Милош Лазић: Куглана „Под липом”

Сећање на стару кафану сасвим је избледело када је у том простору пре десетак година осванула продавница такозване – кућне хемије

Фото: Политика

​Вест да је здање на углу Македонске и Кондине улице већ купио извесни кипарски инвестициони фонд у успоменама старијих Београђана добила је сазвучје реквијема за доскорашњи „Бермудски троугао”

Многи би се заклели да је стара добра „Прешернова клет” била стециште Словенаца у Београду између два светска рата, али то није тачно. Тада се кафана налазила двадесетак метара даље, у једној од кућица нанизаних на супротној страни улице, на ободу данашњег Трга Николе Пашића. Оснивач и предратни власник био је отац Танасија Младеновића. Наш велики песник је тврдио да је рођен управо под сводовима те кафане, и био убеђен да је због свакодневне „практичне наставе” благовремено вакцинисан, и да зато никад није завиривао у чашу. Сећао се да су у то време у „Прешернову клет”, иако је назив могао да заведе, углавном навраћали домороци, и то најчешће ситне занатлије из комшилука и крупнији чиновници из Народне скупштине, мада су ови потоњи то чинили кришом.

Као „кафанско дете”, памтио је да је једино право, или можда најдраже, стециште Словенаца у престоници Краљевине Југославије била куглана „Под липом”, која је до краја шездесетих година таворила у сутерену ониже зграде на углу Македонске и Кондине улице. Са њене десне стране била је књижара, а са леве касапница, па се на том месту стекло све – и за душу, и за тело.

С укусом Словеније

Била је то стара израубована куглана у којој се могло попити и појести понешто са укусом Словеније. Гостима је, осим кугли и кегли, нудила још и брињевац, чемерно горку ракију од клеке за коју неки и дан-данас верују да помаже нероткињама, за њом хермелицу, мек, готово дечји ликер справљен од некаквог велебиља и цвичек, вино које се у остатку света поручује само ако салата или чорба нису ваљано зачињени лимуном или сирћетом.

Словенци су се „Под липом” куглали, дружили, јели, пили и јодловали, а понекад туговали на словеначком. Српски су користили само у саобраћању с персоналом, иако су их сви, од куварице и шанкошице, преко келнера па до шефа кафане, одлично разумели којим год језиком да су певали, псовали или извољевали.

И никад се није сазнало зашто су напрасно отишли. Можда због рата, зато што је затворена куглана, што је забрањена вересија, или су нашли неку бољу и јевтинију? Да ли им је засметало што су њихову куглану „открили” и други, пре свих новинари, а затим и они што су пред њом чекали трамвај који је од Народног позоришта ишао Македонском и Светогорском улицом према Палилулској пијаци? Ђаво ће га знати. Јер, у Београду је одувек, као и данас, бивало Словенаца.

Фото: Политика

Куглана је, иначе, затворена јер није задовољавала ни основне услове. Ко је икад крочио у последњи „сепаре” старе кафане памти да је био узан и чудно издужен, и да је, заиста, личио на куглашку стазу.

Затворено због – прописа

Нажалост, прописи су налагали да мора бити дуга тридесетак метара, а сепаре, иако нелогичног изгледа, није досезао толико, па су се куглаши преселили некуда где поштују спортске прописе и куглашке димензије, а своје старо поприште препустили осталим кафанским гостима.

Кафана је увек била пуна „до врха”, па ваљда зато нико није приметио да су Словенци отишли? Потрајало је тако само до краја шездесетих, кад је неопозиво затворена. Зграда у којој се налазила срушена је 1971. године, да би на њеном месту никло ново здање пројектовано да буде хотел за учеснике и госте Првог светског првенства у пливању, ватерполу и скоковима у воду, које је одржано три године доцније. Али, у новом здању су се, уместо гостију Београда, сместиле неке тајновито мрачне канцеларије, а несуђена рецепција и хотелски ресторан преуређени су тако да буду кафана. Да би све изгледало као да је учињено по жељи Београђана, новом свратишту наденуто је старо име – „Под липом”.

Новој кафани „Под липом” глогов колац ударила је транзиција, када је у њој освануо ресторан звучног имена „Пица хат”. Ко год да је кумовао, није знао да је реч о „специјалитету” који је због дебљине теста у Америци, својој постојбини, био намењен – сиротињи! Или је знао?

Сећање на стару кафану сасвим је избледело када је у том простору пре десетак година осванула продавница такозване – кућне хемије. Не може бити утеха то што је и „Прешернова клет” у међувремену избрисана из земљописа Београда, али да се спомене…

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 10. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s