Смрт је саставни део живота. Као хришћани, ми не бежимо од смрти, штавише, живимо живот тако да се што боље припремимо за њу
Фото: iFamNews
Једна мајка изгубила је мало дете у несрећи. Није ни прва, ни последња којој се то десило – са становишта историје. С њеног личног – свет је тог тренутка престао да се окреће, да постоји, да има смисла. Свет је за њу тада постао безначајан.
Овај свет где просечан човек увелико луди (поготово ако гледа телевизију) због противречних информација које добија са свих страна. Ко је у праву? Треба ли носити маске или не? Да ли се вакцинисати? Да ли се вирус шири јер су људи неодговорни, или је власт неефикасна? Ко има какву скривену агенду? Шта ако нас услове: вакцина или отказ; вакцина или нема школе; вакцина или нема путовања; вакцина или забрањен улазак у институције, болнице, продавнице?
За ову мајку сва та горућа питања тренутно су потпуно небитна, бесмислена и узалудна. Она је изгубила дете.
Молимо вас, ставите маску, да заштитите себе и друге.
– Од чега да заштитим себе? Од смрти? Ја сам већ умрла.
Молимо вас, вакцинишите се, да заштитите себе и друге.
– Зашто? Хоће ли ми то вратити дете?
Заокупљени свакодневним проблемима и иначе, а нарочито сада у време пандемијског лудила, оне најважније ствари узимамо здраво за готово. Свој живот, своју породицу. Себе доживљавамо као датост која не може да не постоји. Вероватно и то спада у психолошке механизме који нам помажу да преживимо из дана у дан.
Међутим, треба се повремено подсетити шта је најважније у животу.
То није пандемија. Хигијена руку. Привид заштите.
То није живот у страху од губитка живота – јер смрт је све време ту, иза угла. Она се није појавила јуче. Њу није вирус донео са собом.
За родитеље нема ничег важнијег од деце. Сваки родитељ доноси одлуке верујући да су баш оне најбоље за његово дете, и има право на то. Верујем да и родитељ који тера дете да носи маску чак и на отвореном, и онај који детету не ставља маску желе свом детету најбоље – и обоје имају право на то. Родитељ који буде вакцинисао своје дете и онај који не буде, поступиће тако мислећи да ради оно најбоље за своје дете – и обоје имају право на то.
Норман Роквел, Дечак са колицима, уље на платну, 1916. (Фото: Biography.com)
Од избијања пандемије конзервативни и хришћански кругови више пута су истицали да је ова светска криза поново показала значај породице као најбољег, најчвршћег и најнеопходнијег стуба друштва и цивилизације. Не морамо да изгубимо некога блиског да бисмо схватили колико нам је значио. Али исто тако не треба ни да нам живот прође у страху од губитка нечега (свог здравља, живота, члана породице).
У страху за живот, многи заборављају да живе. Опасност по наш живот није настала јуче – кад год смо крочили преко прага, ризиковали смо здравље, живот и имовину, али нас то није спречавало да живимо, крећемо се, путујемо.
Смрт је саставни део живота. Као хришћани, ми не бежимо од смрти, штавише, живимо живот тако да се што боље припремимо за њу – за напуштање овог света и одлазак „у места светла, у места свежине“. Исто тако, не срљамо лудачки у смрт, ценимо живот и чувамо га, али се не држимо за њега грчевито и свесни смо да не можемо знати шта доноси наредни дан. „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега.“ (Мт. 6:34)
Покушајмо да живимо овај један живот ваљано – не скривени у мишјој рупи, уплашени од другога, од ближњега, већ у заједници с другима. Без других смо празни, недоречени, непотпуни. Има ли живот смисла ако је живот једино што имамо? Једна бака у Америци била је сама за Васкрс, Први мај, Дан независности, Дан захвалности и све дане између тих празника. Инсистирала је да деца и унуци дођу код ње за Божић. Enough is enough. Зар вреди живети у самоћи и страху?
Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)
Једна мајка изгубила је дете.
Ако сте вечерас ставили дете да спава, пољубили га и удахнули његов најлепши, детињи мирис, захвалите Богу за то. Једна мајка то више никад неће моћи. Док вас преплављују страхови због неизвесности и свега што будућност може донети, запамтите да живот не даје никакве гаранције, било да је ту нови или стари вирус, или нешто треће.
Почела је нова календарска година. Ми не можемо знати шта нам она доноси. Не можемо знати хоћемо ли живети још један дан, годину или педесет година – то није до нас. Али је зато до нас да време које нам је дато у овом међукораку на путу ка вечности проживимо у слободи и достојанству како и доликује човеку као икони Божијој.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
„Молимо вас, вакцинишите се, да заштитите себе и друге.
– Зашто? Хоће ли ми то вратити дете?“
Koliko smisla ima ovakvo razmišljanje???
Isto kao kada bi neko rekao: „Zašto jesti kada ću svakako umreti?“
Ovo je jedan od mnogih tekstova čija je poruka „ne vakcinisati se“.
Ima li smisla jedan određen pojedinačni slučaj koji je veoma daleko od opšteg, štaviše skoro sasvim suprotan od opšteg, porediti sa opštim slučajem kome ni nalik nije?
U duhu naslova i podnaslova više bi smisla imalo reći: „Nemojmo se vakcinisati, pa ni lečiti, kako bismo što pre stigli u Carstvo nebesko!“
@diplomiraniduduk
Тражити разум у тренутку људског пада у ништавило где се сопствена вредност преиспитује, је превише. Наглашено је душевно стање жене у тексту, и такав одговор ме не чуди.
Што се односа према вакцини тиче аутор се, по мом мишљењу није поставио ни на једну страну (за или против) већ на страну слободе деловања и избора појединца да чини како најбоље уме.
“Родитељ који буде вакцинисао своје дете и онај који не буде, поступиће тако мислећи да ради оно најбоље за своје дете – и обоје имају право на то.”
Ја сам текст доживео као позив на храброст и присебност у смутним временима, да не чекамо смрт већ да живимо одважно и храбро.
Страхоубиство
Изврших страхоубиство
Данас убих страх
С предумишљајем
А на мах
Исциједих из себе
Нешто к’о гној
Да ме не гребе
Да будем свој
Смрт убих
Срце нек води
Живот пољубих
На путу ка слободи
Момчило
Смрт не постоји
Смрт не постоји
Само живот вјечни
Смрти се не боји
Ни пијесак ријечни
Просијан кроз сито живота
Тек кад роди зрно злата
Остаје у њему сва љепота
А не златан тељиг око врата
Ријека живота тежи мору
Мијења нам облик, даје зор
Нове очи за нову зору
Нове уши за анђела хор
Смрт не постоји
Собом то знамо
Страх нас се боји
Кад Пут корачамо
Момчило
@Илија П.
Samu odbojnost prema vakcinisanju, koju vidim u tekstu, ne bih ni komentarisao da nije rečenica koje sam citirao.
Kako je uopšte moguće povezivati nešto nespojivo?
Lepo piše: “Једна мајка изгубила је мало дете у несрећи.” i NASPRAM toga se postavlja vakcinisanje.
Koja logika to može da poveže???
Da je g-đa Stajić napisala šta sada može da uteši tu majku i kako uticati na nju, bili biste u pravu. Zaista bi se odnosio na duševno stanje.
Ovako ne mogu da se složim.
Vidim samo još jedan antivakcinaški tekst zasnovan na apsurdu.
U svakom slučaju, veoma poštujem antivakcinaše koji kažu: “Neću da se vakcinišem i neću objašnjavati zašto!”, a nimalo one koji to obrazlažu nečim što se protivi svakoj logici.
@дипломиранидудук
Остала ми ћирилица од критиковања наступа руске јуниорске хокејашке репрезентације на светском првенству и посебно легенде хокеја, али малог човека који се сада, иако без икаквог искуства, прогурао на место тренера-Игора Ларионова, по руским сајтовима. Елем, суштина је да је та жена губитком детета изгубила смисао живота и зато јој је све-једно.Са друге стране, хришћанину није све-једно, јер има смисао, али има смисао само зато што верује у коначну правду преко своје и сваке смрти и од ње неодвојиву слободу избора.Једно је ствар очаја, друго слободе.
Елем, када питамо о суштини нечега, ми то схватамо као скидање некаквих вишкова да би се дошло до суштине, сржи, есенције,поруке.Шта је суштина неког књижевног текста, то се обично схвата као некаква порука, срж свега написаног.Међутим, на руском, существо је и смисао и есенција и бит, али изнад свега створено, постојеће, оно на лицу, дакле не оно иза, скривено, наличје, све је на лицу.Зато је суштина једног књижевног текста он сам, свака реч, зарез, одсуство интерпункције, као код Џојса, нема ту неке суштине иза створеног, неке поруке у односу на шта је све друго само начин, декорација.Начин и декорација нису естетика и лепо! Ово ми је пало на памет поводом читања Хајдегера, његове критике превода грчких речи на латински и текста о Вуковој реформи у којој се загубило ово схватање суштине, а за којим је и Хајдегер трагао и то приписивао митској вези немачког и старогрчког, и претворило суштину у нешто сасвим супротно од онога што заправо јесте, а што је баш ту као створено, присутно, оличено.Шта је писац хтео да каже, па то што је рекао, да је хтео да пошаље неку поруку, написао би је аутолаком на зиду зграде!
@ Komentar ceka pregled
Ја тек сад видим зашто сте Ви куку-лелекали да Вас нико не чита. Први нисам ја, не читам osisanu latinicu. Ако задржите ћирилицу, па нек је и остала од браће Руса, добијате још једног читаоца, поред брата Зорана из Ваљева 🙂
Nota bene: Сјајан коментар, без остатка…..
@Komentar ceka pregled
Да би Вам и даље врсни коментари били на ћирилици, воља ми је да Вас замолим да питате Ларионова шта сада раде Макаров и Фетисов. ☺️ На питање над питањима свеколике философије ” Шта Сушто? “, Парменид је давно одговорио… Џојсов Одисеј, по мојем ОСЕЋАЊУ, не мишљењу, тек је посредан Хајдегеров погрешан одговор Парменидовом одговору… Добро Вам јутро Бадње!
@Komentar ceka pregled
I dalje ne vidim vezu između gubitka deteta, ili bilo kakvog duševnog stanja te žene, i vakcine.
Zašto je u jednom srceparajućem tekstu vakcina uopšte pomenuta ako autorka nema ništa protiv vakcine???
Ne bi li više smisla imalo da je autorka naspram gubitka deteta postavila neki praznik i praznovanje?