Драган Добрашиновић: Самопонижењем до самопоништења

Због чега та Србија пристаје на делегитимисање сваке националне и патриотске идеје и ћутећи прелази преко сваког самопонижења, које је самопоништење?

Драган Добрашиновић (Фото: Прес центар Београд)

Да се Срби као народ осећају поражено и прилично понижено, није нека новост. Али да се од нас као нешто сасвим нормално очекује да се активно укључимо у величање сопствених џелата, више је од понижења.

Тако је, пре пар дана, српским лидерима у Хрватској од стране тамошњег премијера испоручен љубазан позив за учешће у прослави годишњице злочиначке војне операције „Олуја“.
Реч је, а ово помињем због оних који се у то време нису родили или су били деца, о погрому који се одиграо почетком августа 1995. године, у којем је хрватска држава убила више од 1.800 Срба, а око 250.000 протерала из својих кућа, села и градова. Није неважно напоменути да је свака од кућа из којих су Срби протерани или одведени на стратиште била старија од хрватске државе.

Зачудо или не, лидери Срба у Хрватској, тог остатка остатка закланог и прогнаног народа, прихватили су позив хрватских власти. Обележавању годишњице „Олује“ у Книну присуствоваће потпредседник хрватске владе из Самосталне демократске српске странке Борис Милошевић.

Да бисмо сами боље разумели на шта су лидери Срба у Хрватској позвани и на шта су пристали, може нам помоћи мало поређење. Покушајмо да замислимо ситуацију, немогућу, наравно, у којој јеврејски лидери, на позив својих немачких колега, пристају на учешће у прослави „Кристалне ноћи“. Не иде, јел’ да?

Фото: Александар Келић

Због чега једно иде, а друго не иде, кључно је питање. Разлога су најмање два. Први, нацистичка Немачка је 1945. године доживела крах, понижење и војну окупацију, која ни до дан данас, у неким аспектима, није окончана. Нацистичка Хрватска, Хитлерова најоданија савезница, захваљујући тријумфу Титових партизана и новој подели света, избегла је 1945. казну за злодела, ужасе и геноцид над Србима, али и Јеврејима, а 1995. је у потпуности рехабилитована од стране такозваних западних демократија предвођених Немачком.

Други је разлог за нас далеко значајнији и задире у срж онога сто је у жанровском смислу драма, а у суштинском агонија српског народа данас. Срби у Хрватској, и не само тамо, осећају се одбаченима и изданима од данашње Србије, прецизније српских власти. Јер, само такав недостатак осећаја заштићености и препуштености сопственој судбини, може да доведе до пристајања на толико самопонижење и додворавање џелатима свог народа.

Не би било ни по јада то што се свака назнака српског патриотизма дочекује на нож, најпре од опскурних другосрбијанских кружока у Београду, а тек онда у Загребу, Сарајеву, Подгорици, Приштини и Бриселу, да овај наратив и светоназор није као свој прихватила и актуелна српска власт.

А владати Србијом посматрајући сопствени народ очима круга двојке, тог маленог, бучног, мрзитељског, презиратељског, квазимодовског друштванцета, те последње ћелије Коминтерне на свету којој су Срби архинепријатељ, више је од несреће.

Због тога не чуди то сто је српска власт, односно Александар Вучић, председник ове земље, послао сигнале „разумевања“ лидерима Срба у Хрватској пре него сто су донели одлуку о учешћу у прослави трагедије сопственог народа. Још је мање чудно то што су лидери Срба у Хрватској одлично разумели Вучићево „разумевање“. Најмање чуде мотиви хрватских власти, јер, пристанак на злочин од стране жртве, исто је што и потирање, односно брисање злочина.

Парастос Србима страдалим у акцији Олуја, 2019. године

Чудна је у свему Србија. Она већинска, часна, слободарска и патриотска, у којој нису проскрибоване идеје нације, вере, културе и идентитета. Она која памти и своје велике лидере и дискретне хероје, њихова велика дела и жртве које су поднели за свој народ и своју земљу.

Због чега та Србија пристаје на делегитимисање сваке националне и патриотске идеје и ћутећи прелази преко сваког самопонижења, које је, по својој суштини, самопоништење? Где нас све ово води? Хоћемо ли, ћутећи на саучесништво српских власти у рехабилитовању једног по једног злочина и злочинца, националну агонију и трагедију окончати учешћем неког несрећног српског министра, или можда баш овог председника, на прослави дана независности Косова? Уз претходно заједничко фотографисање у Рачку, што да не.

Ћутање, колико год понекад деловало благотворно и спасоносно, кошта. Цена се испоручује на крају. А крај је, ако не проговоримо, и јасно и гласно, веома близу. И да не заборавимо, ћутање на издају земље плаћа се губитком државе, части и идентитета. И историје, коју ће писати други, по својој мери и потреби.

