Brojka Srba izginulih od srpske ruke u dinastičkim, stranačkim, ratnim i poratnim streljanjima i klanjima nepoznata je ali me uopšte ne bi začudilo da je veća od brojke Srba stradalih u Jasenovcu

Svetislav Basara (Foto: Danas)

Jasenovačka razmatranja

Dakle ovako: kao unuk zaklanog Srbina – što je u postjugoslovenskoj Srbiji ono što je u jugoslovenskoj bilo „dete palog borca“, a u sovjetskoj Rusiji „sin poručnika Šmita“ – imam, što rekli pokeraši, „svako pravo“ da se rogušim na bulažnjenja o basnoslovnom broju žrtava ustaških pokolja.

Koji – između mnoštva ostalog – služe za guranje pod tepih jezivih zločina koje nad Srbima nisu počinile ustaše nego – Srbi.

Moja malenkost je imala peh (mada nije usamljen slučaj) da osim što je unuk zaklanog, bude i unuk streljanog Srbina.

Moj deda po ocu bio je žrtva NDH, deda po majci je pao kao žrtva Užičke republike – nabijem je na Sebastian – i uopšte ne sumnjam da bi se – da je priroda udesila da postoje tri dede – našao neko da i tog zakolje/strelja, nepotrebno precrtati.

Čovek, naprosto, nikad ne može imati onoliko deda koliko je balkanska fukara (svih narodnosti i boja) u stanju da pobije.

Cinik bi mogao reći – kad ste se već međusobno masovno streljali (partizani) i klali (četnici), navedite mi bar jedan razlog zašto vas onda i ustaše ne bi klale, pa kad pronađete dobar glup izgovor, recite zašto vam je onoliko koliko je poklano bilo malo nego ste broj žrtava podigli do apsurdnih visina.

Što uoči klanja reko onaj Srbin-velikomučenik – deca (ustaše) su samo radila svoj posao, tj. etnički čistile NDH, a kakav su, pitam ja vas, posao radili Srbi-partizani i od koga su čistili Zapadnu Srbiju, mater im smrdljivu jebem.

Nakon što sam (sa velikim zadovoljstvom) izvršio zakasnelo i (zaludno) majke jebanje prelazimo na teži deo posla – na istraživanje takozvane političke i psihološke pozadine preuveličavanja jasenovačke stradalnosti.

Nalazim da je nesumnjivo najtutumračniji motiv, koji uopšte ne treba potcenjivati, sirotinjska računica – samo nek je više, pa makar i mrtvih, samo nek smo prvi, makar i u broju zaklanih.

Drugi (još tutumračniji) motiv je dibidus pogrešna računica da se iz velikog broja zaklanih može izvući veliki politički kapital, ko biva… pošto smo najstradalnici i najzaklaniji, sledi da nam pripada najviše prava, uključujući i pravo na teritorije na kojima su sahranjeni naši zaklanici.

Sada već prelazimo na teren čistog idiotizma. Samosažaljenje – pogotovo kad je isfolirano – nikada, ali nikada (i nigde) ne izaziva saosećanje i sažaljenje okoline, nego prezir, a gordo puvakanje stradanjima je najkraći put u nova stradanja.

Ima tu još jedan motiv – negovanje zlopamćenja. Pravi broj (ne navodim ga jer je još uvek nepoznat) Srba zaklanih u Jasenovcu – tako su kontali snevači Velike Srbije – neće biti dovoljan za mobilizaciju kad kucne čas, nego daj da ga zapaprimo, da kad kucne čas osvete, Srbadija masovno vostane.

Što se i dogodilo. Srbadija vostala. Epilog: 250.000 Srba proterano iz Hrvatske, nepoznat broj ubijen, oni koji su ostali u Hrvatskoj od konstitutivnog naroda kome se smešila široka autonomija, pretvoreni u zastrašenu nacionalnu manjinu.

Živela Srbija, što rekla Referendumska Lopuža.

(Danas, 13. 8. 2020)

Jasenovačka razmatranja 2

Našu današnju kolumnu počinjemo jednim drevnim izveštajem: Ubistvo N. N. Srbina (ime i prezime poznato redakciji) iz mesta N. (ime takođe poznato redakciji) ovako je izvršeno:

„Dok su ga tukli u mehani gomila je vodila kolo. Kad je N. N. Srbin počeo obamirati, onda su ga izneli, bacili pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Zatim su ga uneli u kafanu i ponovo tukli uz svirku i igru. Ovo se ponavljalo više puta. Kad je N. N. umro, odsekli su mu uši i nos i razvalili donju vilicu i zatim ga bacili na drum.“

Šta mislite šta je ovo?

Izveštaj o ustaškom masakru u Glini?

Ne!

Izveštaj sa proslave jedne od izbornih pobeda Radikalne stranke, čuvene zaštitnice Srba „svih i svuda“.

Napred opisano zverstvo se dogodilo pred kraj XIX veka, N. N. Srbin nije bio N. N. lice: – zvao se Jovan Živković, ali sam ga stavio pod N. N. da se Vlasi ne dosete – izveštaj o zverstvu za potomstvo je pribeležio Milan Piroćanac, potomstvo je po običaju izveštaj zaboravilo, da bi ga nedavno Đorgović izvadio iz zaborava, skupa sa izveštajima o mnogim drugim drevnim predizbornim i postizbornim zverstvima, koja uključuju i (najmanje) jedno nabijanje na kolac.

