Живећи на површини сопственог живота човек губи заједницу са Самим Богом, а изгубивши заједницу с Богом човек постаје туђ и својим ближњима и околини
Митрополит Антоније Блум (Фото: Светигора)
У прошлој беседи говорио сам о Исусовој молитви која гласи: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног“. И покушао сам да објасним зашто се од најстаријег доба прве речи ове молитве сматрају за скраћено Јеванђеље и за исповедање целе хришћанске вере у неколико кључних речи.
А данас желим да се зауставим на другој половини ове молитве, управо на речима: „помилуј ме, грешног“. Како сваки човек може себе да назове грешним? Да ли сваки човек може ово да учини искрено? Зар то неће бити лицемерно и да ли је то истина?
Ово не би увек било истина кад би се појам греха односио само на моралне категорије праведности, поштења и моралне исправности. Међутим, постоји дубље и основно значење речи „грех“.
Грех је пре свега губитак човековог општења са својом сопственом дубином. Човек је дубок, а тако често живи површно, само површним осећањима и појмовима и уместо да живи из дубине, да делује из сржи свог бића он живи рефлексним животом – човек реагује на живот, он је прости одбљесак оних зракова који на њега падају.
(Извор)
Ово је први и основни грех: површност, губитак дубине, губитак општења с овом дубином, и последица тога је да човек губи општење са садржајем ове дубине, односно с Богом. У једној од првих беседа поменуо сам да у сваком човеку постоји бескрајна дубина коју може да испуни само Сам Бог. Дакле, живећи на површини сопственог живота човек губи заједницу са Самим Богом, а изгубивши заједницу с Богом човек постаје туђ и својим ближњима и околини, људима и животу у целини. Он постаје човек који живи у себи, и за себе, човек чији је центар живота он сам, и такав живот постаје сиромашан и бесадржајан. Св. Теофан Затворник каже да такав човек личи на струготину дрвета која се обавила око своје унутрашње празнине. То је у ствари стање греха. И ово стање у себи мора да призна сваки човек уколико је иоле поштен. Ко може да каже за себе да живи из све дубине своје душе, свог срца и свог ума, у пуном размаху своје (хришћанске) воље, са свом смелошћу, свом племенитошћу и у свој својој величини?
Дакле, стајући пред Бога Који и јесте Узвишеност и Који нас је створио за узвишеност, не можемо да не признамо своју греховност, односно баш то да смо отпали од свог првородног достојанства. Наравно, зато можемо да Му се обратимо с вапајем душе: „Господе, опрости! Каква срамота! Ти си ме створио узвишеним, а ја сам се изродио, тако сам се срамно изродио!“
Међутим, реч „помилуј“ не значи само „опрости“. То је грчка реч која значи веома много – она значи: „опрости, заустави Свој гнев, дај ми времена да се уразумим, дај ми могућност да узрастам у ону меру узвишености за коју си ме Ти назначио. Ово значи – „круниши ме том узвишеношћу“. И због тога ове речи: „Господе, помилуј!“ – на грчком „Кирие, елеисон“, користимо у свим животним случајевима: „Испољи према мени Своју првобитну љубав! Испољи према мени ону љубав коју си нам показао у Исусу Христу: крсну, пожртвовану, великодушну љубав, буди благ, утеши ме, исцели ме, Учини да поново постанем човек достојан тог звања, односно да, на крају, постанем достојан да будем Твој пријатељ у векове векова.“
Извод из књиге: Антоније Блум, Научимо се молитви
Опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар