Александар Стевановић: Секира за зликовца Францетића

Петар Трбојевић је из старог карабина пуцао на Францетића и погодио га у оквир аутомата. Онда је са секиром у рукама на Францетића полетео Миле Трбојевић

Јуре Францетић (Извор: Лична архива аутора)

Ове године се пуно говорило о Благоју Јововићу који је коначно почео да добија место које заслужује у српској историји. Ту ипак није крај приче о српским осветницима.

Један од водећих Павелићевих злочинаца и главни његов миљеник био је Јурај Францетић, звани Јуре и Јука. Францетић је био командант по злу чувене Црне легије која је углавном била састављена од муслимана из Источне Босне. Под Францетићевом командом, припадници Црне легије извршили су безбројне монструозне злочине над српским народом, нарочито у Источној Босни. Хрвати су у НДХ Францетића због његових монструозних злочина доживљавали као свог највећег националног јунака.

Францетић је 22. децембра 1942. пошао авионом из Загреба за Госпић. Услед квара на авиону, пилот је био принуђен да се спусти у село Мочила код Слуња на Кордуну. Слетање је приметила сеоска стража која је одмах потрчала ка авиону. Францетић је покушао да  побегне, а када је видео потеру, отворио је ватру из свог аутомата, али није никог погодио.

Петар Трбојевић је из старог карабина пуцао на Францетића и погодио га у оквир аутомата. Онда је са секиром у рукама на Францетића полетео Миле Трбојевић звани Цар. Стигао је Францетића и ударио га секиром по глави. Францетић пада. Миле му прилази и још четири пута га удара секиром по глави. Смрскао му је потиљак и мали мозак.

Еуген Кватерник, Јуре Францетић и Рафеал Бобан на мосту у Зворнику

Када су га претресли, стражари су увидели на кога су налетели. Иако без свести, Францетић је још увек давао знаке живота. Зато су га натоварили на запрежна кола и одвезли у село Раковицу, одакле је камионом  одвезен у Слуњ, где су партизански лекари покушали да му спасу живот да би га наводно заменили за сто логораша из Јасеновца. Лекари су му констатовали пет фрактура лобање и смрскан мали мозак.

Иако је неколико пута кратко долазио до свести и по речима сведока дозивао поглавника Павелића, Францетићу није било спаса и умро је 27. децембра, пет дана након рањавања.

НДХ је званично објавила вест о смрти Францетића тек 30. марта 1943. Проглашена је вишедневна жалост за „хрватским витезом Францетићем“.

Тако је скончао овај монструозни зликовац одговоран за геноцид над Србима и као народ смо дужни да не заборавимо осветника Милета Трбојевића. Да истражимо и сазнамо његов даљи животни пут и изнесемо га на светло историје. Толико је бар од нас заслужио.

Освета је била јуначки извршена!

Александар Стевановић (1978), економиста из Панчева. Аутор књига Бели вукови (Пале, 2017), Јунаци Солунског фронта (Београд – Нови Сад, 2018) и Војвода Бабунски (Београд – Нови Сад, 2019)



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , , , ,

7 replies

  1. Видео сам у хрватским изворима (Dragan Hazler, Životopis viteza Jure Francetića, види на интернету Vladimir Biondić „HRVATSKA LJUBAVI MOJA iliti HRVATSKA ISTINA“) да је авион можда био саботиран, чак се помињу имена људи који су сипали шећер у резервоар: Стјепан Сертић и Рудолф Свететић.

    За првог Трбојевића који је пуцао карабином се наводи и име оца: Петар Трбојевић, син Ђуре, а из истог извора видимо да је Миле Трбојевић имао надимак „Милета“.

    За село Горња Мочила код Слуња одакле су Трбојевићи, па вероватно и Петар и Миле (то би тек требало доказати) на интернету сам нашао да је 2001. имало осам становника, а пре тога 1991. године 38 житеља. Изгледа да је село расељено „шездесетих година ХХ века због изградње војног полигона“, углавном у Војводину а мањим делом у Слуњ и Карловац.

    Нажалост, списак жртава Јасеновца садржи много Трбојевића, међу њима и људе који би могли бити Миле или Петар:

    TRBOJEVIĆ;MILE;RADOVAN;GORNJA MOČILA;1913

    TRBOJEVIĆ;MILIJA;ĐURO;GORNJA MOČILA;1895

    TRBOJEVIĆ;MILIJAN;RADE;ZBJEG MOČILSKI;1928

    TRBOJEVIĆ;MILOVAN;JOVAN;GORNJA MOČILA;1905

    TRBOJEVIĆ;MILOVAN;MIHAJLO;ZBJEG MOČILSKI;1939

    TRBOJEVIĆ;PETAR;NN;GORNJA MOČILA;1912

    У сваком случају, истраживачи би требали да узму у обзир следеће линкове
    https://sites.google.com/site/menicanin/trbojevi%C4%87
    https://www.poreklo.rs/2012/03/17/trbojevi%c4%87/comment-page-1/#comments

    То што се тиче интернета, јер се истраживање не може свести на гуглање без рада на терену.

    Надам се да ће истина о овим људима доћи до нас.

