Небојша Крајновић: О структури окупационог система у Србији

Надајмо се да ће се и у Србији ускоро пробудити снаге које ће нас повести путем повратка истинске слободе и суверенитета, у свим областима државног и друштвеног битисања

Често се у српској јавности може чути фраза: „Нама је потребна лустрација.“ Да, слажем се, нама је заиста потребно прочишћење, али такво да никако не може да укључује само личности које су се бавиле политиком, од почетка 1990–их година до наших дана, већ оно мора да подразумева демонтажу целокупног окупационо-опслуживачког система, који је постављен у Србији од стране западног фактора, а чије постојање, у коначном, води ка биолошком нестанку српског народа, а са њим и српске државе.

Не, теза није претерана. Управо малочас поменуто, у нешто друкчијој форми, истиче француски политиколог Александар дел Вал, у својој књизи „Босна, Косово, Чеченија – Ратови против Европе“, карактеришући врло прецизно намере западне политике (политике САД и Европске уније) према нама, која није рађена да би пропагандно деловала на Србе, будући да није штампана на српском језику, те стога на њу треба обратити особиту пажњу.

Књига Александра дел Вала

Дел Вал подвлачи да се западна политика темељи на таквом постулату, без обзира да ли Србијом влада Ђинђић или Милошевић. Другим речима, какав год био основни вектор српске државне политике, тј. био он про-западни (поданички, какав је данас, и уопште од 5. октобра 2000) или, условно речено, патриотски, српски народ и Србија су предвиђени за одстрел.

Хвала западном публицисти на искрености, јербо информисан је спасен, али до тог закључка можемо да дођемо и сами, анализом стратешких чинилаца који конституишу стварно стање у нашем друштву. Али пре тога, од суштинске важности је поменути још једно лице, познато по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно, првог директора ЦИА Алена Далеса[1], те направити паралелу између претходно истакнутог са стратегијом 20/1[2] коју је управо он разрадио, где се, између осталог, каже: „Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјaлну моћ на магарчење и залуђивање људи. Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму ТРАГЕДИЈУ ПОГИБИЈЕ СВИХ ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА, И КОНАЧНО НЕПОВРАТНО ЋЕМО УГАСИТИ ЊИХОВУ НАЦИОНАЛНУ СВЕСТ. На сваки начин ћемо подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве људе ћемо ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчашћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.[3] У даљем тексту се додаје и следеће: „Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије не располаже убудуће никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољног света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да не успостави никад више ништа што би наличило на „гвоздену завесу“.[4]

Из истакнутог произилази да је унутрашња дестабилизација, на свим пољима, иницирана од спољног чиниоца, главна градивна нит која води ка нашем уништењу, и да такве намере западног агресора не зависе од нашег државно – друштвеног уређења и политике према њему, те с тога не подлежу измени.

Сада да погледамо слику Србије 2020. године, односно да размотримо структуру окупационо – опслуживачког система[5] који овде дејствује у пуном размаху. ООС у Србији, чији гро, према подацима доступним у јавности, чини између 20 и 30 хиљада људи, сложена je структура, устројена по принципу апсолутне потчињености западним интересима. Добар део наше јавности идентификује ову структуру са класичним, јавно експонираним петоколонашким личностима или организацијама, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, односно разним тзв. невладиним организацијама про западне провенијенције. Стварно стање је, међутим, много озбиљније од тога, те се треба за тренутак вратити у историју.

Чедомир Јовановић (Извор: ЕПА/Монтажа: Невен Бучевић)

Фраза пета колона води порекло из времена Наполеонових ратова. Наиме, приликом припрема да заузме извесни град, предочено му је да он има четири колоне под својом командом, тј. недовољно снага. На то је Наполеон одговорио: „Ја имам четири колоне које наступају, а пета је већ у граду.“ Најпрепознатљивија петоколонашка личност у историји је норвешки колаборациониста Видкун Квислинг, признат од стране Немаца за председника норвешке владе у време Другог светског рата, који је паралисао способност своје државе да се супротстави нацистичкој агресији 1940. године, те је Норвешка, захваљујући томе, практично без отпора била окупирана.

Дакле, личности много крупнијег калибра од поменутог Јовановића и сабраће му по друштвеној тежини, чине основну снагу ООС или пете колоне у Србији. Ако бисмо структурално поделили овај систем, онда би први ешалон чиниле, уопштено говорећи, идеолошке групације. То су снаге које су даноноћно присутне у „нашим“ средствима јавног извештавања, како електронским тако и штампаним, која су и сама један од кључних елемената ООС, где неуморно говоре о „неопходности“ истрајавања на путу спровођења либералних „реформи“, особито у сферама економије, финансија, културе и образовања, који „доказују“ како „Европа (читај и НАТО) немају алтернативу“, не помињући при томе како је нама у том друштву предвиђена улога модерних робова, и то у најбољем случају, како је Русија „далеко“, те је с тога „нереално“ тежити било каквом савезништву са њом, како нам она „никада није помагала“, како осиромашени уранијум „није штетан по људско здравље“ и другe неподопштине.

Та групација има изузетно јаке позиције у образовном систему и сфери културе, обратите пажњу само на економске факултете који су расадник неолибералних кадрова, или на област друштвених наука, која је под снажним соросовским утицајем. Какве уџбенике они пишу? У ком светлу осветљавају историју српског народа  и његову садашњост? Стога се морамо запитати какве кадрове они производе, и у какве људе ће израсти покољења која они „васпитавају“?

Александер Сорос и Александар Вучић (Извор: РТС)

Други ешалон чини про-западно оријентисан део државног бирократског апарата, који спроводи у дело колонијалне мере наметнуте од стране западних метропола.

Те мере се еуфемистички називају „сетом реформи које је неопходно имплементирати како бисмо ушли у породицу европских народа“. Најважнији моменти овде су одржавање у животу погубне неолибералне агенде у сфери економије и финансија, наставак деиндустријализације и, у склопу тога, подршка, на разне начине, тзв. страним инвеститорима, а блокирање државне помоћи домаћим предузетницима, колонијално радно законодавство, некритичко усвајање по моделу copy–paste законских решења увезених са Запада и др. Хоћу да напоменем да се управо напорима ових људи спречава враћање Србије на њен историјски пут самосталног развоја, уз срамна, аутоколонијална, аутошовинистичка и расистичка „објашњења“ како ми „не умемо да управљамо сами собом“, те су нам с тога „потребни странци (по могућности протестанти) који ће овде завести ред“.

Трећи ешалон ООС у Србији је олигархат. Ради се о људима који су на сумњив начин дошли до капитала којим данас располажу и који су са Западом повезани и економски и духовно. То су људи са аутоколонијалном и аутошовинистичком структуром личности, који, ако не физички, онда духовно живе на Западу, а Србију посматрају као дреновину коју је потребно цедити до крајњих могућих граница. У случају нове војне агресије Запада на нас од њих се може очекивати да стану на страну непријатеља, будући да своје финансијске активе држе управо у западним банкама.

Не треба заборавити ни корумпирани део државних органа силе који су, што по агентурној линији, што путем извесних личних интереса, везани за Запад и спроводе његову агенду овде.

Напослетку, остаје да се помене последња групација сложеног механизма званог пета колона, а то су уличне вође, опскурне личности проистекле из ЦИА/МИ6/БНД епрувета, који немају практично никакву друштвену тежину, већ само повремену употребну вредност, нпр. давање легитимитета  изборима кроз директно учешће на њима, и тим путем омогућавајући ООС да опстане.

С обзиром на истакнуто, поставља се питање да ли је могуће чишћење државног/друштвеног организма од елемената који га све више изједају? Наравно да јесте, али аутор ових редова задржава право да сумња да је то могуће постићи путем скупштинских или председничких избора, будући да је ООС одавно разрадио механизам за њихову контролу. Због тога је сврсисходно на овом месту подсетити се примера доласка на власт Владимира Путина у нама братској Русији, и указати на тумачења поменутог која круже у њиховој јавности.

Владимир Путин (Фото: AP)

Можемо да нагађамо шта је Јељцина натерало да уочи нове године и новог миленијума изађе пред руски аудиторијум и каже да „одлази пре рока“ и да Русија „треба да уђе у нови миленијум са новим, јаким, умним и способним људима“. Извесно је, међутим, да је посреди била добро осмишљена патриотска операција која је Русији подарила нови живот, спасивши је од распада и уништења.

Уз аналогију која је намерна, надајмо се да ће се и у Србији ускоро пробудити снаге које ће нас повести путем повратка истинске слободе и суверенитета, у свим областима државног и друштвеног битисања.

Аутор је студент одељења за историју београдског Филозофског факултета


[1] Један од организатора обавештајне шпијунаже и саботаже против Совјетског Савеза, а после рушења СССР-а, против Русије, Србије и других источних земаља.

[2] Усвојена у америчком Савету за националну безбедност, 16. августа 1948. године. Thomas.  H. Etzold, John, Lewis Gaddis ‘’ Containment. Documents on American policy and Strategy 1945-1950’’, Columbia University Press, 1978,  174 – 207.

[3] Thomas.  H. Etzold, John, Lewis Gaddis ‘’ Containment. Documents on American policy and Strategy 1945-1950’’, Columbia University Press, 1978,  174 – 207.

[4] Thomas.  H. Etzold, John, Lewis Gaddis ‘’ Containment. Documents on American policy and Strategy 1945-1950’’, Columbia University Press, 1978,  174 – 207.

[5] У даљем тексту ООС.



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

8 replies

  1. Упоредите текст овог студента историје са текстовима оног професора историје (Самарџића). Небо и земља! Свака ти част, Крајновићу.

  2. Само да се зна: ниједан устанак у Србији (рачунато до Солуна, Задра и Вараждина) није подигнут без стране помоћи: аустријске, венецијанске, руске, француске. Странци су давали: злато, оружје и муницију, храну, инструкторе и официре и међународну дипломатску подршку. Њихов интерес свакако да није био исто што и српски, али су се ту и тамо преклапали.

    Тако да ни сада не можемо да се надамо одласку атлантиста, без веома јаке помоћи њихових противника. Ко ће то бити, каква помоћ, хоћемо ли извући живу главу – мислим да се још не зна?! Једно неочекивано решење могло би да се појави са колапсом САД и хаосом у ЕУ, што би свакако знатно утицало на промену снага у српским земљама.

  3. Радује да наши студенти размишљају овако. Разлика између Русије и Србије је у величини. Преврат у Русији је извео огранак КГБ-а из Санкт Петербурга.
    Србија је много мала и тај олош је ушао у све веће градове наше мале земље. Они не могу да контролишу младе људе који долазе. Наши млади људи би требало да прихвате неке њихове методе организације и рада и тада би сигурно имали успеха. Треба их тући њиховим оружјем. Наравно они се групишу у тајна окултна удружења а ми би требали у Светосавска са малим бројем људи који се познају од малих ногу. Млади људи који су расли у истом крају и где се сви познају.
    За једну такву ствар потребна је и помоћ људи који су већ у неким структурама које су битне за ово друштво. Добрих људи свугде има и није их тешко наћи. Старијих који су у вери и који би помогли младима. Без вере и Бога не можемо ништа.
    У таквим стварима приметио сам да вера, ефикасно и без погрешке одстрањује онај кадар који је погодан за врбовање од стране Западног олоша. Верујући човек не може да води тајни живот.
    Са вером у Бога победићемо сигурно.

  4. Не упуштајући се у садржај текста г-на Крајновића, имам три – наизглед само формалне примедбе (али – не треба заборавити да је и форма од важности за садржину):
    1. Он овако објашњава порекло израза “пета колона“: “… Наиме, приликом припрема да заузме извесни град, предочено му је да он има четири колоне под својом командом, тј. недовољно снага. На то је Наполеон одговорио: „Ја имам четири колоне које наступају, а пета је већ у граду“.

    Ово је прилично необично. Било би занимљиво сазнати одакле г-ну Крајновићу податак о Наполеону, јер опште прихваћено је да је то била изрека шпанског националистичког генерала Емилија Моле приликом његове опсаде Мадрида током Шпанског грађанског рата у октобру 1936 г.
    Подаци о томе:
    https://www.britannica.com/topic/fifth-column
    https://www.merriam-webster.com/dictionary/fifth%20column
    Али, добро – то су англосаксонски, дакле можда “лажљиви извори“. Зато ево једног “поузданог“ – руског:
    https://yandex.ru/q/question/society/piataia_kolonna_eto_te_kto_za_diktatora_dc213475/?utm_source=yandex&utm_medium=wizard&answer_id=893f7204-5e45-4d11-8de6-244638dc31aa#893f7204-5e45-4d11-8de6-244638dc31aa
    Сигурно постоје и кинески, али не знам кинески….
    2. Цитирање извора – референци (објашњења). Добро је, што као студент г-н Крајновић зна да је то неопходно. Он то и покушава – али врло неспретно, док то треба чинити јасно и конкретно. Његови извори (референце) под бројевима 2, 3, 4 су заправо једно те исто (дакле борјеви 3 и 4 су сувишни): Thomas. H. Etzold, John, Lewis Gaddis ‘’ Containment. Documents on American policy and Strategy 1945-1950’’, Columbia University Press, 1978, 174 – 207. Али…то је дијапазон од читавих 33 страница. Такав начин цитирања је у најмању руку шлампав, а мал` те не да наводи и на сумњу: да ли је он уопште то прочитао?
    3. Објашњавање скраћеница у тексту. Пример из овог текста: “…односно да размотримо структуру окупационо – опслуживачког система[5] који овде дејствује у пуном размаху. ООС у Србији, чији гро…“.
    Ако се оде на списак извора на крају текста, види се: “[5] У даљем тексту ООС“.
    Тако се не ради. Дефиницију скраћенице треба навести у самом тексту – нпр. овако: “…односно да размотримо структуру окупационо – опслуживачког система [у даљем тексту ООС] који овде дејствује у пуном размаху. ООС у Србији, чији гро…“.

  5. SFRJ je bila socijalisticka drzava, kao i svaka druga, sa tajnom sluzbom koja kontrolise sve aspekte zivota i humanistickim fakultetima kao delom ideoloskog pogona (i dandanas „samardzici i „kovici“ se nadju u istom redu za platu, a ljudi kao da zaboravljaju da onaj k’o radi za drzavu – radi za drzavu), a matematicko-prirodno-tehnoloskim fakultetima kao delom vojno-industrijskog kompleksa (ono sto se pominje kao govor tada predsednika Ajzenhauera o vojno-industrijskom kompleksu i njegovoj moci, u socijalizmu nije bila nikakva misterija, drzava je i zamisljena sa obrazovanjem koje je integrisano u ideoloski i vojno-industrijski kompleks).Socijalizam se brzo od sistema koji treba da prevazidje kapitalizam, ali i samog sebe (to je kljucno, Marks o socijalizmu nije razmisljao kao o „alternativi“ kapitalizmu niti ,kao sto se danas cini, kao „boljem „resenju“ postojecih problema (npr. unistavanja prirode) posebno ne o pravednijoj raspodeli (o tome moze da se govori i u okviru feudalnog sistema), vec kao o nuznosti istorijskog (dijalektickog) prevladavanja kapitalizma iz sebe u socijalizam i socijalizma iz sebe (negacija negacije) u komunizam.Zato je danas govor o socijalizmu obuhvacem formom „obnove“ uz, naravno, poboljsanja koja treba da sprece ono sto je dovelo do propasti socijalizma, pa je sada potrebna njegova obnova, a oba iz arsenala vec-postojeceg.Nasa epoha ima dva problema: 1) jedna istorijska forma odumire, a nova se ne javlja – slabiji problem 2) forma koja odumire je i ucinila „novo“ vrhunskom vrednoscu istorijskog linearnog-progresivizma, otuda se u „resenjima“ toliko pominje „obnova“ – jaci problem) pretvorio u alternativu, a onda i u imitaciju kapitalizma, preuzimajuci njegove forme drustvenog zivota i popularne kulture, postajuci sve vise sistem ogoljenijih materijalnih vrednosti, prikrivenih popularnom kulturom preuzetom sa Zapada.Tako je i u SFRJ materijalna strana zivota: skolovanje od drzave, posao od drzave, stan od drzave, letovanje od drzave, svoju nadgradnju dobila u masovnoj kulturi i to filmu i rok-en-rolu.Kada su se posle Titove smrti bratstvo-jedinstvo i samoupravljanje poceli ljuljati, sluzba je sa Zapada pocela da uvozi „teorije zavere“, „mistiku“ (kao zamenu za religiju) sto se u vreme Milosevica, koji je (ne)demokratskim izborima samo produzio vlast Partije i sluzbe, jos vise pojacalo, uz gomile emisija takvog sadrzaja i proricateljskih emisija.Sve se to, sa gotovo istim herojima (Luci, Vidojevic, Abramovic, Petrovic…) prelilo na jutjub.Usput je stvorena i jutjub opozicija i citav paralelni univerzum sa vrhuncem u „preuzimanju vlasti“ i stvaranju „narodnog parlamenta“ ovog leta.Heroji jutjub opozicije se cesto medjusobno optuzuju da su projekti sluzbi (moj omiljeni projekat je covek koji do 30 godine nije nista zavrsio, a od onda je cetiri puta magistrirao i doktorirao i posle toga napisao vise od 40 knjiga, dve godisnje, i sve finansirane od strane ministarstva prosvete! Covek bez znanja engleskog, strucnjak za Rusiju koji ne zna rec ruskog, nesposoban da izgovori ijednu rec stranog porekla (u deset emisija nije izgovorio ispravno „groteskno“, a u dve za „antrfile“ govorio „antifile“, ali ciji je otac bio profesor na fakultetu (feudalizacija fkulteta je jos jedna posledica njegove utopljenosti u sluzbu), stric guverne narodne banke u SFRJ, a gomila brace rasporedjena po vaskolikom srpstvu, od Vucica do Dodika).

