Протојереј Андреј Ткачов: Немамо ништа али све поседујемо, непознати смо али ће нас препознати

Нас су већ убрајали у вишак, али смо живи. Сад треба да пређемо од стања да смо просто живи у стање да поправимо квалитет свог духовног живота, поручио протојереј Ткачов

Пројереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

(Радио „Комсомольская правда“, 25. 11. 2020)

Конзервативни новинари Роман Голованов и Андреј Афанасјев разговарају с оцем Андрејем Ткачовом о томе како да Русија постане велика

Р. Голованов:

С нама је данас Отац Андреј! Добро вече!

Андреј Ткачов:

Добро вече.

А. Афанасјев:

Оче Андреј, ево дотакли смо се овлаш теме која ми се ствари чини веома важном… Турска је последњих година веома напредовала у геополитичким смислу. Крупне изјаве, територијалне претензије, и намера да себи потчини ако не цео свет, онда сигурно цео исламски свет, да постане главна сила. И, несумњиво, све је то претња нама, јер се налазимо у непосредној близини те државе, а на територији наше земље налазе се људи подложни турском утицају, из низа разлога. То су и турански и муслимански народи. Како се према томе односити? Зашто Турска тако агресивно напредује, а ми се, ако не повлачимо, оно просто ћутке бранимо?

А. Ткачов:

Мислим да је Турска бивша Османска империја и таква империјална прошлост их притиска и гони исто као и нас наша царска прошлост. Само што се ми стидимо што смо империја и понекад се понашамо као империја, а понекад не. А империја мораш бити 7 дана недељно, 365 дана годишње, иначе се не вреди поигравати. А Турска хоће увек да се понаша као империја. А састав империје је мултикултуралан, полиетнички, али с неком повезујућом главном идејом – то је државна творевина која хоће да траје до Страшног суда, која држи у својим плановима есхатолошку перспективу и хоће да утиче на цео свет. Не на поједине регије, већ глобално на Васељену. Таква је свака империја, било америчка или британска, руска или турска. Наравно, с разликом у светоназору, у приступу свету, одређеним религиозним погледом на свет. Зато Турци раде шта хоће, зато што се не играју са својом државношћу, већ оправдавају постојање својом империјалном прошлошћу и жељом за империјалном будућношћу. А ми смо се просто заиграли с толерантношћу. Као да смо се заиграли с европским вредностима и понекад говоримо, као раније, да ће други видети свога Бога или брзо побеђујемо, али најчешће се сведемо на птичји цвркут – европски, бесмислени, бесилни, безуби птичји цвркут. У том је разлика између нас и њих.

Р. Голованов:

Али и Русија се такође постепено претвара у Европу, а Европа – шта је то? Кад се одричеш свог идентитета, кад се одричеш своје вере… Кад имаш стан, кућу – зашто су они потребни? Жена? Зашто је она потребна? Везе су тако пролазне. Бог? Па он уопште не улази у слику света… Па лакше је бити атеиста него верник. Лакше је бити самлевен у том миксеру глобализма него покушати рећи – ево ми смо Французи, ми смо Руси, ми смо спремни да се супротставимо. А чиме ми можемо да се супротставимо целој Ердогановој империји? Па он ствара муслиманску империју.

А. Ткачoв:

Па, Европа уопште – како је говорио Василије Велики, „пчела се не спушта на сваки цвет, а с онога на који се спусти не односи све“ – и окретање ка искуству било које друге државности или квази, над-државности, мора бити селективно. Окретање ка Европи може бити веома селективно, зато што се од Европе има шта научити, а има сада и шта одбацити. Треба себи давати јасан одговор на то питање – шта може одатле да се узме, а шта категорично не сме. Европи још није одзвонило, уосталом. И поред свих наднационалних изругивања старим народима европског континента, Европљани су се, мислим, очували, али ми једноставно о томе не говоримо… Ево недавно смо видели како су Парижани излазили на улице својих градова са захтевом „Хоћемо мису“. С таквим захтевима нису излазили ни Немци ни други… А ево Французима је потребна миса. За мене је то добар знак. Људима је потребно богослужење, они примају то глобално глодање државе као антихришћанске изазове. Зашто Европљани излазе на улице својих градова и масовно протестују против затварања? Зато што сви у томе виде глобални антихришћански антихристов пројекат, осећају задах сумпора у ваздуху. Има их доста и имају искуство грађанског отпора, иако их беспоштедно туку и сопствени полицајци, чак, донекле, и у Немачкој. Али Европи још није одзвонило, понављам, зато што нам мејнстрим канали показују само некакву пену, а дубинске процесе нам не показују и не анализирају их. Мислим да је просечан Европљанин понекад скроз одвратан, понекад неописиво беспотребан, али понекад наставља и да буде син хришћанске цивилизације и таквих људи је вероватно доста.

Ми ваља да радимо само једно. Не би требало да се стидимо да кажемо да темељ руске државности представља руски народ, и треба да престанемо да га уништавамо. Треба да се бавимо преживљавањем и рехабилитацијом – физичком и моралном – руског народа и окопавањем корена хришћанског светоназора. Ваља да будемо хришћани и у свакодневном животу, и на празнике, и за време постова, и на радном месту, и на информационом пољу. Треба да престанемо да се стидимо имена господа Исуса Христа. Мислим да је то довољно да би се Русија освежила у свом садашњем плеснивом безидејном стању. Безидејно стање – то је некакво животињско стање, стање домаће животиње. А човек мора имати виђење будућности, свест о прошлости и неку разумну самосвесност. Све нам то даје хришћанска вера и хришћанска цивилизација, што стидљиво прећуткујемо. У том се састоји наш исконски грех. У том смислу смо ми Европљани у лошем смислу.

Ако сте приметили, амерички избори су скроз религиозна појава. Сви њихови наступи протичу у црквама и конгрегацијама, прате их певање религиозних хорова. Религиозни фактор у изборном процесу је најважнији, иако наши о том нигде не говоре. Да ли се стиде, или су просто слепи да то примете. Код њих у анкетама званична биографија кандидата за председничку фотељу укључује и рубрику „вероисповест“. Ако је на том месту код човека цртица или му је написано атеиста или агностик, та информација је јавна, он бива избачен као кофер, нема ни најмању шансу да буде председник. Мораш бити методиста, квејкер, пентакосталац, православац, римокатолик или нешто друго, или, рецимо, презбитаријанац, као Трамп, али не атеиста. А наши ћуте о томе, наши стидљиво прећуткују Бога. Последично, све остало се руши и испада којештарија. Значи, повратак хришћанском светоназору и спасење руског народа, као темељ руске цивилизације. Код нас у Руској федерацији живи 172 народа. Али темељ руске цивилизације је руски народ, свих осталих 171 не могу на своја рамена подићи терет историјског преживљавања и продужења тог великог историјског здања. Ствари ваља просто назвати својим именом, ништа више.

А. Афанасјев:

Оче Андреј, кад смо већ код Америке, имам баш једну причу. Пре неколико година разговарао сам с православним свештеником из САД, он је прави Американац, зове се отац Џон Паркер, прешао је у православље као евангелиста, из најраспростањеније америчке протестантске деноминације, и он ми каже – шта мислиш, колико тренутно у Америци има православаца? Ја кажем – милион? Он каже – не, три милиона. Шта мислиш, колико је сада у Америци од та три милиона оних културно, традиционално, цивилизацијски православаца, а колико оних преобраћених? Ја кажем – па, преобраћених, вероватно, 15-20 посто. Он каже – половина. То јест, од три милиона, милион и по су Руси, Бугари, Срби, Грци и сви остали православни народи. А милион и по преобраћених баш таквих као бели прости Американци, Трампови гласачи, како год да назовеш те људе, који се сматрају кичмом Сједињених Америчких Држава. Шта мислите, зашто сада православље узима толико маха баш у иностранству? То јест, осим што је код нас настао процват после распада Совјетског Савеза, сад примећујемо такве процесе, пре свега, у САД. За мене је то био шок – три милиона! Па, две области код нас у просеку, два региона Русије. И истовремено исто то видимо и у Европи. Како се то догађа? Зашто људи сада у XXI веку одједном одлазе у православну цркву?

А. Ткачов:

За мене је занимљиво то штиво о конвертитима. На порталу pravoslavie.ru често интервјуишу савремене православне људе, чији су корени у лутеранству, пентакосталцима, баптистима, римокатолицизму итд. Све заједно их је доста пуно, стварно, то је задивљујућа чињеница у савременој историји. Објашњење за то је доста једноставно, мени делује једноставно. Хришћанство није све што се назива хришћанством. Искрени, срдачни, дубоки људи који се с Јеванђељем први пут упознају у различитим заједницама и деноминацијама, често прерастају религиозни ниво својих првобитних заједница и посвећују се потрази за истинском црквом, како они сами то називају. Хоћу да нађем апостолску цркву, древну цркву, хоћу да нађем веру… И та потрага приводи случајно на литургију… И тако је било код многих. То јест, православље, да би стекло ученике, треба само да постоји. Пошто код нас нема неке мисионарске еуфорије и никог нарочито не призивамо, што би рекли не вичемо, немамо дрскост да вичемо „дођите код нас, ми смо најбољи“. Ми немамо ту дрскост и то је веома добро. Ми обављамо своју службу доста скромно. Тако да ко тражи, има прилику и да дође и види. Заправо, дођи и види, та библијска реч је овде потпуно умесна. Због тога ће чување литургијске дубине и лепоте, превод са светоотачких значења и светоотачког поимања Јеванђеља, молитва искрена „Умножење ученика“ и даље трајати у постхришћанском свету. Сви људи, незадовољни сувошћу живота своје заједнице, који желе истинско – уморни од тих проповедника који скачу по бини или шта све не – прелазиће у православље, прелазиће. Тај процес је немогуће зауставити, он на позадини глобалних процеса није тако масован, наравно, али у свету духа има и других цифара. Ако је, рецимо, сагрешило милион људи, то је, очигледно, лоше. А покајало се 20 људи – јасно је да је то мало, Али 20 покајника држи на својим раменима милион непокајаних. То је такође чињеница. То је прича о Авраму и Содому. Да је било 15 праведника, Содом би опстао. Тако да је тај процес добар, он је Божји. И ми морамо просто бити православци. Литургија у свакодневном животу постоји због тога да би трагаоци за већим и истинским долазили и остајали.

Р. Голованов:

Оче Андреј, ево вести која нам је дошла из САД. Највећа организација за заштиту ЛГБТ права у Америци позвала је будућу Бајденову владу да укине акредитацију хришћанских факултета и школа ако не спроводе политику усмерену против дискриминације у вези са сексуалном оријентацијом и родним идентитетом. То јест, да признају дечка за девојчицу и девојчицу за дечка кад се тако нешто деси. Шта ће се уопште догодити са доласком Бајдена? Зато што постоји неколико крупних лидера с једне стране, то је папа римски, који даје изјаве у документарном филму да треба признати истополне бракове… тамо се на различите начине тумачи превод тог цитата, али смо, чини се, све разумели. С друге стране, долази Бајден, који себе назива хришћанином, а с друге стране ја сам уверен да он не може да се не одазове на такве изјаве и захтеве.

А. Ткачов:

Уопште, знате, то све је у ствари добро. Ето ти хришћани који ће бити спутани западном верзијом Левијатана, државе која ће стремити да контролише све наше кораке уз помоћ разних средстава, када се та држава коначно и бесповратно препусти новом моралу, антихришћанском моралу, она ће приморати људе код којих није умрла савест и којима није свеједно, да потраже истинску цркву. И ако се твоја деноминација, твоја верзија исповедања Христа покорно преда и почне легализовати, венчавати, благосиљати противприродне везе, ако те свуда буду хватали за гушу и нећеш чак ни крстић моћи да носиш на врату на јавном месту, онда ће то неке просто сломити и оборити, а друге ће подстаћи на потрагу, на напуштање своје претходне породице и на потрагу истинске цркве. Ту је наша прилика. Русија и има такву идеју, једну од спасоносних идеја које оправдавају наше постојање. Можемо постати тврђава и Нојева барка, барка спасења и некаква оаза, у коју могу да се склоне сви који хоће слободно да исповедају Христа без савремених антихришћанских изопачености. Тако да ће тај процес такође, мислим, имати и неке чудно позитивне последице.

