Канцеларија Америчке развојне финансијске корпорације (ДФЦ), чије је отварање најављено у Београду, успостављена је усвајањем Закона о бољој употреби инвестиционих зајмова за развој (или Билд актa) октобра 2018. године. У САД je почела да ради 2. јануара ове године. Билд акт је кључни стуб нове америчке стратегије за финансирање развоја у иностранству. Сматра се најзначајнијом променом система иностране помоћи Америке у овом веку и кључним оруђем за супротстављање Кини, каже за „Политику” Иван Николић из Економског института.

У формалном смислу ДФЦ је наследник моћног ОПИК-а, то јест државне агенције САД која постоји од 1971. и формирана је за подршку (осигурање) инвестицијама приватног сектора САД у земљама у развоју, а обједињује и активности Развојног кредитног тела Америчке агенције за међународни развој (УСАИД).

Америчка развојна финансијска корпорација има стога још јачи развојни мандат од ОПИК-а. Нове развојне могућности укључују већи финансијски капацитет (60 милијарди долара, за разлику од 29 милијарди долара ОПИК-а), повећан нагласак на међуагенцијској сарадњи, већу флексибилност у раду са компанијама које нису из САД, надлежност за капитално финансирање и способност давања зајмова и гаранција у локалној валути како би се инвеститори заштитили од ризика промене валуте.

Одлука да се канцеларија ДФЦ-а лоцира у Београду показује одлучност САД да појача економске и политичке везе са регионом, створи могућности за америчке компаније и конкретније се супротстави све већем утицају Кине у региону.

– Регион тиме прераста и у економски полигон за практично доказивање глобалног утицаја највећих. Стање које смо потајно прижељкивали. Балансирање може бити опасно, али генерише изузетну развојну шансу која се не сме пропустити – сматра Николић.

Критике на рачун глобалних инвестиција Пекинга, укључујући и његову иницијативу „Појас и пут”, нагло су порасле у Вашингтону последњих година, чинећи важну димензију кинеско-америчког ривалства. Многе земље у развоју у Азији, Африци, однедавно и Европи, чак и Латинској Америци, профитирале су од прилива кинеског новца који им помаже да јефтиније и са мање ограничења финансирају пројекте. Чињеница је да америчко финансирање није у тој мери ефикасно, не може Кинезима парирати глобално ни по финансијском капацитету јер је обим средстава за инфраструктуру у пројекту „Појас и пут” премашио 1,3 билиона долара, али му, према тврдњама менаџмента ДФЦ-а, конкурише већим стандардима и бољим крајњим резултатом.

Приступ Трампове администрације у настојању да олакша и подстакне америчке и друге приватне компаније да улажу у регион путем зајмова, билатералних дијалога и техничке помоћи несумњиво је најбоље средство којим располаже да одговори на кинески утицај, каже Николић. Али он мора да се брзо и ефикасно спроведе. Деценије су прошле од почетка транзиције, стандард грађана региона је остао низак, без изгледа да у скоријој будућности сустигне просек еврозоне. За разлику од Кине, америчка влада не може да усмери државне компаније да инвестирају у иностранству или да захтева од банака да одобравају позајмице компанијама на одређеним тржиштима.

Овај приступ има и друга ограничења. Пројекти ДЦФ-а морају проћи финансијске, еколошке и социјалне анализе утицаја како би се осигурало да испуњавају међународно признате стандарде. Чак и у региону западног Балкана многе комуналне службе и други потенцијални примаоци зајма не испуњавају услове због недостатка кредитне способности. Због строжих социјалних и еколошких стандарда, кредитирање ДФЦ-а неизбежно ће остати спорије, што ће одвратити неке инвеститоре. Супротно томе, кинеске банке и компаније имају тенденцију да имају блаже стандарде, непрозирне уговоре и често наплаћују пројекте без практиковања дужне пажње…

Како је руско потраживање према „Путнику” постало потраживање агенције Владе САД

На примеру приватизације компаније „Путник”, коју је купила руска фирма „Униворлд”, види се како руска потраживања могу постати америчка по систему који нам доноси ДФЦ. Када је Агенција за приватизацију раскинула уговор, „Униворлд” покреће поступак пред Међународним арбитражним судом, који одбија раскид уговора. Како и поред одлуке међународне арбитраже и закључка владе није могао да наплати новац од агенције, „Униворлд” се обратио ОПИК-у, који му је марта 2008. године исплатио цео износ дуга. Тако је потраживање „Униворлда” према Агенцији за приватизацију постало потраживање агенције Владе САД према Србији, а случај је пријављен и Агенцији за осигурање од политичких ризика влада свих држава ОЕЦД, Мултилатералној агенцији за гарантовање инвестиција, која је део Светске банке, приватним осигуравајућим компанијама и Конгресу САД и одговарајућим агенцијама држава чланица ЕУ. Током 2009. и 2010. године, ОПИК се у више наврата безуспешно обраћао Агенцији за приватизацију, Министарству економије и регионалног развоја и Министарству финансија, да би тек много година касније проблем био решен. Међутим, Србија је претрпела огромну штету, а од релевантних међународних институција је анатемисана као земља са великим ризицима за улагања.