Ранко Гојковић: Одговор оцу Слађану или Ко овде клевеће?

Поводом текста Ранка Гојковића „Да ли је важније како се владика запалио или због чега се запалио“, пренетом и на „Стању ствари“

Поштовани читаоци, на мој текст „Нека капљица се просула…“ стигао је одговор оца Слађана Васића, у виду видео поруке следећег назива: „Одговор Ранку Гојковићу на његове клевете о мом поимању светиње причешћа“. Видео можете погледати ОВДЕ.

Отац Слађан на почетку рече да ће у пар минута да одговори на клевете, међутим, ни на шта није одговорио, него је више од 22 минута клеветао мене. Пошто је у обраћању оца Слађана изнето много грубих неистина и истинских клевета, а никако критичког осврта на мој текст (који је био управо то, критички осврт на текст оца Слађана, нипошто клевета) принуђен сам одговорити на клевету. Морам рећи да ми је лакнуло када сам сазнао да отац Слађан није клирик Српске Православне Цркве, него Цариградске Патријаршије, чији поглавар по налогу ЦИА чини незабележена безакоња признајући расколнике у Украјини као „цркву“ код канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Не желим да улазим у то зашто отац Слађан више није клирик СПЦ него Фанара, међутим, мало је чудно да као клирик друге канонске цркве дели лекције верујућима у канонској цркви чији није клирик, који су се усудили написати нешто о чудном догађају у манастиру Завала на Ваведење Пресвете Богородице. Наравно да то није забрањено, наравно да нико не би ни замерио да је то био нормалан пастирски тон обраћања, али када сам прочитао такав више него чудан и омаловажавајући начин обраћања, просто нисам могао да не реагујем. Да не дужим, у неколико тачака одговарам на кључне ствари из овог обраћања оца Слађана.

1. У свом тексту нисам износио никакву клевету, него сам дословно цитирао речи оца Слађана и прокоментарисао их. Нисам написао да отац Слађан има исти однос према Светом Причешћу као према супи, како ми отац спочитава, него да то он описује на тако ноншалантан начин као да се ради о супи, а не о Светим Даровима. Признаћете, суштинска разлика, да сам ја написао како отац тврди, то би била клевета, али ја то нисам написао тако да испада да отац клевеће мене, а не ја њега. Из онога што је написао отац Слађан, такав утисак се стиче, у читавом тексту провејава један подругљив тон према онима који су се усудили да уопште помену да је владика плануо на Царским Дверима, као да је то нешто потпуно нормално и провејава тон „чудна ми чуда“ што се „просула нека капљица“. За тај тон није крив Ранко Гојковић, него отац Слађан Васић. Преносим један коментар извесног Момчила са сајта „Стање ствари“ који увелико илуструје и разлоге мог одговора на такав тон текста оца Слађана и понашања епископа Димитрија, био је то мој болни крик против тога да нам се маловерје уноси и преко епископа као апостолских наследника (наравно да не износим сумњу у веру епископа Димитрија, али сама појава епископа са маском на Царским Дверима приликом Светог Причешћа свакако не доприноси јачању вере његове пастве и ваљда као верник смем да изразим своје мишљење): Не може се служити и Богу и оном другом. Поготово не истовремено. Не можемо с маском пред лице Бога. Ако немамо вјере, чему онда одлазак на свету Литургију? Чему причешће? Ако немамо вјере, онда се све своди на ритуал. Кад вјеру у Бога замијене ритуали, сљедеће је ХАОС. Не може мало горјети. Не може се мало просути Свето Причешће. Зар је требало да неко умре да бисмо схватили опомену. Не може се бити мало трудан. Или јеси или ниси. Или вјерујеш или не вјерујеш. Не можеш се уздати у Бога, а стављати маску (злу не требало) – пише Момчило у коментарима на сајту Стање ствари.

Ранко Гојковић: Да ли је важније како се владика запалио или због чега се запалио

2. У свом тексту обратио сам пажњу на кључну замерку не желећи да улазим у неке друге потпуне нелогичности у тексту оца Слађана које клеветник свакако не би прећутао. Пошто сам већ оклеветан, да приупитам – од када је уведена пракса да се на причешће иде са великом запаљеном свећом? И онај ко се само једном у животу причестио, зна да се на Причешће иде са скрштеним рукама на раменима, а отац Слађан нам написа као „провјерену истину, а све остало су полуистине или боље рећи полулажи“ како је искушеник, који се тај дан замонашио, кренуо на Причешће са великом запаљеном свећом у рукама!

3. Због тог већ поменутог лаконског тона у тексту оца Слађана цитирао сам део црквених прописа који прописују шта се ради када се Свети Дарови проспу (и за намерно и ненамерно просипање) и отац Слађан ме оптужује како сам оптужио епископа Димитрија да је намерно просуо Свете Дарове. Чему такво извртање мени није јасно, ни на памет ми не би могло пасти да оптужим епископа Димитрија да је намерно просуо Свете Дарове. Ово је уистину клевета, а не критички осврт какав је био мој текст, на један потпуно недостојан текст који такав осврт апсолутно заслужује.

4. Отац Слађан је доста говорио о себи, алудирајући да сам га ја оклеветао јер га не познајем, и тако даље и у том стилу… Пошто сам у тексту истакао да моје обраћање нема ништа лично против оца Слађана, изразио наду да се ради о честитом свештенику који је брзоплето написао текст како би одбранио људе које познаје, чуди непрекидно, током целог обраћања од преко 20 минута, помињање неког мог личног односа и клевете према њему. Нисам од оних који би клеветали човека кога не познају, поготово свештеника, да поновим да сам од малих ногу научен да поштујем мантију. Заиста сматрам да треба одвојити критику неког текста од односа према личности. Критиковао сам текстове изузетно блиских и драгих људи, и изузетно блиски и драги људи су критиковали моје текстове и никада ми није падало на памет да их због тога оптужујем за клевету, штавише, био сам им захвалан због те критике.

Ранко Гојковић у манастиру Сланци (Извор: Снимак екрана)

5. Током свог обраћања отац Слађан је неколико пута напоменуо да ми опрашта због клевете. Благодарим на великодушности, иако морам још једном да поновим – мој текст нипошто није био клевета, него критички осврт на његов текст који апсолутно заслужује критику. Са своје стране, ја такође опраштам оцу Слађану због клевета које је изнео на мој рачун и искрено му желим свако добро од Господа, Даваоца добара и да у свакој радости дочека Рождество Христово.

Први део наслова и опрема: Стање ствари

(Саборник србско-руски, 11. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

7 replies

  1. Мучно је било гледати ових 20-так минута пљувања од стране свештеника Слађана, а све то упаковано у „професионалну“ побожност и неискрено опраштање по наученом аутоматизму.

    Свештеник Слађан је пример „преученог“ свештеника којем су јеретички мислиоци валидан узор у креирању верских ставова, а на велику жалост православних верника.

    Иначе док сам гледао овај мучни снимак о.Слађана стално ми је долазила мисао „очи су огледало душе“.

    Дај Боже да се о.Слађан окрене православним светитељима и да му они буду узор у понашању.

    32
    8
  2. “… Како је дошло до пламена, за верујућег човека није принципијелно важно, сигуран сам да до горења епископа на Царским Дверима не би дошло да није инсистирао на хули са брисањем кашичица и ношењем маски приликом Светог Причешћа. У том смислу то јесте опомена Господња ма колико то покушавао да исмеје отац Слађан. … “

    Ваш критички коментар и питања која сте поставили су сасвим на месту обзиром на несрећу која нас је задесила, а суштина вашег обраћања је управо у горе наведеном цитату. На жалост учесници овог немилог догађаја, као и отац Слађан који је “прискочио у помоћ” да умањи значај истога и поједностави нама незнавенима да се ништа посебно и није догодило, сви они обитавају у посебним, веселим духовним висинама где је све ружичасто и безбрижно. Управо зато, за више од 22 минута отац Слађан је говорио о свачему, често се понављајући, причао нам о манастиру, кога зна и одакле, више пута понављајући како је оклеветан, како вас не зна, све и о свему али не о суштини теме које сте се ви дотакли.