Логика догађаја је следећа – треба докрајчити хришћанство на Западу. Докрајчити га не силом оружја, већ прогона и затварања храмова, докрајчити га изопаченошћу морала и догматике. Као што је један римокатолички прелат, не тако давно, у отвореном писму папи римском непосредно изјавио да је он обичан левичар, популиста и још и глумац – није он никакав традиционалиста, то није Јован Павле Други ни Бенедикт, то је левичар. То је у ствари кошмар. И тај надбискуп који му је писао писмо каже: ви стварате нову цркву, у којој неће бити догматике, у којој ће вера бити равнодушна, то ће бити као црква свих добрих људи, независно од тога у шта верујеш. Црква без морала – тамо неће бити моралних прописа. Црква без аскезе – тамо неће бити борбе са собом, са страстима и гресима. Црква без морала, без аскезе и без догматике – то је црква антихриста. И ви је стварате свесно? Тако да очигледно постоји таква перспектива. То је несумњиво гнусна перспектива. Зато што и поред свих разлика између римокатолицизма и православља, и поред свих сложености у односима, ми се не можемо радовати њиховим поразима. Њихови порази и нас угрожавају, зато што је свет глобалан. Тако да мислим да ће се све туда кретати, зато што кад кажеш „а“, већ је тешко не рећи и „б“. А ако си већ изговорио пола азбуке, онда мораш да завршиш до последњег слова. И ја верујем у то да ће се добри хришћани Запада претварати у православне хришћане Запада или ће напуштати своју домовину у потрази за хришћанском земљом, у којој их нико неће терати да навлаче познати предмет на глобус. И надам се да ће та земља бити Русија. То је један од наших адута, који нам сам Господ предаје у руке.

А. Афанасјев:

Оче Андреј, ви кажете да ће та земља бити Русија. Тренутно то нисмо у потпуности?

Андреј Афанасјев (Извор: novorosinform.org)

А. Ткачов:

Па, коефицијент корисног дејства никада не достиже сто посто и ми имамо своје виђење Русије… Сви ми имамо неку своју Русију. Имамо неку слику пожељне Русије. Наравно, ми данас нисмо такви. Зато што, понављам, тај смрдљиви задах светског Левијатана стиже и до нас. И ми исто тако схватамо шта је то антихрист. То јест, недавна совјетска епоха нам је све показала, колико помахнитало може бити лице антирелигиозне државе. Ми засад не можемо да се похвалимо тиме да смо хришћанска земља. На нас гледају као на хришћанску земљу, као на наследника византијске традиције, на чувара вере. Етиопљани који су нам се недавно обратили за помоћ, обраћају нам се као темељу православне вере у свету. Кажу, нас овде прогоне и туку… (нестао звук).

Р. Голованов:

Оче Андреј, шта је главна препрека? Говоримо о Западу, о католицима, о представницима других религија. Код њих се осећају ти прогони, постоји некакво супротстављање, ето папа је рекао једно, неко се изјаснио за содомске односе. А код нас у земљи нема нарочитих прогона. И људи могу помислити да православци веома удобно живе. Можда баш то недостаје да би код нас људи навалили у цркву? На Васкрс се три или четири посто скупило?

А. Ткачев:

О томе и говорим, у тренутку Константиновог епохалног доношења „Миланског едикта“ хришћана у царству није било више од 10-15 посто, али постојао је утисак пуног присуства. Хришћани су били у војсци, у пољу, на мору, у филозофским школама, међу лекарима, међу племством, међу сиромашнима – свуда. Пагани су се хватали за главу, говорили су, одакле вас је тако много? Да би земља била хришћанска, потребно је не да 3 посто, већ да 10 посто буде у црквама на Васкрс. А иначе мој лични циљ је следећи – да сви крштени људи буду учесници недељне литургије. То је тај минимум преко кога се не сме прећи. И ако то постигнемо заједничким напорима, онда нећемо препознати земљу, у најбољем смислу речи.

Нама не треба више прогона. Лутер је говорио да постоји вера обешеног човека, то јест, када је човеку омча на врату, прочитана пресуда, тада ће, највероватније, да се моли. Молиће се чак и Волтер, који је страшно умирао и викао Боже, опрости ми. Од њега су бежали с ужасом, он је цео живот призивао: згњечите штеточине.

С омчом на врату ће се молити сваки други или сваки први. Али ја не бих желео нашим људима такву перспективу. Ја бих хтео да људи прилазе Богу у мирна времена, не у време глади, него ситости, не испред цеви пиштоља, већ у мирној ситуацији, не у сиромаштву, већ у благостању, не у старости на измокреном душеку, већ у здрављу и у младости. Да свесно прилазе Богу, а не због невоље. Хтео бих да сваки ученик у Русији зна барем „Житије Серафима Саровског“, „Житије Блажене Матроне“, да половину непотребних знања, које заборављају одмах по изласку из школе, замене животним знањем. И хтео бих да решимо питање абортуса, јер ми настављамо да носимо шампионски прстен у тој проклетој категорији. И још има низ ствари савршено очигледних које нам сметају да се назовемо Светом Русијом. Резбарију молитвену, трудољубиву, која омогућава да се заради, Рус уме да заради, воли. Али кад вас читаво столеће туку по рукама, човек се одвикава од стваралачког труда.

Пред црквом и влашћу је много задатака. И пред простим човеком. Али ми смо засад само на путу. Наша једина заслуга је што нисмо нестали. То треба убројати у актив. Већ су сматрали да могу да нас избаце са списка као безначајне, међутим – ипак постојимо. Као што пише Павле у посланицама својим: сматрају нас мртвима, а ми смо живи. Немамо ништа, али све поседујемо. Ми смо непознати, али ће нас препознати.

Нас су већ убрајали у вишак, али смо живи. И још се одважавамо да изговарамо неке смислене ствари. Сад треба да пређемо од стања да смо просто живи у стање да поправимо квалитет свог духовног живота. То је велики задатак. О том треба разговарати од јутра до вечери.

А. Афанасјев:

Оче Андреј, а може ли се то учинити без диктата? Обично кад нас, можда је то наслеђе над-патерналистичког совјетског система, људи све време чекају да на власт морају доћи добри људи, који ће увести ред. И тада ће у земљи све бити добро. Да ли је то прихватљива верзија? Или је боље не чекати и не надати се да ће неко доћи и наредити да се лепо понашамо.

А. Ткачов:

Не треба се надати доласку неког новог оца-оснивача који ће нам подарити слободу. То је лажна нада. Ја се залажем за то да се држава што мање меша у човеков живот, да она регулише живот у својим општим цртама, али да не задире у сваку рупицу, не гура свој канцеларијски нос у све отворе битисања. Дајте човеку да заради, растеретите га сувишних потврда и пореза. Дајте самом човеку могућност да сазда место за становање, људи ће се сами снаћи, само му смањите количину исправа и порески терет. Дајте могућност да се стекне парче земље, он ће сам себи сазидати кућу. Не треба чекати да избаците нову деветоспратницу. Или са хипотеке смањите проценат за многодетне породице.

Протојереј Андреј Ткачов (Цртеж: Соња Ракочевић)

Држава треба, барем ја то очекујем, да регулише наше заједничке токове животне енергије, али да се не трпа у сваку рупицу. Држава која се сувише брине о својим грађанима, то и јесте тај паноптикум. То је та ужасна слика затвора Мишела Фукоа, где те посматрају са свих страна, а ти не знаш ко су они. Кад држава говори „хоћу све да знам, хоћу да те контролишем сваки секунд, хоћу да имам потпуну власт над тобом, али хоћу то да радим анонимно“. Камере су свуда! Ви видите да смо свуда окружени камерама! Мене то, на пример, уопште не радује. Да морам свуда да гледам ту црну шпијунку која ме посматра.

Оптерећивање папирима. Ми стално ходамо са потврдама. Ми смо обложени папирима, као ланцима. Наше ропство је папирно. Да ли је то добро? То је ужасно! Треба смањити ту количину бесконачних исправа. Тамо где је то могуће. Ја то очекујем од државе. А то да нам неки блистави јунак дође и каже да нам поклања велику слободу, у то не верујем. Ја верујем у то што човек може. Могао је и раније! Успеће, вероватно, и сутра да од простога украси свој живот, да постане домаћин.