    Kriza demokratije, ciji vrhunac predstavlja Vucic, nije bila posledica krize institucija i izbornih procedura, vec ideologizacije drzave EUintegracijama, koja (ideologizacija) je dovela do instrumentalizacije institucija u cilju ostvarenja te ideologije i postepenom iscezavanju programskihg razlika izmedju stranaka koje su se tako stopile u jednu oligarhijsku strukturu svedenu na licne, a ne programske razlike (svima je ekonomski program „privlacenje stranih investicija“, a politicki ulazak u EU) cime se i prikriva da programskih razlika i nema i da se radi o oligarhiji organizovanoj oko grupnih i licnih interesa.U tom smislu je Vuciceva pojava idealna, s jedne strane razara institucije, unistavajuci svaku mogucnost da ima odstupnicu (po istom receptu kao Milosevic) u slucaju „preokreta“ o kojem mastaju ili pre lazu njegove pristalice, a sa druge strane, takvom vladavinom, svodeci politiku na licne obracune omogucava da se prikrije nepostojanje programskih razlika i pojavu „opozicije“ koja, u najboljem slucaju, ni nema program, osim borbe protiv trenutnog vucica (taj vucic je trebalo da bude Tadic, ali, eto…).Posledica svega toga je skupstina 100% za EU, ali i van-skupstinska opozicija 98% za EU, cime su, i do sada sumnjive antiEU snage Dveri, DSS i SRS, i definitivno unistene.Pri tom, sve ankete pokazuju da su ljudi, po prvi put, vecinski protiv ulaska u EU i da su vecim procentom za saradnju sa Rusijom nego sa EU, a imamo dve skupstine 100% za EU.U uzvisenijoj formi tumacenja, ovo je posledica otudjenja drzave od pojedinca, pa kada razmislja o drzavnim interesima, pojedinac je za saradnju sa Rusijom, a kada se okrene svom stomaku, onda ipak glasa za proEU stranke.U manje uzvisenom tumacenju, radi se o pokvarenosti utemeljenoj u socijalizmu, da se ponavljaju ideoloske floskule, a gleda egoisticki interes toliko suprotstavljen drzavnom, jer nije individualizovan, vec atomizovan, da potkrada i unistava vlastitu drzavu.

    I dandanas sluzba sve kroji, od ucena politicara, preko toga ko ce raditi na fakultetu, do jutjub „programa“.E, sada, ko sve kontrolise sluzbu, odavde i iz inostranstva, moze samo da se nagadja, ali socijalisticka stazi-drzava nastavlja da postoji, cak je prijavljivanje ko je sta rekao postala javna forma „rijaliti“ rata drzavnih sluzbenika drugosrbijanske i „patriotske“ orijentacije

  6. @Komentar ceka pregled

    Како би било да иза тачке „.“ оставите празно место кад почињете нову реченицу?

    Овим завршавам „критику“ написаног.

    Хоћу рећи, честитам Вам на проницљивом коментару!

  7. Више него добар и надасве користан текст, с обзиром на младост аутора.
    Само тако, очекујемо још пуно од Вас, Небојша.
    П.С.
    Проверите изворе информације о настанку израза “Пета колона“. Ја углавном наилазим на догађај из новијег времена – шпански грађански рат и изјаву франкистичког генерала Емилио Моле, за време опсаде Мадрида 1936. године.
    Свако добро.

  8. @Don Quixote

    Hvala! Prosirili ste pojam kritike sa napisanog na belinu izmedju napisanog, a to, bojim se, prevazilazi moje moci :)))

Оставите коментар