Није реч само о граници као физичкој препреци за „друге“. Реч је о способности политичке елите да одговорно управља простором јавног живота своје заједнице
Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)
Крајем прошлог века заступници тада владајуће неолибералне парадигме убеђивали су свет да је време државних граница на заласку из простог разлога што силовито наступа доба глобализма. Тај нови светски процес, каже доктрина, карактерише све веће присуство не само питања глобалног карактера, него и начина уређивања одговарајућих области живота – тзв. глобално управљање. Није прошла ни деценија узнапредовалог искуства глобалног управљања (нека то буде последња деценија прошлог века) а већ су постале видљиве његове пукотине. Релативизација значаја држава и њихових граница, као најмеродавнијих параметара управљања јавним пословима, није исходила бољом алтернативом. Напротив, стварали су се обриси глобалног беспоретка у којем правила игре намеће онај најјачи. Свет је дошао у опасност да постане глобална полицијска држава.
Данас су показатељи тог искушења и даље присутни, али се суочавају са озбиљном глобалном и националном конкуренцијом. Више нема само једне игре у граду-држави-свету и то је добро. Постоје видљиве и релевантне међудржавне компетиције на светском плану – економске, безбедносне, војне и дипломатске, као што постоје и стратешки спорови унутар држава, а пре свега оних најснажнијих. Сједињене Државе воде економски рат против Кине протекционистичким мерама државе, као што воде енергетски рат против Немачке и Русије државним претњама компанијама које учествују у изградњи Северног тока 2. Иста, једина светска супер-сила, која је симболизовала спонтану (дерегулисану) глобализацију, изградила је одбрамбени зид на граници према Мексику у намери да се сачува против имиграције.
Други убедљив пример кретања супротном општој деетатизацији пружа нам вицешампион глобализације, Европска унија. Само у неколико година текуће деценије овде су два пута подизане међудржавне граничне баријере: приликом имигрантске кризе 2014-2015. и поводом још увек трајуће пандемије вируса Ковид-19. И док се другом поводу може наћи оправдање у непостојећем здравственом систему ЕУ, масовна имиграција из ратних зона Блиског истока и северне Африке оборила је једну важну интеграциону област ЕУ – унутрашњу безбедност. Не само да су тзв. спољне границе Уније нестале из видокруга њиховог „интегрисаног управљања“ и да је заједничка политика виза и азила доживела колапс, него је и унутрашња слобода кретања за грађане ЕУ, позната као зона Шенгена, доживљавала практичне ревизије од стране појединих држава чланица.
Свет се ослободио притиска два највећа центра глобализације и сада је у прилици да се суочи са изазовом градње новог поретка заснованог или на државама или на великим цивилизацијским просторима. Било који од ова два пута реафирмисаће појам граница.
Мигранти пролазе кроз жицу на мађарско-српској граници
Србија је ван ових кретања и политички и интелектуално. Она живи у својој стварности која по свим параметрима обитава у времену врхунца процеса глобализације, дакле у деведесетим годинама прошлог века. Иако је општепознато да ЕУ нема више капацитет проширења, Србија годинама таљига на тзв. европском путу и то плаћа својим зависним развојем, који већ више од деценије представља најобичнију стагнацију. Иако су САД и водеће земље ЕУ листом за то да Србија призна независност „Косова“, Србија је своје међународне односе овим поводом свела управо на најужу сарадњу са овим западним силама. Иако је диверсификације спољне трговине један од закона дугорочно стабилне и уравнотежене политике увоза и извоза, Србија већ деценијама постојано појачава своју трговинску зависност од ЕУ. Укратко, у свим овим виталним државним областима Србија се чврсто држи некадашњих центара глобализације слепо следећи њихове старе, данас све неуспешније стратегије.
