Горан Комар: Поглед на перспективе предстојећих политичких избора у Црној Гори

Победа се по мом осјећају може остварити само неодложним стварањем нове националне (српске) политичке организације коју ће водити нова лица

Горан Ж. Комар (Извор: ИН4С)

Црна Гора се креће ка парламентарним изборима. Познато је да је епидемија ковида-19 зауставила литије – процес који је обиљежио обнову хришћанске заједнице динарских Срба и Српској православној цркви као установи на извјестан начин показао пут.

Српски народ у Црној Гори стоји пред великим политичким и друштвеним догађајем у којем ће пред свог противника стати оснажен и компактнији него икада у последњих седамдесет година. У тих седамдесет година противник је исти, непромјењен. Мијењао је платформске и програмске оријентације и од широког, комунистичком револуцијом порођеног југословенског покрета мобилисаног обећањем друштва једнаких, стигао до потпуног одрицања од комунистичке идеолошке основице у оквирима НАТО свезивања негдашње најмање југословенске републике. Али, и тада, у зачетку, и данас, овдје се комплетна унутрашња политика вођства, а и вањски политички курс, гради на фиксацији и политичко-пропагандном маркирању пријетње србијанским асимилаторским захватом у нутрини, по етногенези, историји и култури другачијег црногорског ентитета.

Драматично велике и стратешке грешке учиниле су београдске политичке номенклатуре, па и друге националне установе српског народа, изрицањем признања црногорске различитости, јер су очекивале да ће се процеси у Црној Гори зауставити на постизању политичке самосталности. Ово говорим као аутор који је до танчина у низу текстова предвидио развој догађаја.

Потпуно сам, лично, сагласан са демократским начелом слободе изражавања, али сам био против институционалног признавања црногорске националне самобитности, јер сам увјерен да смо ми, са обје стране граница, један исти народ. Лично, искључиво у црквено-народном сабрању видим шансу за свој народ. То, међутим, овдје није тема. Само ћу додати опажање које јесте значајно за моју тему, да државу Србију и Црну Гору нико није бранио и да је план њене одбране био укопан у крајње плитким темељима. Увелике је то било тако и због тога што су одавде, из Црне Горе, традиционално ка установама науке и културе и политичким структурама престоног Београда одлазиле непотпуне и лажне информације о стању друштва у Црној Гори.

Извор: ИН4С

Читави тај процес уливања информација у укупни медијски простор Србије се одвијао унутар једне јединствене идеолошко-политичке структуре која нама јесте изгледала као крајње фрагментована и исцијепана, али – била је једина. Изостао је дијалог и мишљења других у Црној Гори (којима ја припадам) који су и те како могли пружити пуну информацију и допринијети другачијем фундирању стратегије одржања. Унијети ноту озбиљности. Лично, покушао сам то у разговорима са низом представника државе Србије, али сам доживио да се они у мом граду појаве праћени освједоченим борцима за самосталну Црну Гору. Тотална индоленција. Шокантно. Никада неке од тих сусрета нећу заборавити.

Ми „други“ никада нисмо добили прилику да говоримо у Београду. Да се наш глас чује. И организације из Боке Которске која је по природи ствари могла реално приказати стање ствари нису биле радикално ослобођене идеолошког континуитета са старим ДБ структурама које су у њима водиле главну ријеч и утицај. Напросто, одавде је уливан неосновани оптимизам који је природно произилазио из пасивизације и држања ван медија и ван дотицаја са политичким структурама личности које су биле спремне да „зацрне“ слику. Ја сам тада био један од таквих и данас сам један од таквих. Овдје долазимо до моје теме.

Још једном да поновим. Ја сам веома демократски устројен и у свему чиме сам се бавио изразио сам поштовање супротстављеним гледиштима. То сада никога не мора да занима, али начин живота који сам водио је тотално „западњачки“. Сада су код нас „западњаци“ комунисти. Истина, они сада полажу искључиво на антифашистичкој компоненти покрета који баштине, никада, али баш никада не помињући славну Комунистичку партију на челу са Титом. Било како било, сви инструменти политике и принуде су у њиховим рукама и тако је од 1945. године.

Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С)

Крећемо се, дакле, ка изборима у Црној Гори. Рекли смо да сам ја ту да „зацрним“. И учинићу то.

Покрет о коме сам писао, покрет литија, ја сам ауторски у више наврата као његов непосредни учесник, оцијенио. Казао сам да је то покрет који има историјски значај и значај за читави православни свијет. Не само за српски народ. На тај покрет, врло непристојно, настојали су се наслонити и из њега корист извући, многи политичари у Црној Гори.

