Батрић Бабовић: Трансформација свијести

Како у рат против трансформација свијести казаће неугасли архетип и Светосавље. Они говоре и кад космоси шуте

Батрић Бабовић (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Свијест је најсложенији психички феномен. По дефиницијама обухвата опажање, пажњу, памћење, мишљење, интелигенцију, емоције… Није тематски важно дефинисати психолошке и психијатријске аспекте свијести и њених промјена, али је и те како потребно разложити неке од сегмената њених трансформација – како оне које се везују за неку државу тако и оне који се везују за историјске Сциле и Харибде народа на одређеном поднебљу. Написано једном реченицом – свијест је чувар идентитета и интегритета држава и народа, са нагласком да њене трансформације доводе до бројних болести. С обзиром да свијет иде у правцу дисоцијација и разлагања историјских и научних истина, да се руши континуитет исте са минулим временима и да се прави раскрсница са будућношћу која је неизвјесна и неутемељена на прошлости, бројни модуси урушавања мало се истражују и готово не улазе у фокус озбиљних научних анализа. Свијет из дана у дан, све више не личи на себе – постаје пројектовани (над) реализам из умова центара економске и политичке моћи. Учитељица живота постаје немоћна збирка записа да је нешто некад било, давно се догодило, било једном… Најозбиљнија друштвена наука постаје шведски сто ефемерних политика и кинематографско уже сценариста и режисера Новог свјетског поретка.

Архетипи су база једне народне судбине. У повезаности са религијама творе код националног бића. Проблематика бивше СФРЈ своди се на микрокорпускуларност историјског опсега. Лоше упакована у интервал 1941-1945, историја народа на подручју бивше Југославије личи на сцене из филмова са духом добро контролисаног хаоса. Постоји велики број „ историјских истина“, непрецизности око узрочно-последичних веза између догађаја у прошлости и садашњости, истржу се из контекстуалности „ компромитујући факти „ за дневну политику…

Деценијама у Црној Гори, генерације ђака ништа нису знале о аутобиографији сликара Петра Лубарде, политици окупационих власти из 1942. године према већинској народности, надгробном споменику попа Мила Јововића, објави писма Крста Поповића у Гласу Црногораца и садржини његове пасошке исправе из Лијежа, садржинама уџбеника земљописа Црне Горе из 1899. и 1910. године, записима владике Данила о Четворојеванђељу, карактеру школских увјерења с краја 19. и почетка 20. вијека, писму владике Саве Петровића Његоша московском Митрополиту Платону, Српском националном програму Светог Петра Цетињског из 1807. године, Његошевом исповиједању националне припадности, Законику Данила Првог, идентитету народа по дефиницији краља Николе… У школским књигама пуних 75 година није се могла наћи ни реченица краља Николе из цетињског говора који је одржан 15. августа 1910. године. Она гласи: „Будући тврдо убијеђен да ће све велесиле поздравити са благовољењем поред једне српске краљевине у Подунављу, ову другу у српском Поморју, као једну залогу више за културни напредак и мир на овој граници између Истока и Запада…“.

Више од 80 генерација у Црној Гори готово да није чуло за Османа Ђикића, Мостарца, пјесника, есејисту и драмског писца. Овај Шантићев пријатељ посветио је пјесму Црној Гори која је објављена у Босанској вили давне 1892. године. Друг Светозара Ћоровића и Јована Дучића, оснивач друштва Гајрет, због „политичке коректности“ остао је непознат генерацијама послератне Црне Горе и СФРЈ. У последњем рату оскрнављен је и споменик са његовим ликом у родном Мостару. Зло је увијек знало гдје станују истина и правда.

Извор: Срби у БиХ

Сличних судбина су владика Николај Велимировић, Јустин Поповић, Јован Дучић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Ћамил Сијарић, Михаило Лалић, Сима Пандуровић, Васко Попа, Иво Андрић, Петар Други Петровић Његош…

Историјске хајке не престају да круже над Црном Гором. Потребно је ставити у матрицу дневно-политичких интереса незавршене историјске драме и процесе, подијелити национално ткиво и удробити свијест о идентитету у општу глобалистичку културу. Од народа креативаца и стваралаца покушава се створити народ зомбија, потрошача и пестокупљевина угашених идентитета. Процес започет послије Другог свјетског рата, настављен преко ратова из деведесетих година прошлог вијека кроз полуистине, лоше књиге и политички коректна штива и ауторе разара историјско памћење народа на просторима бивше СФРЈ. Са великим миром се може рећи – доминира српски народ као мета разарања. Замислити скорију будућност генерација прогнаних са вјековних огњишта, оних чији су преци са Косова и Метохије, Славоније, Баније, Кордуна, Лике, Далмације и других поднебља, са Црквом као споменом српског народа није изазован подухват. Све именовано не иде у прилог опште националне кохезије, нити се назиру механизми за очување идентитета и интегритета вјековног српског народа. Непрестано се покушавају раскинути духовне везе генерација које стасавају са Косовским Завјетом, хришћанским етосом и дугом националном историјом. Оба свјетска и ратови из деведесетих година се гледају кроз наочари политичког Запада као доминантне планетарне структуре и преко призме штампаних, телевизијских и осталих медија из номинованих периода. Цјелина истине не може бити сагледана јер теренско стање то не допушта, а дневне политике се заснивају на краткорочним програмима геополитичких маркера.

Треба замислити 2050. годину и потомке Србе избјегле са миленијумских огњишта рођене у Европи, Америци и ужој Србији, са паралелом поста над истином о сопственој и судбини народа коме припадају. После тога само слиједи страх од будућности. На Цетињу данас постоје срушени Ловћен и Обилића пољана… Шта ће бити 2050. године? Агенда и одговор не постоје.

Одговор нам даје нобеловац Петер Хандке. Велики Њемац каже: „Сада бих први пут волио да живим 90 година. Да живим и да запишем шта се дешава Србима. Срби су нови Јевреји над којима се обавља нови Холокауст и желио бих да и они као Јевреји, а и ја са њима запишем сваку ријеч и проглас, које објављују медији новог нацизма.“

Петер Хандке пред фреском у Богородици Љевишкој (Фото: Јована Баљошевић)

Да ли ће се сан њемачког писца остварити остаје да се види. Дужност је учити свако новорођено биће историјској истини и вишевјековној култури. За почетак је потреба читање забрањених и политички некоректних штива и писаца.

Уз Хандкеа и Рајса, дан Српских жртава и нагласак да су Срби и Црногорци исто ткиво Бог ће додати неку умну и моралну главу.

Онда је све лакше! А како у рат против трансформација свијести казаће неугасли архетип и Светосавље. Они говоре и кад космоси шуте.

Опрема: Стање ствари

(Митрополија црногорско-приморска, 22. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Завијање

    Чују се посљедње трубе
    Стежy ме тељигом ко вола
    Шкргућем – оштрим зубе
    Завијам мимо протокола

    Сем слободе све смо ти дали
    Умукни мали – ђаво се смије
    Умукни ти анђеле пали
    Змија се у главу бије

    Ломе на мени кола
    Ломе на мени зубе
    Освајам врх бола
    А они себе губе

    Момчило

Оставите коментар