Поводом изјаве једног кандидата за председника САД да су Срби одговорни за почињени геноцид у Хрватској, Босни и на Косову
Један од кандидата за председника Сједињених Држава, а није Трамп, својевремено је изјавио да су Срби одговорни за почињени геноцид у Хрватској, (не рече где конкретно, можда је мислио на Јасеновац), у Босни и на Косову са чиме су се на невиђено сложили Чеда и Чанак.
Монтенегрини су, што се могло и очекивати, уложили оштар протест због чињенице да у редоследу жртава нису ни поменути иако је целом демократском свету познато да су Срби највећи геноцид починили управо у Црној Гори због чега она, Црна Гора, и носи, додуше с поносом, такво, помало застрашујуће име.
Македонци су били још оштрији у исказивању незадовољства и беса због изостављања и њиховог имена, макар као и Северномакедонци, будући да су Срби у Македонији починили такав геноцид да се, од Бугара и Шиптара, носиоци државног имена земље кандидата за Нобелову награду за мир, више и не примећују. Срби су им, у договору са Грцима, укинули легитимно право на рођачке везе са Александром Македонским тако да недовољно обавештени посматрачи могу помислити како Александра више и нема међу живим Македонцима.
Управо због тих почињених недела, и поменутих и изостављених, кандидат за председника САД сматра да је потпуно оправдана судијска одлука да се са Ју Ес Опена Ђоковић дисквалификује што је, такође на невиђено, са радошћу дочекано од стране Федерера и Надала. Исправна одлука се доказује и податком да тениски антинолетов свет, дан дисквалификације првог рекета света обележава као што се у неким круговима у Београду слави Пети октобар. И једни и други с правом жале што се није десио и 6. октобар како би уз лустрацију елиминисали све супарнике, једне са политичке сцене, другог са тениских терена.
Ђоковић у сваком случају заслужује све оправдане критике озлојеђеног западног елитног тениског света који не жели и не пристаје да прихвати чињеницу да је један примитивац из дивљег балканског племена дошао да им држи предавања о томе како се држи рекет и како се лоптицама домаће производње непогрешиво погађају линијске судије без обзира да ли су женског пола као у Америци, или можда мушког, као у Паризу. Кажем можда зато што је то тамо тешко утврдити без чврстих доказа. А докази су, бар када је Ђоковић у питању, најчешће лабави и млитави. Тим пре што се он усуђује да побеђује уображеног противника који мисли да унапред располаже правом на победу јер има плаву косу и пегаво лице, а енглески говори течно уз правилну употребу свих двеста речи из фондуса сопственог вокабулара.
Новак Ђоковић и линијски судија пошто је погођена лоптицом (Фото: Мондо)
Холанђани су посебно бесни на Ђоковића јер се појавио са гласовима „ђ“ и „ћ“ који су и за полиглотске узгајиваче лала неизговорљиви. То је као када би их неко натерао да на изуст науче и јавно изговоре Назорове стихове: „И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче.“ Холандски протестанти и римокатолици би се пре међусобно измирили него што би пристали на толику језичку тортуру.
На крају су се сложили, иако се ни у чему не слажу, да наставе да једни друге мрзе, да то још појачају мржњом према исламу, али да заједничким снагама мрзе Ђоковића и успут по мало и Србе. Ништа не кошта а добија се на значају.
Осим тога, како тврде низоземци, или водоземци, то сада и није важно, Ђоковић се не може волети и због тога што има црну чекињасту косу, а није црнац, што му је нос кукаст, а није Јеврејин и што после сваког освојеног поена показује стиснуту песницу а није члан Отпора.
Једино могуће решење за борбу против тврдоглавог Нолета је да убудуће, уместо њега, на терен изађу Чеда или Чанак јер је „ч“ мало мекше од „ћ“. Чанак би на терен могао изаћи и са моторним санкама уколико би то појачало тврдње о српској геноцидности и масовним гробницама. На крају сваког турнира, уместо доделе пехара и новчаних награда, било би организовано масовно вешање. Освојених медаља, накнадно би објаснио Чанак.
Categories: Сатиристика
Оставите коментар