Ти политичари данас чине оно што је чинила стара опозициона политичка структура 2006: исијавају оптимизам у погледу резултата предстојећих избора. Казују то свугдје (и што је најмање важно у интернетској конференцији са г. предсједником Србије). Ово истичем због илустровања психосоцијалног стања и профила личности које се представљају као предводници српског народа у Црној Гори. Ево што мене у таквом ставу темељно брине.

Степен сигурности у исказу. Јасно је мени да политичар треба да као заповједник у рату искаже сигурност и када му ситуација то баш и не омогућава. Али, у овако тешком историјском тренутку, без реалних параметара, исказати потпуну сигурност у побједу „српских организација“ на предстојећим изборима, за мене је крајње проблематичан став.

Ја га доживљавам као пасивизаторски мада његовом аутору не спочитавам некакву лошу намјеру. То је ствар конструкције. Прирођеног сензибилитета. Ријечју, тешко је очекивати да било која политичка организација може рачунати са подизањем бирачке структуре до мјере да она порасте до општенародног покрета и није могуће реално очекивати да било која политичка организација себи улије гласове учесника литија. Јасно је да је за побједу, као одрживу тековину, потребна јако убједљива побједа. Њу не могу остварити постојеће опозиционе политичке партије. Њима нико не одриче право да се надмећу, оне су уосталом парламентарне. Али, опет кажем, мене јако забрињава тенденција затварања у политички оквир коме његове вође атрибуирају непобједивост. Црној Гори је неопходна широка народна платформска синтеза политичких стремљења (ако за то није касно) и тешко да сада може бити мјеста истицању жртвеног приноса политичких организација чији су лидери суђени и затварани. Све то ја не доводим у питање. Али, ово вријеме и политички противник, једноставно тражи много више и много другачије.

Светосимеоновска литија у Подгорици, 29. 2. 2020. (Фото: Владимир Павићевић)

Овим чланком ја сам желио изразити увјерење да у овој унутрашњој политичкој констелацији тешко да се могу уочити репери за убједљиву побједу у Црној Гори. Она се по мом осјећају може остварити само неодложним стварањем нове националне (српске) политичке организације коју ће водити нова лица и која може долити гласове неопходне за такву побједу. Политички гравитус требао је постати политички став о литијама посвједоченом доминантном противрежимском расположењу народа у Црној Гори, а то је захтијевало умањивање партијских и платформско-партијских идентитета и механизама у предстојећем изборном процесу. Свакако да таквом мишљењу ваља придодати и искуство непребројног низа политичких пораза ма како их партијски лидери тумачили. Опозиционе структуре које гласно и јасно најављују побједу су већ престареле. Бојим се и не мање партијски ригидне и склоне непотизму него противник.

Овај чланак је написан и објављен из велике бојазни да ће без обзира на развој догађаја у вези са владиним Законом о слободи вјероисповјести, у случају побједе ДПС-а у Црној Гори, српски народ доћи у положај да веома тешко сачува себе.



Категорије:Српске земље

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Увек постојан у истини и достојан да истину ( политичку у овом случају) осети и доживи, предочи и сведочи – часни господин Комар… Обухватићу у овом коментару, дакле, своје целовито слагање и поистовећење ( разумевање) са господином Комаром и већинско слагање илити делимично несагласје са господином Ломпаром који у једначину политичке истине у Србској Црној Гори уноси злоћудну и ентропијску ( не) познату – Миодрага Лекића, а у чланку на овом врлом сајту који претходи, или следује ( како већ), писмену господина Комара…

    Свиђа ми се

  2. Чопори оваца

    Чопори
    Оваца
    Вију
    Око нас

    Добро их стригу
    А оне пасу
    Не оста
    Ни влат

    Јарац
    Их чува
    Пастиру
    Преклан врат

    Момчило

    Свиђа ми се

  3. Поглед на преспективе предстојећих избора у Црној Гори уваженог др Горана Комара је, на жалост, промашено и разочаравајуће штиво. Аутор, умјесто очекиваног инсистирања на новим лицима на политичком спектру, која су се ријечју и дјелом истакла и афирмисала у одбрани светиња, као и на неопходном обједињавању свих доказаних противника безбожне власти у Црној Гори, изгледе на побједу над антиправославним, антицрногоским и окупационим режимом НАТО квислинга и конвертита, „по свом осјећају“ своди на „неодложно стварањео нове националне (српске) политичке организације коју ће водити нова лица“. Ово је у колизији и са неким другим ставовима из текста, али и са духом свенародног покрета одбране светиња. Свакао да има мјеста зебњи и забринутости, коју дијелим са аутором, знајући шта се све и као дешавало у прошлости. Неки наводи из текста о „темељима, комунистима као западњацима, сусретима, информацијама и неодржаним говорима у Београду“ дјелују доста наивно за човјека др Комаровог знања и искуства.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s