Са сваким новим даном све је јасније колико су властодршци својим лакомисленим поступцима допринели оваквом стању у земљи. Они то, разуме се, никада неће схватити, а још мање признати

Александар Вучић и др Бранислав Несторовић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Понашање главних носилаца власти у Србији, а пре свих онога ко све најбоље зна, разуме и може, било је од првих дана појаве вируса корона код грађана наше земље све до 21. јуна школски пример небриге и ничим оправдане самоуверености које су допринеле да се зараза несметано развије и угрози многе животе.

Негде почетком марта, стојећи уз опуштеног доктора Несторовића који је позивао да се иде у Милано у шопинг док је у Италији већ увелико беснела зараза, Аца Србин се крај њега смејуљио и као искусни стручњак епидемиолог предлагао да се попије по нека чашица ракије и вирус тако отера.

Подаци о броју заражених и умрлих у Кини, Италији, Шпанији, затим и у другим земљама света нису били довољан знак за узбуну већ су се представници власти непрестано јуначили како нама, навиклим на свакојаке невоље током наше бурне историје, тамо неки подмукли вирус ништа не може. Као да су у себи непрестано певали песму „Јачи смо од судбине“, па су се и понашали као да се ништа посебно не дешава, у најгорем случају да је Србију задесио талас нешто мало јаче кијавице.

Како су се ближили избори за обе скупштине и локалне самоуправе, Српска напредна странка убрзано је скупљала потписе за изборну листу јер је Аци Србину било много важно да СНС добије број један на гласачком листићу, што је велика психолошка предност која се не сме занемарити.

Кад су потписи прикупљени и постављени циљ остварен, онда је већ било неопходно да се уведе ванредно стање, распусти Народна скупштина, уведе полицијски час, грађанима старијим од 65 година ограничи излазак из кућа, да се маске обавезно носе (што су често занемаривали сами саветодавци из врхова власти).

Са приближавањем датума избора, 21. јуна укинуто је ванредно, па су почеле разне прославе, масовна окупљања, најстарији грађани ослобођени су кућног притвора, а заиграо се поново и фудбал како би се довршило првенство и добио победник купа. Све то уз присуство публике, а не као у тамо неким страним земљама где су фудбалери играли пред празним трибинама.

И добронамерни и племенити Новак Ђоковић, наседајући на слику општег потцењивања ковида-19, организовао је тениске турнире, који су се неславно завршили, тачније прекинути су и отказани, пошто су се неки тенисери (а и он сâм) заразили вирусом. И као што се могло претпоставити, у англосаксонском свету ова вест је одушевљено дочекана, јер је добио нову прилику да испољи своју патолошку мржњу према нашем асу.

А што се тиче Србије, остаје утисак да је Новакова акција искоришћена како би се у јавности створио утисак да је код нас стање нормално, као што је било и пре марта 2020. године и да живот треба несметано наставити уобичајеним током, па тако и изаћи на изборе 21. јуна.

Људи који су одолевали таласима напредњачке пропаганде ширене свим могућим средствима, упозоравали су да епидемија короне уопште није сузбијена као што то власт представља, али да ће то јавност у Србији моћи да чује тек пошто се заврше избори.

Ко им је веровао, веровао, а ко није, могао је да схвати да су били у праву када су после избора постали доступни подаци о све већем ширењу епидемије широм Србије. Више се није крило да се заражени појављују у све више места и у све већем броју, да се специјалне болнице ковид-19 поново отварају, да су често оболели и сами лекари и медицинске сестре.

Са сваким новим даном све је јасније колико су властодршци својим лакомисленим и неодговорним поступцима допринели оваквом стању у земљи. Они то, разуме се, никада неће схватити, а још мање признати.

Ипак, од свега што нам се догодило и још догађа, могло би бити и користи ако би бар неки од грађана Србије који су 21. јуна дали свој глас за децу напредњака схватили своју погрешку, па се потрудили да је исправе на следећим изборима…

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав М. Станојчић, Ковид-19, Србија, власт, епидемија, избори