Петар В. Шеровић: О човековој слободи воље

Човекова слобода избора детерминише рај и пакао као два различита стања постојања. Обе реалности потичу из истог нетвореног извора, али их различити људи перципирају на различит начин као различита лична искуства

Пакао и рај (Фото: Shutterstock)

„Врата пакла закључана су изнутра“

Цитирана мисао потиче из књиге „Проблем бола“ (Problem of Pain) чији је аутор Клајв Стејплс Луис (Clive Staples Lewis, 1898-1963). Нашој јавности је углавном мање позната чињеница да је Луис, поред тога што је био писац „Хроника Нарније“ (Chronicles of Narnia), штива за децу које је тек недавно постало популарно у нашој средини, важио и за надахнутог теолога-лаика као и популарног хришћанског апологету цркве Енглеске (Church of England) свога времена.

Познат у својој породици и међу најближим пријатељима као Џек (Jack), овај академик, медиевиста, књижевни критичар, приповедач и есејиста, родом из Северне Ирске, био је професор на катедри за средњовековну и ренесансну књижевност на универзитету у Оксфорду. Према сопственим аутобиографским записима, крштен је одмах након рођења у цркви Ирске (Church of Ireland), али је током своје адолесценције постао атеиста. Тек се као тридесетогодишњак вратио хришћанској вери и то под утицајем блиских пријатеља од којих је један био и Толкин (J. R. R. Tolkien), аутор чувеног дела „Господар прстенова“ (The Lord of the Rings). Према сопственим речима постао је „један сасвим обичан лаик цркве Енглеске (Church of England)“ која је, заједно са црквом Ирскe и другим англиканским црквама широм англосаксонског света, била (и још увек јесте) члан једне шире црквене заједнице, свима познате под називом Англиканска заједница (Anglican Communion). Тај духовни преображај оставио је велики траг на његов даљи књижевни и јавни рад, а познати и веома популарни били су његови редовни радио наступи током Другог светског рата у којима је искључиво говорио о питањима хришћанске вере. Луисова књижевна дела преведена су на више од 30 језика, а продавана су у милионским тиражима широм света.

***

„Постоје само две врсте људи: они који Богу кажу нека буде воља Твоја и они којима Бог напослетку каже нека буде воља твоја. Сви који су у паклу, налазе се тамо по свом личном избору.“ (C. S. Lewis, The Great Divorce).

Свето Писмо казује да је човек створен по благодати Божјој, и то „по обличју Божјем“ (Пост. 1, 27), тј. да је настао онда када му Бог „дуну у нос дух животни“ (Пост. 2, 7). Следи да је створење које би се иначе по мало чему разликовало од било које друге животињске врсте постало препознатљиво као човек тек оног тренутка када је, по благодати Божјој, први пут успоставило свесну заједницу са Богом, када је кроз лични однос ја-Ти постао јединствена и непоновљива личност, тј. онда када је постао homo religiosus (израз Мирче Елијадеа). Бог је, дакле, човека створио и призвао га да кроз динамику обожења (Θέωσις), одн. подвигом љубави (који се у човеку остварује Божијом благодаћу и применом човечије слободне воље), постане причасник превечне динамике љубави између Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Стицањем и одржавањем подвига љубави, човек поприма обличје Божје и дела да се, у синергији са благодаћу Божјом, настани у Царству небеском, одн. рају.

Први пут када је човек, применивши своју по благодати Божјој стечену личну слободу, изабрао да раскине заједницу љубави са Богом догодио се велики промашај одн. велики пад. Тај први пад наших прародитеља није остао искључиво на нивоу преступа једне од заповести Божјих, већ се пројавио у свој својој трагичној пуноћи као егзистенцијални неуспех, како то каже надахнути савремени православни теолог Христо Јанарас. Овде је, дакле, пре свега реч о начину на који се човек односи према егзистенцијалном догађају своје слободе. Пад наших прародитеља, као и искуство понављања пада у животима сваког од нас, представља, како Јанарас даље вели, човеково слободно одрицање могућности учествовања у истинитом животу, у личном односу и љубавној заједници са Богом и ближњима својим; пад извире из човекове слободне одлуке да одбаци личну заједницу са Богом и да се ограничи на аутономију самодовољности сопствене природе која је без заједнице са Богом искључиво тварна и смртна.

Бирајући да не остварује своје постојање у заједници са Богом, човек постаје демонолико створење, јер одсликава демонску моно-манијачку опседнутост самим собом (како Луис то сликовито вели у својем „Предговору за изгубљени рај“, Preface to Paradise Lost). Демоноликом човеку није потребан други, њему је други само и искључиво извор патње, тј. његов лични пакао. Сатана је пожелео да буде оно што јесте, да буде сав у себи и сав за себе. Његово стање постојања, као и сваког њему сличног, то јест стање одвојености од Бога, јесте самопотирање сопствене личности, односно потпуно разграђивање сваке боголикости у себи и остварење пакла као стања, а не места, постојања.

