Откривен непознати мотив Благоја Јововића за атентат на Павелића

Јововић је ступивши у контакт са нашим представницима, понудио да изврши атентат на Павелића, забележио службеник Удбе Слободан Борисављевић

Мурал посвећен Благоју Јововићу у центру Сопота (Извор: Магацин)

Благоје Јововић, атентатор на усташког поглавника Анту Павелића, до данас је био мистериозна личност. О њему нема историјских података. Све информације о Јововићу и његовом подухвату потичу из друге руке, из публицистичких књига.

Захваљујући академику Василију Крестићу, директору Архива САНУ, сада је све другачије. Угледни историчар, највећи познавалац српско-хрватских односа, уступио је Вечерњим новостима аутентично сведочанство о Јововићу које је написао Слободан Борисављевић, један од челних људи југословенских тајних служби.

Каријеру је започео у Озни, а затим је био један од оснивача и шефова дипломатске тајне службе СИД (Служба за информације и документацију) у Министарству иностраних послова. Борисављевић је био један од водећих експерата за стварање обавештајних веза и мрежа широм света које су пратиле рад емиграције.

„Како се ових дана, поводом намере да се изврши преименовање београдских улица, потегла прича и о Благоју Јововићу, атентатору на усташког поглавника Анту Павелића, слободан сам да вам доставим сведочење човека који је по службеној дужности имао проверене податке о том атентатору и о самом атентату. Реч је о покојном Слободану Борисављевићу, човеку који је више година био у дипломатским службама, а ја сам га упознао у време када је у Будимпешти био први саветник наше амбасаде. Наше вишегодишње познанство претворило се и у пријатељство. Једном приликом, у пријатељском разговору, испричао ми је до појединости и податке који су се тицали атентата и атентатора на Павелића“, прича, за Вечерње новости, академик Крестић.

Он је Борисављевића убедио да прича о атентату на Павелића не сме да буде изгубљена за историју.

„Како је његово казивање било засновано на прворазредним провереним подацима, мени се, као историчару, учинило то веома значајним и нисам хтео да дозволим да све речено падне у заборав. Замолио сам га да све што ми је испричао стави на папир и да то буде сачувамо у Архиву САНУ. Он је без устезања удовољио мојој молби. Сматрам да ће у овом тренутку, када је предложено да се по Јововићу назове једна градска улица, наша јавност сазнати пуну истину о атентату и атентатору и о томе да ли он заслужује да се једна улица означи његовим именом“, каже академик Крестић.

Последња заједничка фотографија породице Павелић, настала 1959. у Мадриду, неколико месеци пре Павелићеве смрти (Архива Вишње Павелић)

Борисављевић је у време атентата био резидент југословенске службе у амбасади у Берну. По повратку из Швајцарске октобра 1957. постао је заменик начелника 3. Одељења у Координационом одељењу ДСИП које је било задужено за емиграцију, стране обавештајне службе и терористичке организације.

„Било ми је познато да је лично Александар Ранковић строго забрањивао организовање убистава југословенских емиграната у иностранству: ‘Треба их контролисати, спречавати њихове активности, али не треба их убијати, јер то може да баци лошу слику на нашу земљу’. Једино је било одобрено да се изврши акција на Анту Павелића, за кога се знало да живи у Аргентини. Требало га је отети и допремити у Југославију ради суђења, или, ако то није могуће, убити“, записао је Борисављевић.

Југословенске власти знале су да је Павелић 1948. пребачен у Аргентину из Италије ватиканским „пацовским каналима“ за спасавање нациста и њихових сарадника. На југословенске захтеве да Павелића изруче Југославији ради суђења, аргентинске власти су одговарале да њихове службе не знају где се он налази.

„Павелића је очигледно штитио и сам Перон, а посебно Ватикан. Било је информација да су усташе сарађивале са Пероном у такозваним одредима смрти, при ликвидацији политичких противника. И нове аргентинске власти, после пада Перона, крајем 1955. „нису успевале“ да пронађу Павелића. Очигледно нису хтели да се замере моћној и утицајној Католичкој цркви. Павелић је под именом Пабло Араноис мирно живео у предграђу Буенос Аиреса – Лома де Паломар. Новцем и златом које је донео из Хрватске основао је грађевинско предузеће и добро живео“, бележи Борисављевић.

Александар Ранковић је као председник Одбора за унутрашњу политику и безбедност одлучио да Југославија предузме тајну операцију отмице Павелића. Усташки поглавник је после киднаповања требало да буде пребачен на југословенски теретни брод. Међутим, службеници амбасаде планирани да организују отмицу оглушили су се о Ранковићево наређење.

„Брод је дошао, али није ни покушана акција. У таквој ситуацији дошло је до контакта на релацији Амбасада – Благоје Јововић и то на иницијативу самог Јововића. Он је, ступивши у контакт са нашим представницима, понудио да изврши атентат на Павелића“, забележио је Борисављевић.

Анте Павелић, са шеширом, у шетњи Пуерта дел Сол, једним од најпрометнијих места у Мадриду (Архива Вишње Павелић)

Он за Јововића каже да је „интересантна личност“ и да је 1941. био у партизанима, али да није био члан КПЈ како је говорио службеницима амбасаде, већ СКОЈ. Јововићевој причи да је 1942. прешао у четнике јер су му „партизани стрељали неког из фамилије“ Борисављевић супротставља информацију да је петокраку заменио кокардом на наговор брата Јакова Јововића, једног од истакнутијих четничких команданата.