Аутор је председник Топличког центра за демократију и људска права



Categories: Да се ја питам

Tags: , , ,

4 replies

  1. Pre neki dan posle Liturgije pokusao sam da kazem nesto na tu temu i svi mi zapusise usta nemoj sad o politici u Crkvi smo,sedeli smo na nekoj zurci i opet ja da kazem nesto pametno,a oni svi u glas,ej nemoj sad da nas davis tim temama,ajde da jedemo i pijemo,pokusam da napisem nesto na drustvenim mrezama neko to neobjavi da se neko ne bi uvredio i posle kazu da je lako biti Srbin u Srbiji.

  2. Цитирам аутора:
    Други је разлог за нас далеко значајнији и задире у срж онога сто је у жанровском смислу драма, а у суштинском агонија српског народа данас. Срби у Хрватској, и не само тамо, осећају се одбаченима и изданима од данашње Србије, прецизније српских власти.

    Е сад, што би се рекло:
    Други је разлог за нас далеко значајнији и задире у срж онога што је у жанровском смислу драма, а у суштини агонија српског народа данас. Срби у Србији, и не само тамо, осећају се окупираним и потлаченим од изрода српског народа још тамо од ’44. и ’45. године прошлог века, прецизније српских власти.

    Питања за аутора:
    Како Србин из Србије да заштити Србина ван Србије када га је Србин ван Србије, заједно са изродом из Србије, убио? Како да држава Србија штити своју територију када српске власти чине углавном Срби ван Србије, којима су КиМ значајне исто колико, о српске ли несреће, Србима из Србије Пакрац или Книн?

    Заправо, питање за све нас је, када ћемо комунистичку окупацију у својим главама прогласити окупацијом, када ћемо себи дозволити да против окупатора користимо сва средства, када ћемо заличити на праве Србе? А можда, када ћемо као српски народ одјавити постојање Срба?

  3. @Петар Пантелић
    „..питање за све нас је, када ћемо комунистичку окупацију у својим главама прогласити окупацијом,…“.
    Прво, слажем се да је немачка окупација, из српког угла гледано, 1944. само замењена комунистичком и да та окупација још увек траје..
    Друго, на вечно питање „шта да се ради“.. Онолико колико ко може и сме.
    За почетак, најмање, они који живе у Београду, да масовно долазе на помен жртвама комунистичког терора код Краљеве чесме, да (у складу са својим могућностима) помогну све облике сећања на жртве, да подносе иницијативе за обележавање стратишта жртава, да тако утичу на јавну свест „колико до њих стоји“…
    То је наравно само мали, али важан, део борбе за интерпретацију прошлости, коју још увек контролишу „црвени“..
    А „ко контролише прошлост, контролише будућност“ (Орвел)..
    Око улоге Срба ван Србије „удружених са изродима из Србије“ у контексту Другог рата…Изроди, ма одакле били, немају оправдања, Срби ван Србије имају – у Усташком геноциду, у наивној вери у Русију, у неспособности националног покрета да их окупи и организује пре и упрокос комунистима…

  4. А владати Србијом посматрајући сопствени народ очима круга двојке, ……………
    Због тога не чуди то што је српска власт, односно Александар Вучић, председник ове земље, послао сигнале „разумевања“ лидерима Срба у Хрватској пре него што су донели одлуку о учешћу у прослави трагедије сопственог народа
    ++++
    Поучан текст г-дина Добрашиновића.
    Али, без напомена типа: „ сопствени народ „ и „ србска власт „ којима овде није место.
    Хтео сам да обавестим аутора да му закључци не одговарају чињеницама, а оне гласе:

    Отац тог потпредседника је био у злочиначким формацијама које су и убијале србски народ https://www.nacional.hr/boris-milosevic-otac-mi-je-bio-u-hv-majka-mu-je-ubijena-poslije-oluje-odbacimo-mrznju-i-rat/
    Ти, које он назива „ србска власт „ једна је бивши ( и будући ) „ премијер „ србске владе а потомак усташа, оних који су клали и убијали србски народ.
    Тај други, који глуми „ председника „ примио је од крволочних убица србских грађана аванс и два пута задатке ДА САТРЕ СВЕ ШТО СРБСКО. http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=196&cl=06
    Није без значаја и чињеница, да он све то и ради за свој шиптарски народ, и то је један од разлога његове болесне и патолошке мржње према србима. http://tragovi-sledi.com/literatura/8-naslovna/1619-македонски-медији-прави-биолошки-отац-александра-вучића-је-шиптарски-новинар-фахри-муслиу
    Тако, да је основана његова најава ко ће бити на прослави дана независности republjik kosova

    И таман, када сам о томе хтео лично да Га обавестим као Председника Топличког центра за демократију и људска права, одустао сам, када сам ушао на његов сајт и тамо видео списак донатора: Delegation of the Europian Union ; US Embassy in Serbia; Norwegian embassy; Usaid from the american people …………………

Оставите коментар