Након физичке смрти и општег васкрсења до којег ће, како верујемо, доћи по другом доласку Сина Божјег, Господ ће поштовати израз слободне воље сваког од нас. Отвориће капије Царства небеског, а у Царство небеско, тј. у заједницу љубави са Богом Оцем, Богом Сином и Богом Духом Светим, ући ће само они који су тoј заједници тежили и упорно је остваривали током земаљског живота, уздижући се опет и опет након сваког од својих небројених и неизбежних падова. Пакао ће остати избор оних који су својом слободном вољом одбијали заједницу љубави са Богом и ближњима својим и који су себе још за живота довели у такво стање да више нису ни способни да уопште пожеле такву заједницу.

Луис у својем делу „Велики раскид“ (The Great Divorce) сликовито описује пакао као „место“ у којем сваки од „становника“ има неугасиву жеђ, односно самоиндуковани нагон, да се непрестано удаљава од свог „најближег суседа“. Ради се о процесу „непрестаног омеђавања простора“ (од стране самих „становника“ пакла) где сви упорно теже да се изолују једни од других и где се та изолованост (тј. међусобна искључивост и удаљеност) у вечности непрестано продубљује, одн. увећава. Неизбежни пратилац таквог стања самоизолације јесте и један непрекидни процес стално нарастајућег осећаја све дубљег и дубљег очајања које је проузроковано свешћу о непрекидно нарастајућим бесмислу таквог постојања. Пакао је стање у којем се све непрестано креће од центра ка периферији, у којем сваки смисао постојања стално постаје све безначајнији, и тако у вечности… За разлику од тога, у Царству небеском све се креће од периферије ка центру. Међу житељима раја збива се процес сталног зближавања у љубави и то како према Троједином Богу (Који је у центру), а тако и једни према другима – све то опет у над-димензијама вечности и из славе у славу.

Могло би се рећи да човекова слобода избора детерминише рај и пакао као два различита стања постојања. Обе реалности потичу из истог нетвореног извора, али их различити људи перципирају на различит начин као различита лична искуства. У ствари, ради се о једном те истом искуству које човек различито перцепира у зависности од свог унутрашњег стања. Ради се о искуству које јесте виђење Господа Исуса Христа у нетвореној светлости Његовог божанства, тј. славе Његове. Након Његовог другог доласка сви ће видети Христа у Његовој нетвореној светлости и „изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5,29). У присуству Христовом људи ће бити разлучени као „овце“ са десне и „јарад“ са леве стране (види Мт. 25, 32-33). Другим речима, раздвојиће се у две групе и то оних који ће видети у Христу рај и оних који ће у Њему видети „огањ који спаљује“ (Јевр. 12, 29), одн. пакао; „гле овај лежи да многе обори и подигне“ (Лк. 2, 34). Христос постаје васкрсење у вечни живот онима који који Га љубљаше, а онима који Га одбацише постаје њихов пакао. Рај и пакао не треба схватати као Божију награду или пак казну, већ као лично искуство виђења Христа које зависи искључиво од оног стања у нашим срцима до којег смо за живота доспели применом наше сопствене слободне воље. Ми придобијамо рај или га губимо за земаљског живота искључиво применом слободне воље у свом односу према Богу и ближњима својим … „Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40) и „Заиста вам кажем: кад не учинисте једном од ове моје мале браће, ни мени не учинисте“ (Мт. 25, 45). Наш однос према ближњима је основна индикација нашег унутрашњег стања и зато ће управо тај однос бити критеријум раздвајања када дође Син Човечји у слави својој (види Мт. 25, 31, и даље 34-46).

„Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божјег“ (Јн. 3, 17-18).

Првобитна верзија овог текста под насловом „О човековој слободи избора“ објављена је 15. маја 2009. у листу „Православље“



Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Мртви смо

    Старо сајмиште; Сајам
    Исто све; разглас жубори
    Издајте душу у најам
    Струка нам к’о стоци збори

    Закрпу на образ мећем
    Лик без лица y колони
    Ужасно споро се крећем
    Прекасно аларм нам звони

    Често нам пиштољ на челу
    Шифру за снове да дамо
    Кошмар; бомба у тијелу
    Мртви смо само не знамо

    Момчило

    Свиђа ми се

  2. Будим се

    Будим се
    Гледам
    Ка
    Истоку

    Будим се
    Истину
    Тражим
    У оку

    Будим се
    Жеђ гасим
    На
    Извору

    Будим се
    Љубав
    Налазим
    У срцу

    Момчило

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s