„У четницима је Благоје Јововић постао командант батаљона и по завршетку рата проглашен је за ратног злочинца. Бежао је из Југославије са четницима Павла Ђуришића, али је успео, за разлику од многих од њих, да се докопа Италије. Касније је стигао у Аргентину. Није био запажен у активностима непријатељски расположене емиграције“, записао је Борисављевић.

Подаци југословенске тајне службе су се разликовали од оних које је Јововић много касније испричао у аутобиографској исповести, па су службеници амбасаде у Буенос Ајресу били резервисани и према његовој понуди да изврши атентат.

„Наши представници су се плашили да није у питању нека провокација емиграције или аргентинске полиције, али су контакт прихватили. Јововић је тражио да му помогну тиме што ће му обезбедити пиштољ калибра 9 мм или му набавити затроване метке за његов пиштољ калибра 7,65 мм. Наши представници, плашећи се провокације, нису то хтели да учине. Током тих разговора упитали су Јововића шта га мотивише да покуша да убије Павелића. Он је одговорио да је 1941. био партизан и члан КПЈ, а да је после прешао у четнике јер му је од стране партизана убијен неко од рођака. ‘Можда овим желим и сам пред собом да се искупим’“, говорио је том приликом Јововић.

Пре тога је рекао да му мајка живи у Црној Гори и то веома тешко јер му је сва имовина као народном непријатељу одузета. „Вратите јој имовину или бар део“, замолио је – записао је Борисављевић.

Он сведочи да службеници амбасаде нису били спремни да одлучније сарађују с Јововићем, па је он сам кренуо у акцију 10. априла 1957, на дан прославе НДХ.

„Сачекао је око 9 увече Анту Павелића … и у близини његове куће испалио му шест метака у леђа. Два метка су погодила Павелића, један у саму кичму, а један у плећку… Јововић је побегао, а Павелића су одмах пребацили у болницу коју је држала Католичка црква. Потом, концем јула 1957, Павелића су пребацили преко Чилеа у Шпанију. Тамо је 28. децембра 1959. умро од последица рањавања у Буенос Аиресу. Наиме, Павелић је био рањен у кичму и доњи део тела му је остао одузет, а поред тога, њему као дијабетичару, рана није никад зарасла. Јововић није много крио да је он пуцао на Павелића, а аргентинска полиција, која је по свему судећи све знала, није против њега ништа предузимала. Аргентинским властима, после пада Перона, било је стало да се што пре ослободе незгодног и компромитованог госта Павелића“, записао је Борисављевић.

Слободан Борисављевић је после Павелићеве смрти контактирао са југословенском амбасадом у Буенос Ајресу ради информације шта се дешава са атентатором Благојем Јововићем и да ли комуницирају са њим.

„Одговорили су ми да Јововић сада ради у компанији Aerolíneas Argentinas и да је често ван земље. Наши у Буенос Ајресу били су уверени да је Јововић ово урадио у договору са неким из аргентинске федералне полиције, која га сада штити и против њега ништа не предузима. После повратка у Београд предложио сам да се мајци Благоја Јововића врати имовина“, записао је Борисављевић.

Скраћење наслова и опрема: Стање ствари

(Спутњик, 2. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

5 replies

  1. Ово је комунистичко-удбашка лаж! Изабрали су наивног Крестића да преко његовог ауторитета протуре ову измишљотину. Једино што је тачно: амбасада СРФЈ у Аргентини није хтела да учествује у отмици тј оглушили се о Ранковићево наређење, зато што је Ј. Броз тамо поставио за амбасадора павелићевца, високог „часника“ ndh који је `45. прешао у партизане. Све се то зна и јавно је доступно, проверите састав амбасаде тог времена и све ће вам бити јасно.

  2. Ха, ха, дакле Јововић је извршио атентат на Павелића да би се искупио што је прешао у четнике!

  3. Овдје мотив Благоја Јововића уопште није важан. Такође, није важно ни то за шта се искупљује: да ли за припадништво ЈВуО или за чланство у КПЈ и припадништво партизанима. Важно је да је Благојево оружје било у сигурним рукама!

  4. УДБА је штитила и покривала Анту Павелића…

  5. Треба заиста имати IQ много нижи од 100, па поверовати у ову блесаву вудбашку причу. Да један Ранковић, верно Титово псето са својим паланачко-жандарским “умом“ дође на идеју о отмици Павелића из Аргентине? Ма, он није имао довољно памети ни иницијативе да зна на коју страну да мрдне репом без Титове наредбе… А Тито? Зар би њему одговарало да живог Павелића допреме у Титославију? Сачувај Боже и саклони… Он и Павелић су били два мафијашка дона, од којих је дон Тито прихватио да дон Анте Павелић по мафијашкој терминологији буде “ put on the shelf“ и буде пуштен да преко пацовских канала збрише да протавори своје дане у Аргентини… Али – да га живог допреме у Титославију??? Да му ту суде?? Незамисливо! Па, дон Анте је знао толико крајње непријатних ствари од пре рата о својој – усташкој сарадњи са југокомунистима, са Комитерном и Москвом, са њиховом сарадњом и током Другог светског рата , итд., итд…. Могао је дон Анте – да му је живом суђено, пред очима светске јавности о много чему да се излане… Е, сирома тај Крестић – мора да је већ био почео да подоста лапи, па је насео на причицу.

Оставите коментар