи је онај по којем Европска унија из објективних разлога није у стању да се шири. Преговори о приступању одавно су изгубили своју праву сврху – улазак земље у ЕУ – и сада служе нечему сасвим другом. У Унији је то давно познато, али прошле године су изашли са предлогом нове методологије “приступања”, премда та нова политика још није спремна за примену. Ово је тренутак да Србија отвори са Бриселом питање ревизије у складу са неким идејама из нове методологије, а не да се следи садашња странпутица. Али, за тако нешто потребан је другачији политички менталитет, а богами и знање.

Ко су природни спољнополитички партнери Србије?

Природних (у смислу сталних) партнера нема, или, да будем прецизнији, њих имају само велесиле. Природан ти је онај кога изабереш, али мале земље то не могу готово по дефиницији. На другој крајности су потпуно зависне земље и Србија припада овој групи. Занимљиво је, међутим, да за Србију ова врста зависности расте са променом света у правцу одређене равнотеже моћи, посебно у последњих петнаест година. Дакле, онда када за малу земљу као што је Србија ипак постоји могућност избора, власт се тога одриче. Данас је могуће више него у последњих тридесет година да Србија стратешки диверсификује своје партнере према различитим критеријумима: економским, безбедносним, културним и другим.

Како оцењујете спољну политику Србије и шта бисте евентуално мењали?

Спољна политика зависи од унутрашње политике и од спољних околности. Пошто у Србији цвета режим личне власти, разумљиво је да спољна политика не може бити изузетак. То се најбоље види по томе што спољну политику одређује и води уставно ненадлежно лице, а то је председник Републике. Ако ме питате, шта бих мењао, мењао бих толико да се свака политика, па и спољна, води у складу са Уставом. А то би у Србији била револуционарна промена, јер би ново стање заменило постојећу уставну контрареволуцију. Не кажем да је ово што говорим обећавајуће, али без оваквог макар смера промене наша спољна политика наставиће да плута као чеп на узбурканом мору.

Слободан Самарџић: Три стуба Вучићеве владавине

Каква је будућност ЕУ након епидемије корона вируса, имајући у виду да је криза открила дубоке поделе и различита гледишта међу њеним чланицама?

Имам утисак да се после првобитног шока од прошлог пролећа, када је Унија напросто нестала као актер у антипандемијској политици, она стабилизује, али тачно у мери у којој се стабилизују здравствени системи држава чланица. Дакле, без неке сопствене заслуге. То је и природно, јер Унија у здравственој политици нема готово никакав утицај, тј. надлежност. Тако ће и остати с тим што је, после тешке муке, Унија ипак пронашла формулу материјалне помоћи за државе чланице у отклањању последица пандемије и даљој борби против ње. Реч је о огромних 750 милијарди евра намењених за те сврхе. Искрено говорећи, више се и није могло очекивати од овог прилично оштећеног савеза држава.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 14. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Били сте на власти када је Америка признала Косово. Критике без идеја нас никуда не воде. Дајте предлоге, шата и како.

    5
    3
  2. За „Мома”: Какве везе има чињеница ко је био на власти – везано за 2008. годину и Србију – у тренуцима историјско-политичких превирања, одлука, интереса, подела. Наравно да постоје ситуације у којима постоји директна веза између носилаца власти одређене државе и акција – друге државе или властитог народа – које су последица, одговор, на њихову политику. Међутим, када је реч о Србији, било ко да је био на власти десио би се истоветан сценарио, већ припремљен и изрежиран. Отуд је неозбиљно проглашавати кривим било ког носиоца власти, те 2008., јер је интерес САД, и Запада, био јасно трасиран, а пут се завршавао са покушајем успостављања државе тзв. Косово. Оно што они нису успели до сад, то им, ових година, на том путу, помаже актуелна власт.

    Следећи такву логику онда су носиоци власти, или највиши представници, јеврејског народа криви за дешања у XX веку и Холокауст; исто тако су криви носиоци власти, или највиши представници, индијског народа, затим народа државе Конго, или Гуанчи народа, истребљеног, или српског народ у периоду геноцида у НДХ, итд.!

    Испада власник стана, или куће, крив што му је упао лопов, провалник!

    Напросто, постоје историјске неминовности, посебно када је реч о најмоћнијим силама света и њиховим геополитичким интересима, а мали су, вазда, колатерала.

    6
    5
  3. Sto se tice politike prema Kosovu i Metohiji treba uvek reci a i naglasiti da je do 2008 godine Srbija imala sve konce u svojim rukama. Znaci imala je i prosvetu i zdravstvo i elektroprivredu tlekomunikacioni sistem itd o td. Posle nekoliko godina kada je dosao na vlast gospodin koji je na sav glas vikao „e nedam im Gazivode“ jedno po jedno je davano i poklanjano siptarima. Pametnom dovoljno da shvati “ ko je vjera a ko nevjera“.

    10
    1
  4. За време Коштуницине и жуте власти и Црна Гора је прогласила независност тако да је њихов „учинак“ две нове државе… А нико их није оптужио за издају или велеиздају… Кад би бар ћутали, било би боље.

Оставите коментар