Више нема сумње да смо једини православни, једини исправни и једини уопште, саопштили за „С*ање ствари“ благочестиви и храбри непотписани уредници
Србија, на Андреја Првозваног (С*ање ствари) – Једини православни сајт на српском говорном подручју и једина правоверна Интернет страница у Васељени „Борба за веру“ сензационално је објавила вест о сопственом мироточењу! Храбро непотписано Уредништво саопштило је да је „Отац Светлости најзад погледао своје православце и правоживце“, уз додатак да су мироточење странице, очекивано и нормално, први пријавили сарадници сајта из редова Служби Безбедности.
„Сада више нема сумње да смо једини православни, једини исправни и једини уопште“, саопштили су благочестиви и храбри уредници, те самостално установили Празник Мирослава Самозваног, док их Отац Светлости све џумле не приброји светима. „Свака будала може да се потпише и страда, а само ми храбро не пострадасмо за веру а постадосмо свети“, закључује Уредништво у пригодном скромном саопштењу.
Честитке уредништву одмах су упутили Вукман Чејовић, УДБА, епископ бачки Иринеј, БИА (просрпска секција), неименована попадија која језди Интернетом, сви они које су током година попљували „Борбаши“ и др Србољуб Поповић.
(С*ање ствари)
Categories: Вести као да су праве
Апелујем на све уреднике патриотских сајтова да се повуче јасна линија, између ствари које могу бити предмет шале и сатире и оних које то не могу и не би смјеле то да буду! То је ствар културе и доброг укуса.
Мислим да није уреду коришћене оваквог (црквеног) језика заједно са тоном спрдње и да је је то лош примјер, другима, посебно млађима, који ствари вијере, које би требале да су нам сакралне, могу схватити само као један апсект дрштвеног живота (пред којим ни “шала” не треба се се устеже).
Хотећи да се наругате сајту, којем такође фали манира и укуса, спустили сте се на исте гране.
То комунистичко, профано, секуларно наслеђе су метастазе комунизма које би требало одстрањивати из српског нациналног бића, да се не би проширил и на здраве организме, којих немамо на претек.
@крвав
Као што лепо народ каже: према свецу и тропар.
Ужасна умишљеност, ароганција и прелешћеност безименог “уредништва” Борбе за веру је овде, на врло виспрен и духовит начин, доведена до своје крајње тачке. Сатира и иронија су, у овом случају, једини начин да се одговори на хрпу лудачких оптужби, на један сумашедши напад грозно прелешћеног анонимуса који се крије иза “уредништва” интернет стране Борба за веру, а који је умислио да може да новотумачи Божју мисију Спасења – ни мање, ни више! – па самозадовољно громогласно поучава да је “политика распела Сина Божјег”!
Значи по том безименом, како је о. Андреј лепо објаснио ( https://stanjestvari.com/2020/12/12/tkacov-kp-radio/ ), и Св. Јован Претеча се беспотребно “мешао у политику” кад је говорио Ироду да нема право да спава са женом свог брата, јер “шта се њега тиче ко с ким спава?!”. По Борбашима, сад видимо, требало је само да брине о вери, да крштава и да се “не петља” у друго. Да ћути о другом. Јер они изгледа мисле да је важније сачувати главу на раменима него увек и у свему стајати у Истини, и кад је по живот опасно, и по цену мученичког страдања.
Није им, изгледа, довољно православан ни Св. Филарет Московски, јер је рекао: “Љуби непријатеље своје, непријатеља Божјих се гнушај, непријатеље Отачаства сатири!” Шта је било брига Св. Филарета за некакво тамо “отачаство”, шта се то нас православних тиче, ми имамо важнија посла, и шта га брига који су и шта раде непријатељи отачаства, а посебно да још, поврх свега, учи и да те непријатеље, непријатеље домовине и рода свог, треба уништавати без милости – управо сатирати!
Па онда је очигледно колико је лудило и прелест тог безименог бљувача, да је улажење с неким таквим у блато доказивања, правдања, објашњавања и позивања на уразумљење бесмислено, и да једина нада да ће се допрети до преосталог трачка разума је подсмех тој суманутој умишљености и гордости.
Veoma sam razocarana ovim clankom. Mora se ipak znati granica….Nedostojno vaseg sajta
Не требају вам овакви текстови. Не знам шта је био циљ, али је знам да је промашен. Напишите нормалан одговор, а не овакав. Не приличи. Најбоље би било да ово уклоните.
