Војислав М. Станојчић: Ковид-19 и врхунско лакомислије власти

Са сваким новим даном све је јасније колико су властодршци својим лакомисленим поступцима допринели оваквом стању у земљи. Они то, разуме се, никада неће схватити, а још мање признати

Александар Вучић и др Бранислав Несторовић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Понашање главних носилаца власти у Србији, а пре свих онога ко све најбоље зна, разуме и може, било је од првих дана појаве вируса корона код грађана наше земље све до 21. јуна школски пример небриге и ничим оправдане самоуверености које су допринеле да се зараза несметано развије и угрози многе животе.

Негде почетком марта, стојећи уз опуштеног доктора Несторовића који је позивао да се иде у Милано у шопинг док је у Италији већ увелико беснела зараза, Аца Србин се крај њега смејуљио и као искусни стручњак епидемиолог предлагао да се попије по нека чашица ракије и вирус тако отера.

Подаци о броју заражених и умрлих у Кини, Италији, Шпанији, затим и у другим земљама света нису били довољан знак за узбуну већ су се представници власти непрестано јуначили како нама, навиклим на свакојаке невоље током наше бурне историје, тамо неки подмукли вирус ништа не може. Као да су у себи непрестано певали песму „Јачи смо од судбине“, па су се и понашали као да се ништа посебно не дешава, у најгорем случају да је Србију задесио талас нешто мало јаче кијавице.

Како су се ближили избори за обе скупштине и локалне самоуправе, Српска напредна странка убрзано је скупљала потписе за изборну листу јер је Аци Србину било много важно да СНС добије број један на гласачком листићу, што је велика психолошка предност која се не сме занемарити.

Кад су потписи прикупљени и постављени циљ остварен, онда је већ било неопходно да се уведе ванредно стање, распусти Народна скупштина, уведе полицијски час, грађанима старијим од 65 година ограничи излазак из кућа, да се маске обавезно носе (што су често занемаривали сами саветодавци из врхова власти).

Са приближавањем датума избора, 21. јуна укинуто је ванредно, па су почеле разне прославе, масовна окупљања, најстарији грађани ослобођени су кућног притвора, а заиграо се поново и фудбал како би се довршило првенство и добио победник купа. Све то уз присуство публике, а не као у тамо неким страним земљама где су фудбалери играли пред празним трибинама.

И добронамерни и племенити Новак Ђоковић, наседајући на слику општег потцењивања ковида-19, организовао је тениске турнире, који су се неславно завршили, тачније прекинути су и отказани, пошто су се неки тенисери (а и он сâм) заразили вирусом. И као што се могло претпоставити, у англосаксонском свету ова вест је одушевљено дочекана, јер је добио нову прилику да испољи своју патолошку мржњу према нашем асу.

А што се тиче Србије, остаје утисак да је Новакова акција искоришћена како би се у јавности створио утисак да је код нас стање нормално, као што је било и пре марта 2020. године и да живот треба несметано наставити уобичајеним током, па тако и изаћи на изборе 21. јуна.

Људи који су одолевали таласима напредњачке пропаганде ширене свим могућим средствима, упозоравали су да епидемија короне уопште није сузбијена као што то власт представља, али да ће то јавност у Србији моћи да чује тек пошто се заврше избори.

Ко им је веровао, веровао, а ко није, могао је да схвати да су били у праву када су после избора постали доступни подаци о све већем ширењу епидемије широм Србије. Више се није крило да се заражени појављују у све више места и у све већем броју, да се специјалне болнице ковид-19 поново отварају, да су често оболели и сами лекари и медицинске сестре.

Са сваким новим даном све је јасније колико су властодршци својим лакомисленим и неодговорним поступцима допринели оваквом стању у земљи. Они то, разуме се, никада неће схватити, а још мање признати.

Ипак, од свега што нам се догодило и још догађа, могло би бити и користи ако би бар неки од грађана Србије који су 21. јуна дали свој глас за децу напредњака схватили своју погрешку, па се потрудили да је исправе на следећим изборима…



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , , ,

4 replies

  1. Vucic je i devedesetih slao svoje vrsnjake u smrt, dok se on, kao i Dacic i Vulin, krio iza poslanickog imuniteta, onaj zadnji iza naocara +12 dioptrije iako niko nikada nije video da nosi naocare.Vucic je od ekstremiste postao EUrupAjac, za to je morao da pljune na sebe, svaku svoju rec i delo, jer je samo takav mogao da uzme vlast i u svojoj glavi on za to krivi narod nedostojan da ostvari njegove nacionalisticke snove i da mu da vlast.U svakome on vidi nekog ko se seca da je nekada bio susta suprotnost, zato su mu nastupi tako agresivni.Zaklinjao se u crkvi da nece napustiti politiku SRS-a, trazio „Miroslavovo jevandjele“ da polozi zakletvu na njemu, takav covek ne da nema stida i srama, vec nema ljudskog u sebi!!!!Takav „covek“ nije imao problem da, zarad vlasti, posalje milione ljudi na izbore da se zaraze.U ovom trenutku najavljuje policijski cas u BG-u za vikend i zabrane okupljanja vise od 5 ljudi (ne znam u kom svojstvu, to moze samo vlada koje vise nema, a novi mandatar jos nije poznat, jer se rezultati jos broje !!!???).Upravo je sada trenutak da se srusi, na jedini moguci nacin, na ulici, masovnim okupljanjem.Sada ili…

  2. Чист пропагандни текст, без било каквих ваљаних, проверљивих чињеница. Као да га је писао службеник СЗО-а. Једно питање за аутора: како зна да је нови талас респираторних инфекција узрокован SARS Cov – 19? Где нестаде 200 осталих респираторних вируса у међувремену?

  3. Мртви смо

    Старо сајмиште; Сајам
    Исто све; разглас жубори
    Издајте душу у најам
    Струка нам к’о стоци збори

    Закрпу на образ мећем
    Лик без лица y колони
    Ужасно споро се крећем
    Прекасно аларм нам звони

    Често нам пиштољ на челу
    Шифру за снове да дамо
    Кошмар; бомба у тијелу
    Мртви смо само не знамо

    Момчило

  4. Написаћу нешто што сам већ написао, можда на вашем порталу. Ево овако:
    Свако ко толико воли шиптаре може да им поклони свој стан, свој јавни или тајни банковни рачун, свој аутомобил или више њих, своју фабрику, свој воћњак … Његово је власништво и може са њим да ради шта хоће. Шта ћемо са очевином, дедовином. То већ не може јер то није његово, већ његовог оца, његовог деде. Нема везе што су њему то оставили у наслеђе. Кључна реч је НАСЛЕЂЕ. Наслеђе се не продаје. Наслеђе се преноси на ћерку и сина, да они могу да их пренесу даље на своје потомке, његове унуке, његово будуће поколење, његово будуће ја. Поптуно иста ствар је са нашом јужном покрајином, Косовом и Метохијом. Територија наше земље, наслеђе које су нам чување предали наши прадедови, дедови и очеви да би га ми пренели на своје (њихове) потомке. Косово и Метохија није моје власништво као појединца. Косово и Метохија није власништво мале групе људи, макар они били и утицајни људи, надлежни да доносе одлуке у име свих нас. Косово и Метохија је Србијино. Може тамо и не бити Срба. Косово и Метохија је Србија и то је тако. Косово и Метохија је власништво свих нас Срба, ма где се налази у свету. Косово и Метохија су наша историја. Чујем како нам наши „добронамерни“ пријатељи из Света саветују да се манемо историје. Срби маните се историје. Окрените се будућности. Ипак, историја Срба није ништа друго до дугачког списка власничких листова српских краљева, кнезова и кметова из српских земљишних књига. Па да се манемо? Да ли су се Енглези манули Фокландских острва и Гибралтара? Да ли се Кина манула територија на Хималајима? Да ли се Индија манула истих планинчуга? Да ли се Пакистан мануо својих записа из земљишних књига на којима су живели „пакинстанска племена“? Да ли се Русија манула својих записа земљишних књига на кримском полуоствру? Да ли се Италија манула записа њихових земљишних књига у Истри и оствра у Јадрану? Да ли се Немачка манула Кенинсбурга, данашњег Каљинграда? Има још тога али ја сам само мали необразовани Србин па не могу да се сетим. Рече један песник (сви знамо ко је човек): „Што нам га траже ако су нам га узели“? Заиста невероватно! Наше НЕ је велико као сви њихови топови, ратни бродови, авиони и ракете. Избегавам да кажем да је веће јер није, али није ни мање. Заиста је велико то наше НЕ. Кључна реч је не моје, не твоје већ наше НЕ, недамо. НЕ шиптарима столицу у УН. НЕ разграничењу. НЕ предаји земље наши предака, значи НАШОЈ земљи. Ако ћемо да се разграничавамо, тражимо део Шиптарске земље, део обале Јадранског мора и по које оствро. То би било разграничење. Тражимо да Јасеновац постане екстериторијално подручје да можемо да посетимо и упалимо свеће за покој душа покланим Србима…
    Ала сам се расписао.

Оставите коментар