Милан Јанковић: Ноћни живот београдских кафана – откуд морнар усред града

Упркос имену, „Морнар” није рибљи ресторан – свега 10 одсто понуде су морски и речни плодови – већ је то кућа домаће, националне кухиње

Није му шкодила пропаст „Бермудског троугла” (Фото П. Мирковић); У „Морнару” се чекало на слободно место (Фото: З. Анастасијевић)

Списак такозваних култних кафана је променљива величина. Локали испред којих се донедавно клањало, и у њих улазило уз изразе захвалности онима који су устали и ослободили место, више и не постоје или су се претворили у нешто што се не може назвати кафаном. Другима је, оправдано или стицајем непредвиђених околности, опала популарност и као да само чекају да им се промени намена. А има и оних који деценијама одолевају, на угоститељским темељима који су постављени много раније, у неким срећнијим временима.

Писали смо већ о фамозном „Бермудском троуглу” – локацији чије су основне коте биле кафане „Под липом”, „Шуматовац” и „Грмеч”. Нови бизнисмени су све то истумбали, од нечега направили неке другачије ресторане, оне у којима се седи у удобним фотељама или стоји око округлих столова, у којима вам се конобари насмеју ако их питате да ли служе телећу главу у шкембету. Или отворили дрогерије… Ипак, један локал, удаљен свега неколико стотина метара, на неки начин славио је суноврат „троугла”. Остао је једина права кафана у строгом центру престонице.

Откуд морнар усред Београда? Прича се да је својевремено неки светски трговац и морепловац данима седео у локалу у центру града и испијао пића чекајући да му стигне позив за нову пловидбу и да је по његовом занимању то место добило име. Не знамо сигурно да ли је баш тако, тек „Морнар” је и данас место окупљања неких нових путника, којих је, због новонастале епидемиолошке кризе, мање него раније. Ово место је можда и пре свега друга кућа локалних љубитеља кафане и свих оних које су пословне обавезе везале за уже градско језгро.

Упркос имену, „Морнар” није рибљи ресторан – свега 10 одсто понуде су морски и речни плодови – већ је то кућа домаће, националне кухиње. „Морнар” је један од мањинских локала који је преживео такозвану угоститељску транзицију, тачније својеврсно кафанско истребљење с почетка новог миленијума, када су једна за другом нестајале култне и културне београдске кафане или су их нови власници претварали у нешто друго.

Ноћни живот до раних вечерњих сати (Фото: Танјуг/Н. Анђић)

„Управо нам је био циљ да сачувамо аутентични изглед и првобитну намену свих наших објеката и, мада то није лако, допринесемо и развоју нашег препознатљивог угоститељства и туризма уопште”, рекао је за „Политику” Жарко Ратковић, директор компаније „Вишњица” у оквиру које послује и пивница „Тошин бунар”, којом ћемо се позабавити касније.

Упућени добро знају да је „Морнар” незаобилазни део манифестације зване „Улица отвореног срца” која ове године, из већ познатих разлога, није одржана.

„Мада уважавамо туристе и све друге који сврате код нас кад их пут нанесе, ми ипак живимо од сталних гостију. Није то баш једноставно, неки су се овде одомаћили, понекад се мало опусте па се понашају оно што би се рекло као да су у кафани”, рекао је за наш лист управник Братислав Браца Оташевић и додао да се за столовима ресторана прошле године у ово време парлало онолико језика колико има земаља из којих у Београд долазе туристи.

Милош Лазић: Куглана „Под липом”

А ако нам се већ тема односи на ноћни живот београдских кафана, ту је „Морнар” посебно занимљив по једној појави – смени генерација. Као по правилу, у неким касним поподневним или раним вечерњим сатима, они старији и искуснији, помало „уморни” кафанци препуштају столице млађем свету. Места која су дотад љубоморно и полунепријатељски чували ти „маторци” тада преузимају нови клинци. Особљу ресторана и они су добродошли гости.

За већину тих младих људи „Морнар” је донедавно био као нека одскочна даска за улазак у онај прави, њихов ноћни живот у дискотекама и клубовима. У „Морнару” би се налазили они што долазе са различитих крајева града, попили по пиће-два и ковали планове за даље. Било је то такорећи „загревање”.

А на неколико километара од „Морнара”, тамо преко Саве, у Новом Београду, свој живот и даље, већ читав век и нешто дуже, живи ресторан-пивница „Тошин бунар”. Неки од власника који су се смењивали покушао је да наметне име „Џакарта”. Прича се да је то зато што су оближњи Студентски град преплавили академци из пријатељске Индонезије. Није то заживело ‒ за Београђане то место се увек звало „Тошин бунар”, уосталом и данас се тако званично зове.

Званично име се зна, алʼ била је и „Џакарта” (Фото: М. Величковић)

Па чак ни Улица Тошин бунар није добила име по бунару, већ по истоименој кафани. А бунар је заиста још у 18. веку ископао извесни Теодор Апостоловић, звани Тоша, богати земунски велетрговац, Цинцарин пореклом из Солуна. Кафана је одмах постала својеврстан „храм учености” који је врата затварао свега двапут у историји: прво 1968. док су трајали студентски протести, и четири године касније, када је проглашена епидемија великих богиња.

Подаци кажу да је дотични Тоша под старе дане зарадио неку тешку очну болест. Наводно су му предложили да са Бежанијске косе спусти низбрдо празно буре, а где оно буде стало, ту да ископа бунар и засади дрвеће, па да се умива водом како би повратио вид. То је и учинио, а успут је ту подигао и кафану. Убрзо је локал постао омиљено састајалиште имућних Земунаца, а читав крај око бунара је још за Тошиног живота понео име Тошин бунар.

Садашњи и бивши запосленици ове кафане сећају се да су у њиховим „одајама” студенти прослављали своје успехе, али и туговали због неуспеха на факултетима – уз музику, гомилу пића, с песмом на уснама. Славило се или жалило до раних јутарњих сати, а и сада би, да није овог зла које нас је снашло. Памти се да су се житељи старог Београда питали која је то кафана тамо преко реке у којој се лумпује до зоре. Многи су долазили да провере те приче. Нису се покајали…

Комшије спремне – спасите „Лидо”​

Судбина је хтела да кафане о којима је овде реч послују у саставу једне угоститељске фирме чији фанови оправдано траже да се и друге „испоставе” тог предузећа не занемаре. Рецимо, ресторан „Лидо”, прекопута хотела „Југославија”, који полагано и болно губи битку за опстанак у времену епидемије. Џаба добра кухиња, узалуд искусни конобари предвођени старим вуком угоститељства Радетом. Нешто ту фали. Нису довољне ни врхунске пихтије ни неодољива ребра у киселом купусу. Прича се по крају да неки „стари” гости планирају протесте како би испред овог некада изузетно популарног ресторана указали менаџменту шта треба да уради да би се „Лидо” вратио на стазе славе. Можда би помогла и мала, али увек корисна корекција цена, па да објекат на граници Новог Београда и Земуна настави да живи. Можда…

Милош Лазић

Аутору текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка… Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар