Иван Јевтић (Фото: Лична архива)
Многи се слажу да је у околностима у којима живимо већ месецима, у такозваној новој нормалности (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере… У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.
Време пред нама је време борбе да човек остане човек и поред свих притисака и претњи ове и овакве цивилизације, каже Иван Јевтић, академик и композитор који већ деценијама ствара на релацији Француска‒Србија. Прво је дипломирао и магистрирао композицију у Београду, у класи Станојла Рајичића; усавршавао се у Паризу и Бечу. Више деценија Париз је његова друга кућа. У композиторком раду окренут је пре свега инструменталним облицима, а посебно према камерном и концертантном жанру. Његов богати опус има око стотину дела, која комуницирају са публиком на свим континентима. Његове композиције публикују један швајцарски и три француска музичка издавача (објављено је 65 партитура), записи његове музике на носачима звука објављени су у седам земаља. Дела су му извођена на престижним фестивалима у земљи и свету, као обавезне конкурсне композиције на међународним такмичењима, као и на редовном концертном репертоару.
Наш саговорник се присећа неких животних лекција које су га у младости припремиле за невоље које ће касније доћи.
‒ „Нова нормалност” за мене не представља никакву новину. У ствари већ одавно сам вакцинисан од пошасти. „Пјер Булез” је вакцина која ме је штитила и одржавала ме у мојој личној уметничкој креацији ван сваке „нове нормалности”, коју је проповедао господин Булез, француски диригент и композитор још седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година прошлог века, мог париског живота. Још тада је тај господин, врхунских жрец, утемељивач француско-европског музичког живота, имао своју доктрину како треба стварати, коју (своју) естетику употребити итд. и ко му се није покоравао и писао како он захтева, остајао је сâм да се бори без готово икаквих ресурса за живот и рад. Тада сам успешно пребродио ту кризу, остварио у целости моју музичку замисао и дело, доказујући да и у условима такве, тадашње, „нове нормалности” човек ипак може да се бори и остане свој. Тако сам показао да не крећем путевима постхуманизма!
Наш саговорник наводи да је још тада предосећао да долазе гора времена, та времена су сада ту, али он је са тадашњом „вакцином” званом Булез, остварио један одбрамбени механизам и верује да ће и данас превазићи све проблеме „нове нормалности” и наставити да концентрисано ствара.
‒ У овој пандемијској години компоновао сам четири нова дела и са једним отворио велики фестивал у Јужној Кореји (острво Жежу), са великим успехом, у августу. Такође је остварена и велика турнеја (прва такве врсте у историји српске музике), где су наши млади, сјајни музичари изводили у осам градова Србије камерну музику српских композитора академика! Додао бих да је наш БЕМУС такође показао да права музика опстаје и у овако тешким условима! Подсетио бих да је једно вече овога фестивала било посвећено Бетовену, где су нам Симфонијски оркестар РТС-а, са маестром Бојаном Суђићем и сјајном пијанисткињом Јасминком Станчул, својим извођењем потврдили да су велика музика и велики Бетовен вечни и неуништиви и наспрам свих пошасти човечанства! Вече за сећање!
О томе колико уметност трпи и колико су уметници на маргини Иван Јевтић истиче:
‒ Можда смо моментално скрајнути, па је и уметност скрајнута, али сам сигуран да ће човек, ако остане доследан себи и својим естетским принципима, бити на правом, на хуманистичком путу. Живот и дух животворни су једина инспирација која нас води према висинама! Треба живети без страха и веровати! Наравно, треба поштовати и медицину и све што нам она говори, али опет кажем: веровати! „Нова нормалност” је ту и из ње треба нешто научити, но са нестанком пандемије (једног дана) сви ми треба да се вратимо нашем нормалном животу, да радимо, да стварамо и да пре свега останемо људи, са свим правим особинама човека и да никако не дозволимо да нас заведе постхуманизам!
Биљана Лијескић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар