Борис Трбић: О презиру

Свет се мења. Oни који желе да га из корена промене показују нескривени презир према постојећем стању. Ancien regime мора бити згажен

Давид Тер Оганијан, Протест код споменика Грибоједову, 2009. (Фото: This is Tomorrow – Contemporary Art Magazine)

Многи говоре да је овакав след догађаја било немогуће предвидети. Али они који верују у линеарност и крај историје као секвенце узрочно-последичних збивања често заборављају да историја није пут ка крају или победи, како је игнорантски, несмотрено и тријумфалистички предвиђано пре тридесетак година.

Историја зна да направи пун круг.

Као рецимо ових дана.

Свет се мења. Oни који желе да га из корена промене показују нескривени презир према постојећем стању. Ancien regime мора бити згажен.

Али ту острашћеност смо већ имали прилике да видимо.

Тај презир није ништа ново. Руске аристократе, земљопоседници, индустријалци, па чак и поједини чланови царске породице у годинама пре комунистичког преврата гајили су нескривени презир према сопственој земљи. Показивали су симпатије за револуционарне демагоге, полуобразоване вође, криминалце и психопате који су водили незадовољне масе ка крвавом преврату. Нова елита је након револуције започела марш кроз институције, рушећи све пред собом. Затим је дошла глад, а након тога терор.

Фото: Independent

Десет, петнаест година касније, стара елита је наставак пропадања Русије посматрала из Нице, Париза, Харбина. Нису разумели време које се убрзавало. Нити оно што се спрема.

Не зато што нису знали да је држава на свом путу ка модернизацији остваривала резултате који су показивали друштвени, економски, културни напредак. Километри пруге изграђени током 1890-их. Интензивиране везе са Азијом које ће други Европљани прихватити цео век касније. Раст средње класе и градова. Земљишне реформе. Архитектура. Уметност. Могло би се рећи да се руско друштво нашло на узлазној путањи. Немогуће је да они нису приметили те промене.

Али није било елементарне лојалности. И владао је готово необјашњиви презир према држави и вредностима на којима је друштво било устројено.

Oвих дана у донедавно најмоћнијој држави света присуствујемо таласу презира који уз све културне специфичности показује и неке паралеле са оним што се већ десило. Покушавам да се сетим филмова који су ме упозорили да је тако нешто могуће.

Анализујући Пасје поподне (1975) Сиднија Лумеа са Ал Паћином и Џоном Казалеом, Фредрик Џемисон у књизи The Signatures of the Visible говори о нападу на приградску филијалу америчке банке у Њу Џерзију у којој два мушкарца покушавају да опљачкају новац да би један од њих могао да изврши операцију промене пола. Радња је, каже Џемисон, не случајно, смештена у последњи дан председничке кампање Ричарда Никсона и Спира Егњуа. Политички подтекст филма је евидентан. Банка је опкољена, неспретњаковићи покушавају да се извуку, а маса окупљена на улици почиње да скандира њихова имена и вређа полицију. Све се, наравно, заврши трагично. Џемисон тврди да је овај филм симптоматичан за економске односе у Америци, за односе између центра и периферије о којима говори и Стенли Ароновиц у својој капиталној књизи Broken Promises. Да је ово филм који говори у губљењу поверења у институције.

Али не говори о презиру.

Сцена из филма Пасје поподне (1975). Фото: Into Film

У филму Waco: The Rules of Engagement (1997) снимљеном готово четврт века после Лумеовог, амерички документариста Виљем Газецки говори о опсади ранча у Вејкоу, Тексас, где се забарикадирала секта Дејвида Кореша, пошто је њен лидер са својим следбеницима усмртио неколико агената из Федералног бироа за алкохол, дуван и ватрено оружје. Газецки прати судски процес који истражује трагедију у којој су убијени или угушени чланови Корешове секте, али и о атмосфери током више од два месеца опсаде. Снима и интервјуише људе који стоје на маргинама медијског циркуса, а затим и изјаве америчког државног тужиоца Џенет Рино пред комисијом америчког Сената, сакупљајући доказе да су верници погинули на тексашком ранчу узалуд изгубили животе. Да институције више немају поверење народа. Да се на врху, тамо где је то најпотребније, закони игноришу и не поштују.

О презиру према држави документариста говори између редова. Све је тамно. И тек понекад кроз сведочења оних који се залажу за поштовање закона, бљесне и брзо се угаси тренутак емпатије, љубави и поштовања за другог који је давно изгубљен у једном друштву.

Фото: IMDB

Два филма, играни и документарни, раздвојени периодом од двадесет година, на посредан начин најављују немогућност америчког суочавања са кризом. Чине то свакако и други филмови, пре свега они направљени у периоду Новог Холивуда. Филмови Пена, Малика, Богдановича, Ричардса, Тобака, које је у заборав бацио талас блокбастера на коме су јахали Спилберг и Лукас. Али те филмове данас нико не гледа.

Садашња криза у Америци је изазвана друштвеним, економским и културним противречностима које су последњих деценија на унутрашњем и спољњем плану достигле врхунац. Немогуће ју је игнорисати. Она је по многим показатељима сасвим различита од оног што се догодило у царској Русији. Америчка елита је, као што је познато, транснационална (била је и руска, али у далеко мањој мери) и стварана је пуних седамдесет година, од завршетка Другог светског рата. У медијима је често  представљена ’експертском класом’ из редова политичких и индустријских врхушки, академске заједнице и проминентних медијских испостава. Оно што видимо далеко мање су корпоративне и информатичке елите позициониране у позадини овог покрета.

Оне финансирају усмеравање јавног мњења и формирање друштвене свести, акције уперене ка рушењу ancien regime, Америке какву познајемо и делују цензорски, често агресивно усмеравајући процесе контроле и мониторинга ка непоћудним заједницама или индивидуалним гласовима отпора. Заједнички именитељ им је презир према старом и убеђење да се режим не може довести у ред.

Сцена из телевизијске серије Жица/Wire (Фото: Arab News)

Да се један свет мора рушити.

Гледајући кошаркашке утакмице НБА лиге пре месец дана, видео сам поруке које пледирају за социјалну правду, за крај економске и социјалне неједнакости белих и црних становника Америке. Носили их су их неки од највећих кошаркаша данашњице. Спонзорисани су од стране транснационалних корпорација. Нема доказа да је учешће тих корпорација у борби против расизма допринело да се трагични положај Афро-Американаца у Америци побољша. Образовање, послови, стамбена политика, здравство и казнена политика су резултат компликованих друштвених процеса са хетерогеним и често невидљивим актерима. Маркетинг никада није из затвора извукао младиће који продају дрогу на угловима пројеката – зграда за социјално (не)збринуте у Балтимору. Нити девојке које сопствено тело, одрастајући у ендемском сиромаштву виде као једини asset. Напротив, о стању тих заједница више смо сазнали из Жице, него од политичара од каријере, економиста, спортских конгломерата или невладиних организација. Тим људима је потребна дугорочна брига друштва. Чињеница да се о њима брину успешни сународници исте боје коже, спортисти, писци, глумци, још увек не значи да ће им друштво пружити шансу да се историјски усправе у земљи у којој живе стотинама годинама и у којој им је, парадоксално, позиција лошија од емигрантских заједница у којима доминира средња класа, Нигеријаца, Корејанаца, арапских усељеника. Пароле, рекламе и постери су једно. Квалитативне промене у животу читавих заједница, нешто друго.

У исто време, улицама се ваља презир. И жеља да се једно друштво и један систем вредности сруше. Да се на њихово место постави други, који ће у неки би рекли неприродном сагласју корпоративног и револуционарног артикулисати другачију инкарнацију неолиберализма. Нешто радикално ново што ће, као и у једној од најпроницљивијих пословица на енглеском јeзику, значити још више старог.

Немири у Портланду, САД, 6. 9. 2020. (Фото: Нетан Хауард/Гети)

Ломљење излога у локалној пекари, напад на полицајца или вандализовање хотела, паба или бутика јесу знак револта, можда и знак беса због социјалне неједнакости и ендемског сиромаштва. Могу се чак посматрати и као знак расне еманципације, уколико је једна група искључена из главних струја економског развоја. Али скрушени пролазак поред зграда Њујорк тајмса, Гардијана или велике табле на којој пише Холивуд је такође знак – овог пута сикофантске потчињености доминантном начину мишљења. Рушење и излагање порузи спомениka колонијалних вођа може означити стару Орвелову премису да ко контролише прошлост контролише и будућност. Али будућност се радикализацијом протеста – то је видљиво свакоме – неће радикално унапредити.

Презир и острашћеност нису, наравно, само карактеристике револуционарних процеса у империјама. Они су широко распрострањени и у мањим земљама и резултат су очаја потлачених, и манипулације јавним и политичким дискурсом.

Један од очајника из Црвених бригада који је у давном терористичком нападу заробио италијанске гимназијалце из једне приватне школе – криве због тога што су деца својих родитеља – одлучио је да их обележи заувек, пуцајући им у потколенице. Игноришући њихове молбе, одбрусио је самоуверено:

Докле бисмо стигли када бисмо разматрали појединачне случајеве?

Или још ближе? Слике раздраганих Скојеваца који одушевљено тапшу на монтираном судском процесу старом режиму, после Другог светског рата. Или гимназијалаца који истоварују камион пун каменица да би гађали италијанску амбасаду, кличући ’Доле империјалистичка клика на челу са Де Гасперијем,’ у време Тршћанске кризе. Или ’револуционарне интервенције’ на градским фасадама, као рецимо вандализам тупавих, острашћених титоиста који су 1950. чекићима разлупали композицију на Игумановљевој Палати, ’Сима Игуманов са сирочићима’.