Уображеност, умишљеност и свако узношење пред пред Богом и људима, као и гнев и јарост, неминовно воде ка духовном паду. А извор ових погубних страсти јесте гордост, Наспрам ње стоји смерност. Узрујан човек криви прво себе и чува своја уста кад је узрујаног срца, увиђајући тако своју слабост умирује се и тежи смиреноумљу.
Гордост, најмрскији порок Богу наспрам Христове смерности, узрок је и корен свих наших падова, зала, невоља и грехова. Она порађа високо мишљење о себи и својој изузетности, води уображености, понижавању, грдњи и осуђивању других.
Свети Јован Лествичник каже: “ Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост.”
Свети Петар Дамаскин о делима: “ Није грех желети и чинити добро већ је грех мислити о томе како ја радим боље од других.”
Човек заслепљен својом уображеношћу, таштином, умишљеношћу и гордошћу не може да увиди своја сагрешења и да има срце скрушено и смерно. Гордост уништава сва наша добра дела и лишава нас Божје помоћи. Онај који умишља да ради нешто посебно добро, много боље од других, хранећи притом своју сујету сваком похвалом коју добије постаје самољубив убеђујући себе да је то потпуно заслужено, не увиђајући притом да је то грех и лишен је сваке смерности.
Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука XXИИ
О БЕЗГЛАВОЈ ГОРДОСТИ
Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.
Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав.
Сви који хоћемо да избегнемо пад у ову јаму, чујмо: ова страст се често и радо храни благодарношћу. (Она нас испочетка и не наводи сасвим отворено да одбацимо Бога). Видео сам људе који су на речима захваљивали Богу, а у мислима величали сами себе. То јасно сведочи онај фарисеј, рекавши: Боже, хвала ти (Лк. 18,11)!
Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првога.
Од једног часног старца чуо сам следеће: „Претпоставимо да има дванаест бестидних страсти. И једна од њих, тј. гордост, ако је заволиш свесно, у стању је да заузме место свих осталих једанаест страсти“. Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на који начин. Кипарис се не савија и не вуче по земљи. Тако ни монах охола срца не може стећи послушност.
Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он друкчије и не може – боље рећи и не жели – коначно да пропадне. Господ се противи гордима (Јак.4,6). Ко их, онда, може помиловати? Нечист је пред Господом сваки човек охола срца (Приче,16,5). Ко, онда, таквога може да очисти?
Гордоме је човеку поука повод за пад, а подстрекач – демон, док [духовна] извансебност доводи до остављености од Бога. У прва два случаја, људе су често опет људи успевали да излече. Међутим, последње – човек не може да излечи.
Ко не трпи прекоре, испољава страст, а ко их прима – ослобађа се од ланаца којима је био окован.
Ако је неко пао с неба без икакве друге страсти, искључиво услед гордости, треба испитати: није ли могућно смирењем, без сваке друге врлине, узићи на небо. …
Предмет подсмеха у горњем тексту нису светиње, мени је то сасвим очигледно, него угорђеност безименог „уредништва“ Борбе за веру које је, у тексту у ком изнова покушава да заподене свађу са Стањем ствари (https://stanjestvari.com/2020/12/14/bzv-zlocestost-stanja-stvari), уздигло себе на ниво светих отаца чија реч се прима без поговора.
Предмет подсмеха овде је прелест „уредништва“ Борбе за веру које је умислило да је једино православно и једино исправно, да су они једини чувари Истине, да се само кроз њих и примајући „учење“ од њих може правилно мислити и правилно веровати, тј. да само они који искључиво посећују, донирају и читају њихов ексклузивни портал (и то ћутећи као заливени, јер догме које нам се тамо предају нема шта да се коментаришу – има само да ћутиш, да примаш „знања“ и да уплаћујеш паре) имају право да се сматрају људским бићима (мада остаје упитно и на „уредништву“ да одреди јесу ли и колико правоверни), док су сви остали бесловесни попут животиња.
Отуда је терминологија ове сатире сасвим прикладна врсти душевног обољења које се у православљу назива прелест, а метафора о „мироточивој“ интернет страници пун погодак у саму срж проблема. Не разумем откуд згражавање над формом кад је сасвим јасно да се овде нико не спрда са светињама Цркве.