Ostavimo ovo zasad po strani, pa se vratimo na pitanje zašto je ponajpre za Srbiju od presudne važnosti da se ustanovi što tačniji broj stradalih Srba. Evo zašto.

Zato što se sve ostalo zna! Ustaške monstruoznosti – nad kojima su se ibreteli i esesovci, što puno govori – obilno su dokumentovane papirologijom, svedočenjima preživelih i mnoštvom fotografskim i filmskih materijala.

Naopaki „kvalitet“ te monstruoznosti nemoguće je povećati marksističkim uvećanjem kvantiteta njenih žrtava.

Nema se naprosto više kud, potencijal ljudskog zla je u Jasenovcu (i još kojekude, ustaše su klale i po kućama) doveden je do krajnjih granica, tu je samo kanibalizam falio.

Ukratko: ustaška zverstva bila bi jednako monstruozna da su na način na koji su ih ugasila, ugasila živote ne desetine hiljada ljudi, nego 700 vrabaca.

Iznositi fiktivne astronomske cifre ubijenih u tim zverstvima – i to još predstavljati kao ozbiljno „naučno saznanje – moglo bi se jezikom teorije književnosti opisati kao „oneozbiljavanje“, tj. unošenje elemenata lakrdije u tragediju.

Ono, fakat, ta astronomska cifra je sjajna seljačko-politička alatka radikalskog tipa. Setite se kako se ta alatka onomad olupala o glavu Dubravke Stojanović, koja je razložno ukazala na besmislenost nazivanja ulica imenima atentatora, pride neproverenih, da bi odmah bila nabeđena da radi na rehabilitaciji Ante Pavelića i nepoštovanje jasenovačkih žrtava.

Nastavak u sutrašnjem broju.

(Danas, 14. 8. 2020)

Unutaretničko čišćenje

Kako ćemo (nadam se) pokazati našom današnjom kolumnom, priloženi jučerašnji izveštaj sa krvave proslave jedne od radikalskih izbornih pobeda, lako bi mogao da uz nešto apdejta i promene datuma, mesta i učesnika postane izveštaj sa neke od (bilo čijih) izbornih pobeda/poraza u Srbiji XXI veka, po gvozdenom pravilu da su svi koji iz istorije ne izvuku nikakvu pouku osuđeni da je ponavljaju. (Santajana, čini mi se.)

Brojka Srba izginulih od srpske ruke u dinastičkim, stranačkim, komunističko-monarhističkim, ratnim i poratnim streljanjima i klanjima nepoznata je – nepoznata će i ostati – ali je zasigurno zastrašujuća i uopšte me ne bi začudila da je veća od brojke Srba stradalih u Jasenovcu.

Što je donekle razumljivo.

Ustaško etničko čišćenje kamom potrajalo je četiri godine (plus ono kratkotrajnije u Oluji), unutaretničko čišćenje Srba od strane Srba traje već dvesta i kusur godina.

E sad, ako bi se jednoga dana stekla famozna politička volja – a čisto sumnjam da će se steći – da se multidisciplinarno istraži šta je to u srpskom biću što ga tera prema autokrvoproliću, neke stvari bi bile malčice jasnije.

Kao na primer da li je u startu bio sublesast i na neuspeh osuđen (još uvek aktuelni) projekat da se svi Srbi okupe u jednoj državi, u čijoj matici, tradicionalno razvaljenoj Srbiji) odvajkada jedan drugog očima ne mogu da vide.

Takođe bi postalo jasno da je očekivanje da nas svi vole i da nam se dive – vlažni san Srba svih vremena i boja – apsurdno ako znamo da se pojedinačno između sebe strasno mrzimo, dočim se kolektivno – kao cjelina, kao Srbi svi i svuda – bajagi obožavamo do idolatrije.

Ne dao Bog da neko džarne srpski ajvar, ali kad neki Srbin – navodim jedan od bezbroj primera – skrati za glavu Zorana Đinđića, takođe Srbina, e, onda je to za većinu branitelja srpskog ajvara nije bratoubistvo nego patriotski čin.

Preterujem li?

Ne.

Nisu li takoreći juče neki narodni poslanici usred Kozačkog Reichstaga zahtevali da se Đinđićeve ubice oslobode optužbi i puste sa robije.

Viđite sada vraga su sedam binjišah – da nije realne opasnosti da sa Zapada dobije po pičci, parlamentarna većina ne bi sekunde oklevala da usvoji predlog kozačkih poslanika.

Naravoučenije.

Nikada nismo bili u stanju da živimo u miru sa samima sobom, ali redovno padamo u amok kad nam drugi narodi „zabiju nož u leđa“ i odluče da više ne žive sa nama.

Jeste, fakat, mnogo zala pretrpeo naš „nebeski narod“, ali bi bilo na polzu njegovog prizemljenja da se zapita koliko je zla počinio i sebi i drugima.

Karakteri cure, vreme je da razmotrim kakvi su pravci razvoja i budući izgledi unutaretničkog čišćenja.

Kako stvari stoje, a što reko drug Tito, „sa zadovoljstvom možemo gledati na dalji razvoj unutaretničkog čišćenja“. Srbija u ovom momentu liči – a tako i miriše – na skladište amonijum nitrata, mnogo veće od onog bejrutskog.

Ne treba tu varnica, dovoljna je kap ulja, tj. zejtina.

(Danas, 15. 8. 2020)

Наслов и опрема: Стање ствари

Categories: Преносимо

Tags: Јасеновац, НДХ, Светислав Басара, геноцид над Србима у НДХ, ревизионизам