Скојевски перформанс (Фото: У име народа)

Уништавати један споменик од културне вредности зато што је део старог режима подсећа на идиотију претходних, али и најављује слепило будућих револуционарних прелата, идеолошких острашћеника.

Њихови унуци данас живе у земљама неолиберализма или тргују уверењима у сопственој држави, користећи се страним донацијама. И покушавају да рационализују слична непочинства и историјске неправде.
Можда их ваља подсетити на презир према старом.
И чекати да видимо да ли ће се историја поновити.


Categories: Аз и буки

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Изузетан чланак, поздрав аутору

    Аутор је дао неколико примера револуционарног заноса који доводи до острашћеног ПРЕЗИРА према “ancien regime” (или према постојећем стању).

    Тај презир је сликовито представљен на последњој слици СКОЈЕВСКИ ПЕРФОРМАНС, на којој видимо масу грађана окупљену око огромне, на асфалту написане пароле КРАЉА ПЕРУ НА БАНДЕРУ и цртежа обешенога краља.

    Тај презир је помогао комунистичке злочине ( “у име народа” ) у Југославији.

    19
    1
  2. Господин Трбић је написао добар текст, са анализом позадине, али се у овоме – о Титовој Југославији тешко “оклизнуо“:
    “…Или још ближе? Слике раздраганих Скојеваца који одушевљено тапшу на монтираном судском процесу старом режиму, после Другог светског рата. Или гимназијалаца који истоварују камион пун каменица да би гађали италијанску амбасаду, кличући ’Доле империјалистичка клика на челу са Де Гасперијем,’ у време Тршћанске кризе. Или ’револуционарне интервенције’ на градским фасадама, као рецимо вандализам тупавих, острашћених титоиста који су 1950. чекићима разлупали композицију на Игумановљевој Палати, ’Сима Игуманов са сирочићима’…“

    Све демонстрације у Титовој Југославији су биле добро режиране, али садржајно крајње неукусне фарсе и водвиљи. Писац сценарија је био Политбиро (по Титовом одобрењу), режисер је била УДБА, главне улоге су играли “наши активисти“, контролор је била “Народна“ Милиција на – или без коња, а статиста је била руља састављена од радног народа, пролетера, понеког “поштеног интелектуалца“, итд. Главни глумци су или спонтано и надахнуто држали већ претходно написане говоранције, или извикивали одобрене пароле, водећи статисти су носили “спонтано“ припремљене транспаренте, руља урлала прочитане пароле, а ако је требало – у близини се “случајно“ нашла и гомила каменица/цигала и сл. И све је годинама текло тако спонтано и идилично да је била милина – све док се по први пут није отело контроли….
    То је било на “спонтаном“ протестном митингу са демонстрацијом пред амбасадом Белгије – негде крајем 1961. г. поводом убиства Патриса Лумумбе у Конгу. Становао сам три куће даље – тако да сам – што са мансардног балкона – што и на самој улици, са занимањем пратио догађај. Почело је, наравно – “спонтано“, са колонама „огорчених“ манифестаната , а завршило се заиста спонтано и неконтролисано. “Народна“ Милиција је прво пешке, а убрзо са пар коњаника контролисала , све док се нешто нејасно није догодило, што је изазвало бес повелике масе демонстраната, вероватно због мало јачих поучних и чисто добронамерних удараца пендрецима по онима који су мало искочили из својих улога, и – убрзо се бес руље сконцентрисао баш на контролоре – који су, у промењеним улогама попили мало батина од руље, па паметно по своју безбедност, привремено збрисали што даље, ко на коњима, ко пешке…. Руља је онда сву пажњу усмерила на лепу зграду белгијске амбасаде – тада угао Пролетерских Бригада и Генерала Жданова – ха,ха,ха, одвратне ли епохе… (данас – хвала Богу поново угао Крунске и Ресавске)… режисер се изгубио, са све главним глумцима – и настао је тријумф неконтролисаних, разуларених статиста: на већ делом разваљене ролетне у приземљу и прозоре осула се киша цигала, све поразбијано…Онда је почело ускакање у зграду, избацивање инвентара – па паљевина…. Зграда је изнутра на крају изгорела док нису стигли и једва се пробили ватрогасци и појачање “Народне“ Милиције које је растерала пролетере и радни народ, а тај се већ и уморио од успешно обављеног посла… Згради је остала само лепа и цела, истина очађављена фасада – изнутра је била изгорела рупа – то је била реприза њене судбине из рата, јер је та баксузна зграда и током Другог Светског рата била погођена запаљивом бомбом, па изгорела, и крај рата дочекала баш као и нову 1962-гу годину. Чича Мича – и готова прича….

    12
    4

Оставите коментар