    Као што сте сами приметили отац Слађан служи у Цариградској патријаршији, у Аустрији:

    LEOBEN
    Kirchengemeinde zur Maria Mutter von der Immerwährenden Hilfe
    Die Göttliche Liturgie wird in der „St. Alfonskirche“ gefeiert.
    Adresse: Gösserstraße 15, 8700 Leoben
    Vorstehender Gemeindepfarrer: Erzpriester Sladjan Vasic, Tel.: +43 660 600 04 01
    Vertreter: Karl Milnar, Tel.: +43 664 40 06 127

    TRAISKIRCHEN
    Deutschsprachige orthodoxe Kirchengemeinde zum Hl. Nikolaus
    Adresse: Hauptplatz 6, 2514 Traiskirchen
    Vorstehender Gemeindepfarrer: Erzpriester Sladjan Vasic, Tel.: +43 660 600 04 01
    https://www.metropolisvonaustria.at/index.php/de/metropolis/geschichte-der-griechischen-gemeinden

    Пошто смо се дотакли Цариградске патријаршије упутно је поменути да њом управља фанарски патријарх Вартоломеј (Фанар је четврт у Истамбулу, Турска) који тамо једва да има 5.000 парохијана. У Грчкој их наводно има око 3.800.000 а у дијаспори широм света око 1.500.000 (укупно око 5.305.000). Вартоломеј је отворени екумениста, тежак јеретик, на западу познат као “зелени патријарх” због његове бриге за екологијом. Неће ваљда да брине о Православљу и сличним ситницама. Себе је прогласио вођом свих православних, као источни папа, и проповеда уједињење са братом му римским жрецом, папском сектом из Ватикана. Већ више од сто година ова патријаршија је под контролом масонерије, дубоке државе САД-а и ЦИА-е, а њен пад је постао очит 1920. године када је издала богохулну енциклику упућену “Свим Хришћанским Црквама”. У њој ни једном није поменута Православна Црква, ни реч Православље, већ се користи типичан екуменистички израз “Хришћанске Цркве”, не следи се светим оцима, не наводи се на веру у Господа, Исуса Христа, већ на дух Антириста. Она је по садржају и духу јеретичка. Овај богохулни текст можете погледати на:

    http://orthodox-voice.blogspot.com/2011/04/patriarchal-and-synodical-encyclical-of_26.html

    Заиста, тешке су и погубне последице пада у јерес, што се може видети на више начина, на пример: како и са ким се неко моли, како се осењује знаком часног крста то јест како се крсти, како се служи и друго.

    Погледајмо прво патријарха Иринеја Гавриловића:
    „Патријарх Иринеј у епизоди јерес јеретик јеретици”

    Да видимо сада како се крстио митрополит Амфилохије Радовић:
    “Како се Амфилохије Радовић крсти”

    У овој епизоди Амфилохије Радовић се моли на арапском 6.дец.1992. године у Приштини (“Bismillahije, rahmanije rahim – u ime Allaha Milostivog Samilosnog”):
    Мит.Амфилохије се моли на Арапском језику 1992 год.

    На крају, за ову прилику, да затворимо круг и чујемо оца Слађана Весића лично, духовног васпитаника и сина манастира Савине и Превлаке у Боки (обратите пажњу на сам почетак видеа као и на трагикомичну чињеницу да се отац Слађан обраћа јавности “у име свих православних хришћана не само у Црној Гори и шире”:
    „KО СКРНАВИ НАШЕ И СУСЈЕДА НАШИХ СВЕТИЊЕ УБРОЈАМО ГА У БЕЗБОЖНЕ АВЕТИЊЕ!!!”

    Од кога ли се научио отац Слађан овим молитвама и како то да су места окупљања разноразних светских секти светиње за једног Православног свештеника? Зар су Православни Свети Храмови исто што и синагоге, џамије, папске зграде? Зар су исто што и други верски објекти широм света, масонски или отворено сатански, све су то “Светиње”? Који Бог освећује присутне на свим тим местима? Које свете службе се врше на тим местима и од ког законитог свештенства? Како се зове Бог који се исповеда у свим тим “светињама”?

    Све је могуће у “тра-ла-ла земљи” где бораве напредни, модерни, еманциповани, културни, савремени духовници, бизнисмени, богаташи и спортисти у мантијама, који обитавају у посебним веселим духовним висинама где је све ружичасто и безбрижно, лако и испуњено “тра-ла-ла љубављу” која воли све и сво, без резерве, без осуде.

    За нас остале, просте и незнавене, који знамо за страх Божји, који нисмо тако напредни, остадоше она уска врата и тесан пут. Нека је Богу нашем, Господу, Исусу Христу, хвала и слава за све.

    „Рече му пак неко: Господе, је ли мало оних који се спасавају?“ (Лк. 13:23) Христос је одговорио: „Борите се да уђете на уска врата; јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи.“ (Лк. 13:24)
    „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7:13-14)

    26
    10
  3. Отац Слађан Васић је прешао под јуриздикцију Цариградске патријаршије. Очекивало би се да у Цркви у Траискирхену служи по новом календару. Али не! Он служи по старом календару. Фанариоти имају веома мали број верника у Аустрији. Причао нам је један свештеник СПЦ-е из Беча да о.Слађан улази у њихове парохије и „пеца“ Србе. Да ли је отац Слађан рекао Србима који долазе код њега на Свету Литургију да он није клирик СПЦ-е? Ако није онда он подводи тамошње Србе под власт фанариота. А ми Срби имамо веома лоша искуства са њима. Нека би нас све Милостиви Господ помиловао и спасао!!!

    23
    8
  4. Радо бих читала текстове и анализе и ваших коментатора, као што су Петар Јанкетић и Бранислав. Верни народ не би смео и даље да ћути на све ово, и да пушта да га вукови у јагњећим кожама воде у провалију. Мала је утеха што је на њима одговорност не само за своју, већ и за све душе које су им поверене, ако им дозволимо да нас погубе.

    19
    6
  5. Увек су ме чудили Срби који тврде да смо ми Срби неки посебан, небески или заветни народ, да смо другачији и бољи од других народа ; да ми једини поседујемо истину, да је наш пут једини исправан, да је наша вера боља и истинитија од других вера, да су други на погрешном путу, да су други ЈЕРЕТИЦИ . . .

    Пријатно ме је изненадио отац Слађан Васић. Он не чита, он говори из главе, 20 минута, возећи аутомобил. Он говори течно и јасно, из главе, боље од посланика у Скупштини Србије, боље од министара Републике Србије.

    У последњем видеу, отац Срђан говори на тему НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ. Он захваљује Милу Ђукановићу што је ујединио све људе добре воље у одбрани свих храмова, православних, католичких, муслиманских . . .

    Верујем да отац Срђан има на уму огромне жртве и страдања, које смо ми на Балкану поднели због верске мржње и нетрпељивости другог и другачијег, кад почиње и завршава речима :

    Мир вам, Шалом алехим, Салам алејкум !

    6
    28
  6. Деда Ђоле,

    Браво за коментар, посебно са акцентом на: „Пријатно ме је изненадио отац Слађан Васић. Он не чита, он говори из главе, 20 минута, возећи аутомобил. Он говори течно и јасно, из главе, боље од посланика у Скупштини Србије, боље од министара Републике Србије.“

    Мир и ооздрав свима.

    3
    10
  7. Познајем лично Ранка, оставио је у пар текстова јасно шта мисли. Посебно је био јасан на почетку првог текста, наводећи јасно свест да је СПЦ мајка нашег народа и погубност „адвоката“. И свакако је човек са којим може да се разговара и кад су мишљења различита.

    Зато морам јасно да кажем: чему у коментарима ови видео записи покојног митрополита Амфилохија? Клеветнички, од двадесет секунди, истргнути… Међу оним мученим народом у Приштини, окруженим арбанасима… рекао на арапском и превео „У име Бога Свемогућега, Сведржитеља, творца неба и земље“ Или, немарно се прекрстио – ево јеретика!

    Па то је испод нивоа и „Борбе за веру“.

    3
    6

Оставите коментар