    24
  2. Nikakvog kvara na avionu nije bilo. Po pisanju Mane Pešuta u emigraciji, avion je 20. decembra 1942. pogodila četa četnika Pere Pešuta kod Plaškog, na položaju Janja Gora-Draga. Pilot je očito odmah zatim, predviđajući pad, da ne padne na četničko područje sela Vrhovina, okrenuo za 90 stepeni, prema partizanskoj teritoriji Slunja. Kao, što se zna, Francetić je aprila 1942. potpisao sa partizanima sporazum za borbu protiv Dangića, pa su ustaše tada dale partizanima dva kamiona municije (Klaus Schmider, Partisanenkrieg… – to citira i dr Željko Karaula). Isto tako, kada je njegov avion pao kod Malovana, partizani su ga pustili, a on im je dao oružje (dr. Ljubo Boban). Do ranjenog Francetića je odmah, na katolički Božić 25. XII, iz Bihaća dojurio Josip Broz Tito, što je snimio Žorž Skrigin i davno objavio nekoliko fotografija u zagrebačkom „Startu“ (mislim 1970.) . Po pisanju nekoliko novijih tekstova hrvatskih publicista (npr. Stipe Vince), Francetića je, na inicijativu nekoliko oficira Srba, ubila partizanska bolničarka, da ne bi bio oslobođen.

    17
    2
  3. Mane Pešut je, pišući u emigraciji, bez arhivske građe, pogrešio za dva dana (avion je pogođen 22. XII). A da je postojala želja o „zameni za sto logoraša iz Jasenovca“, komunisti su to mogli da urade kada su Francetića oslobađali na Malovanu.

    18
    1
  4. Izvinjavam se čitaocima „Stanja stvari“ zbog nenamerne greške. Pisući sinoć komentar na brzinu, iz glave, dogodio mi se lapsus mentis. Danas sam pregledao dokumentaciju i utvrdio da je na Malovanu od partizana uhvaćen i pušten Rafael Boban, najuži Francetićev saradnik u zločinima, a ne Francetić. Mislim da sam moralno dužan da tu svoju grešku popravim i javno iznesem.

    22
    1
  5. Када су га претресли, стражари су увидели на кога су налетели. Иако без свести, Францетић је још увек давао знаке живота. Зато су га натоварили на запрежна кола и одвезли у село Раковицу, одакле је камионом одвезен у Слуњ, где су партизански лекари покушали да му спасу живот…

    Овај део ми је неразумљив: зашто су покушавали да га спасу ако су претходно покушали да га убију? Нису знали о коме се ради? Шта су мислили кад су пуцали на њега? И зашто су га после спасавали?
    Кад би неко мало појаснио …

  6. Францетића су напали сељаци Срби, са секирама и вилама, видевши усташу, као и у стотинама сличних ситуација У Лици, на Кордуну, Банији…. Спасавање је почело када су дошли регуларни партизани, који су следили политику руководства КП Хрватске, групе Хебранг-Крајачић- Бакарић.

  7. Да оставим још пар линкова за будуће истраживаче, ако буду посећивали овај чланак.
    На хрватским (не само про-усташким) сајтовима свашта може да се пронађе:

    http://www.cro-eu.com/forum/index.php?topic=2443.15
    Naime, „osloboditelji Slunja“ su prisilno pozivali Slunjane da moraju vidjeti „zarobljene bandite“. Moji roditelji se nisu tim pozivima odazivali, a netko iz kuće se je morao pozivu odazvati pa su slali nas djecu, moju braću Nikolu, Josipa i mene. Tako sam ja, zajedno s mojim prijateljem Matom Sminderovac vidio barem 3-4 puta ranjenog pilota Miju Abičića i izmrcvarenog viteza Juru Francetića.
    Ispod zavoja, bolje rečeno ispod izrezanih tkanina vidio se je samo nos i usta, jer je četnikopartizan Mile Trbojević, nakon pada zrakoplova u vlaško-srbskom selu Močile izmasakrirao sjekirom ranjenoga Francetića i Abičića. Tu sjekiru i danas čuva bivši šef Slunjske udbe, Petar Zinaić, inače teški zločinac, koji još uvijek živi u Beogradu, piše memoare protiv Hrvatske, a Republika Hrvatska mu za zahvalnost šalje visoku mirovinu.

    https://www.hrvatski-fokus.hr/index.php/povijest/18878-istina-o-juri-franceticu
    U Slunju su tada boravili i Moša Pijade, Vladimir Nazor i Ivan Goran Kovačić, a potkraj 1942. i Josip Broz Tito. […]
    Istog dana kada je Tito boravio u Slunju, dakle na Božić 1942., Glavni štab NOV i PO Hrvatske uputio je dopis Štabu VII. divizije u kojemu je navedeno da je „Francetić teško ranjen, izvršena je operacija i postoji nada da će ostati živ.“[16] Francetića su operirali dr. Franc Kleinhappel i dr. Boško Božović. Navodno ne dolazeći k svijesti, Francetić je umro 27. ili 28. prosinca 1942. No prema pričanju emigranta pok. Franje Mikulića – koji prenosi riječi Većeslava Holjevca –Francetić je pred smrt ipak došao svijesti, i uspio čuti razgovor partizanskih zapovjednika koji su ga planirali razmijeniti za veliki broj zarobljenih komunista. Čuvši to, a ne želeći oslobađanje partizanskih zarobljenika, Francetić je, prema ovom svjedočanstvu, pokidao cijevi kojima je bio spojen na infuziju i tako umro. Nakon smrti otpremljen je u zasada nepoznatom smjeru, a različite verzije o njegovoj sahrani spominju slunjsko groblje, jamu kod Močila i Bihać.[17] S obzirom da činjenicu da je Slunj u tom trenutku bio privremeno vojno-političko središte NOP-a u Hrvatskoj, broj osoba koje su znale za točan razvoj događaja, točan datum Francetićeve smrti i mjesto ukopa zasigurno je bio veoma velik. Među njima je osim kasnijeg jugoslavenskog vodstva bio i već spomenuti Petar Zinaić – Pepe koji se nakon rata vratio u rodni kraj gdje je kao šef Rejonsko-obavještajnog centra (ROC) OZN-e, a zatim i kao opunomoćenik OZN-e za područje Slunja i Plaškog izvršio zločine nad hrvatskim stanovništvom.[18]

Оставите коментар