Р. Голованов:

Почели сте говорити о држави. Да ли верници треба да се мешају у политику?

А. Ткачов:

Знате, политика нам се натура са свих страна. Приморани смо да се њом бавимо, зато што нам се она намеће. Она претендује на нашу унутрашњост, на наше мисли, на наше органе, на све наше изнутрице претендује. На отиске прстију, на рожњачу ока, на хемију пљувачке, на дозволе разне, на порезне пријаве. Држава претендује на све. То је унутрашња и спољна политика, и ми немамо право да не говоримо о томе, зато што нам се она намеће. Како је Конфучије рекао: најбоља влада је она коју не примећују. Гора је она које се плаше, а још гора она коју презиру. Али најбоља је она коју не примећују, то је као ваздух, њега не примећујеш. То је врло добро.

На пример, медицина. Можемо ли да не размишљамо о медицини? О истим тим абортусима, о ванматеричним трудноћама, о тој деци из епрувета. Да ли можемо или не смемо? Је ли то религиозна тема или политичка? Медицина, то је политичко питање. Имали смо у Нирнбергу посебан случај – случај лекара. То је питање често повезано са криминалом, с црним трансплантолозима. То је такође медицина. И постоји министар здравља у свакој влади, а влада је политички орган. Ако је медицина наша ствар, она је истовремено и политичка. Ми се можемо изјашњавати о медицинским проблемима, али одмах испада да се изјашњавамо о политичким проблемима. Или, на пример, образовање. У свакој влади постоји министарство образовања, значи, то је такође политички процес. Како данас учимо, такву ћемо будућност сутра и имати. То је политика унутрашња и спољна. Можемо ли да не говоримо о образовању? Мислим да не. А пошто већ говоримо о образовању, о медицини, о одбрани, о очувању човековог генетичког наслеђа, о историји… Историја – је ли то политика или није? Наравно да је политика. Савремена политика бира из историје оно што јој одговара. И потпуно игнорише оно што неће да зна. Ако говоримо о историји, неизбежно се мешамо у политику.

Нажалост, све што нас занима и што нас брине може се назвати питањима политичке природе. Ево Јован Претеча. Он, на пример, за шта је био кажњен? За то што је говорио Ироду да Ирод нема права да спава са женом свог брата, Иродијадом. Наизглед, шта тебе брига ко с ким спава? Али ти, Јоване Претечо, шта се то тебе тиче? Међутим, он је говорио цару, цар га је уважавао, плашио га се. Иродијада није могла да га трпи, и све се то сложило у такву слагалицу да су светог човека убили, одсекли му главу због сплетки те увређене ђаволице. Може се чути да се он мешао у политику. Јован Претеча се умешао у приватни живот неког политичара, и то му је потребно? Испада да је потребно.

А. Афанасјев:

Веома бих хтео да људи обрате пажњу. Неки буквално вапе. И ја видим не само троловање, већ и унутрашњи прелом у душама тих људи, у томе како они пишу. „Имам питање. Ако би за време службе Патријарха у храм ушао Исус у подераном оделу и са штапом, да ли би га препознали или истерали, и још испребијали?“

Р. Голованов:

Ја ћу и допунити тај коментар. „И шта би рекао Христос ако би видео Патријархову поворку, која јури по Тверској?“ То је из коментара.

А. Ткачов:

Христос има обичај да редовно долази на Патријархову службу, морам вас обавестити. И он бива препознат сваки пут кад дође. И ми без грешке знамо када долази, а када не. У литургијској молитви Амвросија Медиоланског има једна реч-жеља: да осети ум мој сладост твог божанског доласка и војску анђела око мене. Усуђујем се да вас уверим да ми осећамо божанску сладост Христовог доласка. И литургија се врши управо ради његовог присуства. Божанско присуство се увек може остваривати у разним облицима и видовима, нарочито на литургији. И то се дешава и на патријаршијским службама.

А што се тиче тог пониженог и одрпаног изгледа Господа Исуса Христа, усуђујем се да вас уверим да Христу пониженом и одрпаном у виду мале братије наше, различитих бедних и понижених људи, служи огроман број православних људи у облику волонтерства, различите добротворне помоћи, у виду бриге о старцима, немоћнима. Ми се тиме стално бавимо, само што не вичемо и не трубимо о томе, не рекламирамо. То чини једну скривену страну живота хришћанске цркве.

Што се тиче поворке, морам да се присетим како се Христос односио према скупим одеждама првосвештеника, према кочијама и запрегама који су их возили и тако даље. Он се према томе није никако односио. Он никада није изговарао неке гневне вакеле људима који су заузели прва места у народу и цркви. Он их је прекоревао само за неверје, тамо су се још гурали књижевници и фарисеји, а што се тиче одежда, пратњи, телохранитеља, сомотских раса, те су ствари због своје безначајности мимоилазиле Исуса Христа. Христос другачије посматра човека. Он не посматра лице, већ срце. И он зна кад су у скупим одеждама људи са златним срцима. Има и у скромним одеждама људи у којима аждаја пребива. Треба купити у хришћанској продавници хришћанске очи. И гледати на свет хришћанским очима, онда ће вам украси мање привлачити пажњу.

А. Афанасјев:

Друго питање у чету од самог почетка емисије, корисник Јевгениј Павлушов каже: зашто је сад цркава много, а духовности мало? Зашто их у Совјетском Савезу практично није било, а људи су били бољи и савеснији?

А. Ткачов:

Као прво, цркава је мало, а не много. Историјска Москва, у прстену Садовске улице, имала је у себи више цркава него што их има данашња Москва, која је нарасла до величине мегаполиса. Код нас је сваки солитер зграда у коју стане два, три или више села, а у сваком селу, да се зна, постоји црква.

Морал. Он је био инерција од времена Свете Русије, јер је хиљадугодишња историја Русије неупоредива са седамдесетогодишњом владавином комуниста. Код нас морал по инерцији постоји. И наш озлоглашени опевани колективизам нам жели „сам погини – друга спаси“, „поштеним радом нећеш саградити дворце од камена“, то је све светоназор руског човека. У совјетским годинама он је живео по инерцији досовјетских времена, а кад се инерција исцрпела, кад је сам комунизам испољио своју празнину и лажљивост, та се империја срушила. И нико, пазите, није изашао да је брани. Није се појавио никакав бели покрет који би пошао у смрт за идеале, јер су идеали били мртви. Совјетска власт је само оседлала талас. И јахала је на врху народног морала, док га није исцрпела и сјахала. Деведесетих, кад су девојке биле проститутке, а младићи бандити…

Протојереј Андреј Ткачов: Ако Русија не буде трезна, неће бити велика

Р. Голованов:

Остаје нам још минут, оче Андреј, још једно питање ћу цитирати из чета. Пита нас стални слушалац Сергеј Мардан о рату против Јеховиних сведока, забрањених у Русији. Деведесетих година је црква била слаба и онда се, како је говорио један бунтовни ђакон, могло излазити и борити се са сектама. Питање: Зашто се сада води рат с тим јеретицима? И води се тобож рукама цркве, али рат организује управо држава?

А. Ткачов:

Ствар је у томе што држава надокнађује неке ствари које не успева да обави црква. Борба са секташтвом захтева веома озбиљан интелектуални и физички труд. Ми га немамо. И, на нашу срећу, низ тоталитарних секти, које немају ништа заједничко с хришћанством, по својој суштини, раде за обавештајну службу западних земаља – рецимо, сајентолози, та секта „Сведока“, и, на срећу, тај посао на себе преузима држава. Али она га не преузима из догматских разлога, већ с тачке гледишта заштите свог народа. Не смете пружати човеку само економску или физичку безбедност. Треба му пружити и информациону, духовну безбедност.

Р. Голованов:

Отац Андреј нам је био у гостима. Бићемо овде сваке среде од 18 до 20 часова. Питају нас ко је полетео у космос? Па то је Бог дозволио да се полети у космос.

А. Афанасјев:

Гагарин је био верник, да знате.

С руског посрбио: Светозар Поштић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

Оставите коментар