Борис Јовановић: Логорчићи су постали и званично логорчићи – а не дају ни да запалимо логорску ватру

Нећемо се захваљивати управитељима логора. Захвалићемо се Ономе који није у логору…

Корона блуз

Ми обични смо угасили. И прије короне. Дакле, стало нам је до вас, јер без вас ни короне не би било. Дакле:

Перите руке…

Извор: Феномени.ме

Посебно ви којима су баш прљаве…

И посебно ви којима на рукама има сумњивих трагова…

На примјер – од прљавог новца.

На примјер од чисте крви…

А има таквих, није да нема…

И кад кијате, не запљувавајте околину…

Посебно ви који често запљувавате и посебно ви стари провјерени пљувачи. Пљувајте и даље, али обазривије. Пазите како пљујете и не пљујте баш као до сада, у огромним количинама. Пљујте, да прецизирамо, прецизније…

И бришите нос што чешће. Особито ви који много слинавите. Посебно ви којима је нос вјечито пун. А нарочито ви што непрестано шмрчете и шмрцкате по елитним и кабинетским јазбинама…

И немојте се руковати. Посебно ви који волите да се рукујете. А нарочито ви који се рукујете са ђаволом. Одреците се старог порока руковања. Рукујте се ако баш морате, али покушајте да то сведете на разумну мјеру. Рукујте се онако дискретно кад већ морате да дискретним руковањем дискретно потврдите још једну индискретну превару…

И немојте се цмакати. Посебно ви који више волите цмакање него пољупце. Смањите Јудино цмакање на најмању могућу мјеру. Цмачите се једино ако баш, баш морате. Цмокните у један образ и цмакање зађените за појас. Кад ово прође, опет се цмачите као у временима цмакања…

И не окупљајте се масовно. Посебно ви који волите масовна и тајна окупљања. Особито ви који имате масовне сеансе у неким елитним мрачним буџацима. И нарочито ви који на тајним, масовним састанцима одлучујете о судбини, на примјер, народних маса. Окупљајте се на тајним локацијама, ако баш морате. Ако је тајно окупљање у јавном интересу. Ако то од вас хисторијски тренутак тренутачно захтјева. Но, нека тога буде што мање. Нека наше јавне куће на минимум сведу тајна окупљања…

И не уносите се у лице једни другима. Не шапуњајте на уво строго повјерљиве гласине. Особито ви, елитни шпијуни, којима је шапат и уво најважнија имовина у шпијунском узвишеном животу. Нарочито ви, дугих ушију и шапуњавог гласа, који сте се прославили жбировским урођеним занатом… Оно, уносите се у лице, шапуњајте и шпијајте, ако баш морате. Ако је то баш од пресудне важности, ако од те жбировске работе зависе темељи жбировског царства. Што би се рекло у доба куге и колере: ако то виши интереси захтијевају…

Не подригујте, не шмркљајте, не исхркујте се и не лажите, ако баш нијесте на то присиљени. Посебно ви у скупим прњама са државотворним значкицама на реверима…

Кад идете у нужник да службено нуждите, повуците воду за собом, посебно послије неких преважних службених нужних састанака. Идите у нужник као и до сада, кад већ морате, али водите рачуна о хигијеници уколико другачије није одлучено на нужно највишем мјесту. Уколико то није ствар конспирације, ствар некакве нехигијенске партијске дисциплине…

Бацајте марамице, оне за једнократну употребу. Не бацајте оне са монограмима и у партијским бојама. Колико год да су прљаве, чувајте их у унутрашњем чуварном џепу државотворних сакоа. Јер, епидемија ће проћи, али статус се мора сачувати…

Пијте као и до сада, без ограничења. Што више, што чешће, на рачун гомиле која вас поји, која вас воли, онако подло, онако крваво. Облочите се у циљу општег прогреса, сваки пут кад то комитска дужност налаже. Јер и корона ће устукнути пред наљосканом државотворном суверенистичком сподобом која вијори пијано дисциплиновано барјачићем са злаћаним ресама…

И чувајте се, мрчни угледници, вељи јунаци… Тешка су времена, будите још тежи. Ако вас запири вирус, будућност нам је угрожена. А шта ће нам будућност ако није ваша…

Дезинфекционо средство

Слутили, слутили, па дослутили…

Апокалиптичне сличице запљускују сва чула.

Било гдје да сте: чак и на морскоме плавом жалу, гдје ћарлија вјетрић мио…

Мада, чини ми се да је тамо, на морскоме плавом жалу, све некако љепше… чак и кад не сањате бајну плавушу…

Траје ли љубав и у доба короне?

Ако се и то угасило, онда је корона баш неки опасни матрак. Ако, опет, има љубави, корона ће доћи и проћи…

Шта ће иза себе оставити, колико ће да мањка, нико не може да зна…

Сигурно ће претећи мнозина, а међу њима и понеки човјек, па опет– Јово наново. До неке нове короне или сличног кастига…

Лијепо име, како јој и приличи. Само нека је та круница – короница далеко од наших глава.

Па чак и оних окруњених, званично и незванично…

Не би ваљало да нас мањка, а о свему осталоме ћемо се некако договорити, кад ова алавија прође…

Мислим нешто у полуизолацији: да ли да јој тепамо или да је проклињемо…

Да ли да умилостивимо короницу луталицу, не би ли мимо нашег и свачијег прага или да кренемо на њу онако мрзилачки, без милости…

Како год: слабији смо чак и од једног вируса…

Шта је чоек, а мора бит’ чоек…

Алкохол (наравски онај медицински што се не лоче), асепсол и остале апотекарске тешке хаубице, па удри, а све Онога моли да мржња према короници не може бити неки велики гријех…

Извор: Феномени.ме

Колико год да короница потаманимо, нека нам се не уписује у предебелу и претрпану књижурину гријехова…

Шта ли, о шта ли, догматици мисле о томе…

Не мислим на овјенчане теолошке главе колико на окруњене владаоце који у својим нечасним биографијама уписаше и ову пошаст за коју, ваљда, нијесу криви…

Не могу, сва је прилика, бити криви и за ово зло…

Мада, корона не чула, то и није баш извјесно…

Ако свако зло има свој извор и ако су окруњени на изворишту свих зала, боље је не изводити закључак, у име оне милости и човјекољубља које нам сугерише да је чељаде, па какво гођ да је, ипак важније од злосретнице коронице…

Бољи је и наказни човјеколики створ од најљепше короне која нас је задесила…

Тако би требало бити…

Корона би могла да мутира, па ваљда би и човјеколики створ могао да се очовјечи…

Увијек постоји шанса, мада је све мања…

Него, кад све ово мине, а сасвим сигурно ће минути, наставићемо дамо гдје смо стали, а сасвим сигурно смо стали…

А за наставак биће потребне и заштитне рукавице и заштитне маске и дезинфекциона средства…

Кад се провјетри, а провјетриће се, мораће и да се дезинфикује…

То је историјска нужност, дијалектички императив: и дезинфекција и егзорцизам…

Кад короница одлепрша, слиједи велико спремање.

Намножило се тога, запатило се…

А хигијеничари одавно нијесу избацили смеће…

Тражи се одговарајуће дезинфекционо средство кад већ револуција није у оптицају…

И у Титограду и у Биограду, сасвим свеједно…

Логорска ватра 

Проћи ће и ово, и горе је прошло.

Није нам ни прије овога било добро, иако ће она предепидемијска времена, врло могуће, бити запамћена као стара добра времена…

Нешто о том историјском и иронијском усуду писано је и раније баш на овом мјесту. Отприлике: никада није довољно лоше. Него, да не призивамо Непоменика…

Државице засуте епидемијицом – злослутницом све више личе на логоре. За сада су ти логорчићи потпуно утуљени и мрачни. Што од страха нас логораша, што од збуњености и неспособности управитеља логора који су се, као и сви управитељи логора у логорашкој повијести, надали да ће редовно стање вјечно потрајати. Дакле, да ће у логорима бити све онако под конац, по одавно утврђеним логорашким правилима…

Дилбери-управитељи једноставно се нијесу надали да ће у логору морати да се улогори још један логор и да ће лојални логораши морати да се навикавају на најновији логорски ред…

А десило се, као што се обично дешава, нешто чему се нико није надао. У ванредним државицама и стање је званично постало-ванредно. Стање прије ванредног, ваљда, било је редовно. Или је то била нека свикнута редовна ванредност…

То што и онако и овако ништа није шљакало по правилима службе, макар никога није моментално могло да остави без живота. Биле су то лијепе старе одложене смрти које су припадале неким носталгичним и идиличним временима када узрок одложеног умирања илити крепавања и није био толико важан…

Сад је за управитеље логора све преко ноћи постало некако загуљеније. Свака грешка постала је фаталнија, а свака неспособност и неодговорност – језивија.

Живот нам, браћо и сестре, зависи од државних служби. Наравски, Божија воља се подразумијева.

Живот нам је, браћо и сестре, у оним предкоронским дивним временима, зависио просто-напросто од Божије воље.

Наше љубљене државице у овим апокалиптичним временима постају сервис грађана…

Шта ли су биле у оним предапокалиптичним временима, ко би га знао…изгледа да су биле све што нијесу смјеле да буду…

Понајприје- мале веселе и шарене разбојничке јазбине, прави вучији брлози у којима је, руку на срцуленце, стање макар било редовно…

Нијесмо, хоћах прорећи, морали да бринемо: убијало се редовно, крало се редовно, лагало се редовно, варало се најредовније…

Нико се око тога није превише потресао.

А онда је сјеме короне однекуда пало, или је из дубине изникло. И сви су се потресли.

Логорчићи су постали и званично – логорчићи…

Фото: Jordan Steranka

Па смо се напрасно сјетили наших хероја – здравствених радника који су и до сада били живи, само што су – херојски скапавали.

Па су онда министри и остала државотворна армада коначно постали мученици. