Спутњик: Зашто само петина Београђана жели да се вакцинише

Резултати су оцењени као забрињавајући, а експерти тврде да је неопходна боља комуникација с грађанима

Фото: Дадо Рувић/Ројтерс

Истраживање о вакцинацији спроведено у Београду показало је да само петина становника главног града Србије жели да се вакцинише против вируса корона, као и да ће око девет одсто грађана одлуку о томе донети тек након избора произвођача. Резултати су оцењени као забрињавајући, а експерти тврде да је неопходна боља комуникација с грађанима.

У студији коју су спровеле Америчка привредна комора (АmCham), Економски институт из Београда и Институт за епидемиологију Медицинског факултета у Београду учествовало је 804 испитаника.

У тренутку испитивања, 41 одсто анкетираних није било забринуто да може да се зарази, а 13,1 одсто је сматрало да „ситуација није тако озбиљна као што се представља“. Нешто мање од половине њих није одлучило да ли ће се вакцинисати када вакцина буде била одобрена и доступна, а четвртина грађана изјаснила се да се не би вакцинисала.

Петина у Београду за вакцинацију

Расположење према имунизацији иначе није много боље. Током првих шест месеци 2020. године укупни обухват вакцинације нижи је од планираног за ову годину, а највећи отпор показан је према ММР вакцини — обухват имунизације био је 38,2 одсто.

Експерти који су спровели истраживање, оценили су да је спремност грађана на вакцинацију забрињавајућа и да је потребно хитно и свеобухватно радити на јачању поверења у програме имунизације, обезбеђивању капацитета за дистрибуцију вакцина различитих произвођача и планирању повећања доступности вакцина широкој популацији.

Суоснивач Института за дигиталне комуникације, психолог Ана Мирковић за Спутњик каже да је до сад било много „шумова“ у комуникацији надлежних са грађанима, због чега су људи постали скептични према вакцинацији. Зато истиче да грађанима треба послати јасне поруке, на бројна питања стрпљиво дати одговоре, које ће чути и разумети, а на основу којих ће донети одлуку.

„Што је неки процес транспарентнији, логичнији, веродостојнији, то је људима лакше да га прихвате и уклопе га у свој когнитивни оквир. Ако је нешто нејасно, има много ’шумова‘, а нема одговора на питања, ствара се однос неповерења. Људи су негативни према свему што им није довољно јасно. Треба стрпљиво, пажљиво, јасно, без ’шумова‘, лако, интензивно, интерактивно комуницирати у дужем временском периоду да би људи разумели да ли је то нешто што ће их на било који начин заштитити од ковида“, предочава Ана Мирковић.

У Британији скочио проценат

Према анкетама спроведеним у Великој Британији, у августу се 30 одсто испитаника изјаснило да би сигурно примило вакцину, а током новембра тај проценат се значајно повећао — вакцину је спремно да прими око две трећине становништва те земље.

Последње анкете спроведене су након што је секретар за здравље Велике Британије Мет Хенкок представио велики логистички програм којим би огроман део становништва требало да се вакцинише у року од неколико недеља.

Поверење се стиче дуго, а губи лако

Ана Мирковић напомиње да су медијске кампање значајне за уливање поверења грађанима, али и да се поверење стиче дуго, а губи лако, те сматра да је веома тешко домогнути га се једном медијском кампањом или представљањем једног програма, али да свакако треба покушати.

„Врло деликатна ствар је у питању, грозна болест. Много људи је болесно, много одлази сваког дана. Људи су збуњени, уплашени, застрашени. Kао свакодневни елемент наших живота појавила се стрепња. Kада је таква атмосфера, потребно је много више стрпљења да би се с људима разговарало, али не да би им се наметнуло неко мишљење, него да би се људи разумели и да би се на њихов страх, очај, патњу, стрепњу одговорило адекватним сетом информација који би их умирио. Да их чујемо, да их разумемо и да им у том контексту представимо шта су потенцијална решења, а вакцина свакако може бити једно од њих“, апострофира Ана Мирковић.

Јасне и транспарентне поруке

Она је истакла да грађанима треба јасно рећи: ко је произвођач вакцине, како је направљена, на колико људи је тестирана, како је тестирана, колико је тестирање трајало, какви су евентуални негативни ефекти, како је дистрибуирана до домова здравља, на који начин се примењује…

„У неким круговима постоји, на пример, уврежено мишљење да све што долази из Kине није квалитетно. Онда када се вакцина веже за ту државу, сматра се да је то нешто без везе. Генерално, људи оцењују према својим аспирацијама. Они који су русофили, мислиће да је руска вакцина најсавршенија, људи који су окренути ка Западу ће веровати само компанијама са Запада које ће нам понудити своје вакцине. Kада би постојао висок степен поверења у институције, онда би било сасвим довољно то да је вакцина одобрена код нас и да је самим тим квалитетна, безбедна и релевантна“, напомиње Ана Мирковић.

Последња истраживања у Немачкој показала су да је 61 одсто становништва те земље спремно да се вакцинише, што је за девет одсто мање у односу на април ове године. У Америци је од јула до новембра тај проценат опао са 66 на 58, а у Русији је од августа до октобра спао са 46 на 41 одсто.

Стефан Ђурић

Опрема: Стање ствари

(Спутњик, 3. 12. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , ,

3 replies

  1. Šatro psiholog, a u stvari sejačica straha na bazi neoliberalnog narativa o „informisanom izboru“. Po noj je najveći problem što su ljudi neupućeni, neinfomisani, pa na vakcinu gledaju sa nepoverenjem. A o lažima i prevarama koje traju još od svinjskog gripa, o stravičnim posledicama vakcinacije na decu širom sveta – ni reči.

    17
  2. Ne sme biti na silu….odmah je sumnjivo ako pretite i zastrasujete.

    11
  3. Шта се све од Ане да чути/прочитати …
    Експерти спровели истраживање, кампање за укивање (пардон – уливање) поверења, шумови …
    Транспарентније, логичније, веродостојније … па право у „когнитивни оквир“.
    А грађанима јасно рећи „ко је произвођач вакцине, како је направљена, на колико(како људи је тестирана, колико је тестирање трајало, негативни ефекти, дистрибуција, примена…“,
    све осим икаквих назнака о саставу у којем се рецимо могу налазити … ма да не скрећем са теме, могу и етикету да добијем.

    А све је можда стало у део једне реченице: „Суоснивач Института за дигиталне комуникације, психолог …“

    Нећу ни да погледам ко су остали суоснивачи али зашто кажеш „дигиталне комуникације“ а мислиш на пропаганду?

    Од ове количине Овертонових прозора … ма каква промаја – кошава!

Оставите коментар