Сећам се једног пројекта из 2004. године који је водио тада виђени европски политичар Карл Билт. Замисао се тицала фазне „нормализације“ односа између „Србије и Косова“, која је тако пројектована да до средине наредне деценије (око 2015) достигне свој идеални циљ, свој win-win-win смисао – обострано чланство у ЕУ, тј. неку врсту европског уједињења. Тешко је помислити да је К. Билт, препредени европски политичар, у то веровао. Али, у том тиму било је људи који су пројекту приступили са добром вером у лековите учинке „европских вредности“, као рецимо Иван Крастев. Тај посвећени тип учесника у пројекту још је био захваћен последњим таласом глобалистичког оптимизма. Овај талас, међутим, још увек запљускује српску политичку класу и њену европејску интелигенцију, као угасла звезда чији зраци још допиру до Земље.
Због тога у Србији нема одговарајуће јавне реакције на фантасмагорије које председник државе повремено вади из рукава, као рецимо: тзв. западни Балкан као царинска унија (пре две године) или скорија фиксидеја, „мини-Шенген“ за Србију, Македонију и Албанију. Ова последња идеја управо ових дана пред његов пут у САД на разговоре са представницима косметских Албанаца доживљава просторну минимизацију на Србију и „Косово“. Значи, ако је о првој идеји реч, испада да ако не може мање – зона слободне трговине (ЦЕФТА-споразум), онда може више – царинска унија. Или, код другог примера, ако зона Шенгена посрће на месту свог настанка и дугогодишњег деловања, има шансе за успех на југу тзв. западног Балкана. Сасвим у складу са идејом глобaлизације која се управо реинкарнира на периферији европске периферије.
Скуп на тему „мини-Шенгена“: Мило Ђукановић, Александар Вучић, Еди Рама и Зоран Заев (Фото: Dimitrije Goll)
Ови примери говоре да је Србија држава која запоставља своје границе у време када оживљава ово обележје државне егзистенције. Није реч само о граници као физичкој препреци за „друге“. Реч је, више од тога, о важности и способности политичке елите да одговорно управља простором јавног живота своје заједнице. Оживљавање појма границе није усмерено на борбу против глобализације, јер реч је о процесу који се не може зауставити. Овде се ради о ефикасној политичкој контроли тог процеса коју могу да обаве само државе у неком заједничком поретку, а не само једна супер-сила или њен сурогат у виду „светске владе“. Оно што важи за макропланетарни план важи и за мезо- и микрорегионални план. Ко ово не схвати, његовом ће земљом управљати неко други (који се увек нађе). Србија је на оваквом на рђавом путу.
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Categories: Преносимо
„…granici, kao fizickoj prepreci za „druge“ „.Treba za „strano“.“Drugi“ postoji i unutar granice.Od Hobsa, kljucno pitanje „Drugosti“ je sloboda, kako Ja i „Drugi“ mozemo biti istovremeno slobodni.Za postmodernu, medjutim, problem „Drugog“ postaje pitanje razlike, kao onoga sto izmice svodivosti „Drugog“ na sopstvo.Ta nesvodivost, kao da slobodu zamenjuje bekstvom, izmicanjem u nedovhatljivu razliku.Moguce je da je ovo posledica propasti socijalizma i zapadne levice, sto se ogleda u pitanju ne kako biti slobodan, vec kuda pobeci, pa makar i u nesvodivu razliku.Ono sto je za Hegela losa beskonacnost, sada postaje vrlina, ali, u isto vreme, tece proces globalizovanja koji na nekom nivou ukida svaku razliku.To isticanje razlike spram slobode je estetizovalo eticki odnos spram „Drugog“, svodeci „Drugo“ na „Drugacije“, koje se opisuje kao specificno iskustvo koje ili izmice ili se potiskuje vladajucim „narativom“ svodjenja na sopstvo (izjednaceno sa muskim, belackim, zapadnim…).Odatle potice bujanje „drugacijeg“, kao zenskog, homoseksualnog, crnackog…iskustva.Fukujama, kao liberal, kritikuje ove „razlicitosti“ kao nove opstosti koje zatamnjuju individuu, ali to je samo posledica nemogucnosti punog oslobodjenja individue, koje prevazilazi njenu puko pravnu jednakost, ali se i ne gubi u materijalnim mogucnostima, tako da dolazi do zatamnjivanja slobode materijalnim stanjem, zbog cega danas u SAD pitanje slobode biva prikriveno kao pitanje rasne razlike i siromastva.Fukujamin odgovor je isto kao i dosada, samo „novo“, nove vrednosti, novi socijalni program, dakle ponavljanje starog.
Dijalektika „Drugog“ i „Stranog“ pretvara eticki odnos spram „Drugog“ u nasilje nad „Stranim“.Etika se tu oslobadja svoje vezanosti za Dobro i postaje sredstvo ukidanja svake Ono-Stranosti u Drugosti (npr. religija se svodi na eticki momenat, sa iskljucenjem Boga, kao ono-stranosti).Etika pociva na pukoj estetizaciji „Stranog“ (npr. kada se religija svodi na stvar tradicije) koje se svodi na kulturoloski drugacije.Ova dijalektika sledi dijalektiku „granice“ i „medje“.Granica je raz-granicenje od-stranog, medja je o-medjavanje sa-stranim, ono iz-medju sebe i stranog.U medji, granica se prevladava, kao ste se u Drugom prevladava Strano.Granica ne ogranicava-spram, vec postoji samo ono iz-medju, dijalosko-dogovorno, arbitrarno (nije vise Bog granica, vec dijalog iz-medju religija).Tako je ono s one strane granice, preko medje, vec uslo unutra.
U tom smislu, prividni povratak granice u slucaju pandemije, nije se zavrsio na granici, vec se uvukao unutar granice, uspostavljajuci distancu (distanca je etimoloski i u-daljenost, ali i odvajanje i razlika) i zatvarajuci u karantin, ali zatvarajuci i crkve.Tako se pokazalo da dijalektika kojom granica biva prevazidjena u medju, Drugo u Strano, ne moze da se vrati unazad, osim kao udaljavanje i zatvaranje i tu je autor u pravu kada kaze da :“Ozivljavanje pojma granice nije usmereno na borbu protiv globalizacije, jer je rec o procesu koji se ne moze zaustaviti“
@Komentar ceka pregled
Ваш коментар подразумева метафизичку ( Аристотеловско – схоластичко – Хегеловско – Хајдегеровску – постомодернистичку метафизику ) појмовност и феменологију, једнако такву дијалектику, те је посве логичан. Али, где је Платонова, Православна, Логосна Философија са Битијем, Суштим, Самоистоветношћу, Троипостасном дијалектиком која у радости слави пуноту смисла самоистоветности и самоспознаје Суштог, надилажења, трансцеденције, ологошења, надлогичности самог, сваког појединачног, савршеног и довршеног Суштог у наддуховност, у Сабраност, где само кроз, из, за, од, у себи, собом, Сушто доживљава, осећа друго Сушто, Љуби га, те га онда и зна, умеђеног, омеђеног,размеђеног, зна га у Радости Славе Творчеве… И доживљава га као Слободу…
@ Zoran Nikolic (Valjevo)
Morate i Vi nesto, ne mogu ja sve sam :)))) Vi i ja smo o-medjili delokruge, moj je onaj Platon koji, zajedno sa Demokritom, stoji na raz-medju granice i medje, a Vas je ovaj Bozanski kojem je nebo granica.S vremena na vreme se sudarimo oko Strasnog suda, sto je razumljivo, nijednom nije svejedno gde ce mu dusa :))))
P.S.
Kolega Caslav se nije toliko mucio oko razlike granice i medje, a ja sam bas misljenja da Srbima iz Srbije i Srbima iz CG ne treba raz-granicenje, ali treba o-medjavanje delokruga, jer bez medje, granica pocne da se pojavljuje, ne kao poiticka, vec identitetska, ne iz-medju, vec iz-nutra, u identitetu, kao sto se dogadja sada.