Војислав М. Станојчић: Твитераш угрозио председникову безбедност

Текст ових претњи није познат, али није тешко претпоставити да је „зачињен“ вулгарностима уобичајеним за сличне поруке

Александар Вучић (Фото: Ројтерс/Марко Ђурица)

У готово потпуном медијском мраку који влада у нашој земљи, огромна већина гласила, од електронских до штампаних, посвећена је стварању и одржавању култа личности Александра Вучића, док о неким озбиљнијим анализама његове владавине нема ни речи. Хор послушних новинара пева увек исту песму: о мудрости вође, лоповској опозицији која је упропастила земљу, о томе како ће Србија убрзо избити на прво место у Европи…

Међутим, није увек све онако као што би вођа и његова дружина желели. Дешавају се и непожељна изненађења. Ако се изузму „издајнички“ медији, од који се ништа боље и не може очекивати, идиличну слику Србије, понекад могу да покваре и обични, на први поглед, безазлени „твитераши“. Појаве се међу њима и веома опасни појединци, па је неопходно да се предузму одговарајуће мере како би се спречиле да не почине неко велико зло.

Недавно је забележен управо случај правовременог реаговања надлежних. Виши суд у Београду осудио је Душана Милошева на укупно на 11 месеци кућног затвора, од чега је 6 добио због претњи председнику Вучићу које је слао у препирци са другим „твитерашима“, а 5 месеци због два метка пронађена у његовом стану. Пресуда није коначна и може се преиначити, пошто и тужилац и бранилац имају право жалбе. Текст ових претњи није познат, али није тешко претпоставити да је „зачињен“ вулгарностима уобичајеним за сличне поруке, уз неизоставно помињање мајке и других најближих чланова породице.

Виши суд у Београду (Фото: Интернет сајт Вишег суда)

Што се тиче два метка која су г. Милошеву „зарадила“ пет месеци кућног затвора, неко ће брзоплето закључити како они нису нимало опасни без пушке; из тога је очигледно да је заборавио како је Давид убио Голијата. Зашто праћка не би могла и у данашње време да буде исто тако опасна као некад? Истина, не знамо да ли је г. Милошев у своме стану успешно сакрио праћку, па је полиција није пронашла, али зар би му заиста било тешко да је набави, а онда ко зна шта би све нежељено могло да се деси?

Можда ће неки грађанин Србије, а оптимиста без разлога, помислити како би претеће поруке као ова због које Виши суд у Београду осудио „твитераша“, биле знатно ређе када би наши грађани имали прилике да у медијима изразе своје незадовољство радом органа власти, појединих њених челника, а поготово Вучића (који преузима многе надлежности поред сопствених, па зато има и више разлога за критику). Или да предложе нешто што власти не виде, а могло би да буде од користи за опште добро. Кад би и њихово мишљење доспело у јавност, они би вероватно имали знатно мање разлога да буду огорчени и да „ратују“ твитовима са својим неистомишљеницима, и да затим заврше на суду.

Александар Вучић (Фото: Весна Анђелић RFE/RL)

Са друге стране, можда ће грађани песимисти с разлогом мислити да се стање у нашим медијима још дуго неће поправити, а и да су ови обрачуни неистомишљеника, „твитераша“, веома корисни за владајућу странку. Док се политички противници на сва уста свађају и грде – каравани несметано пролазе.



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , ,

Оставите коментар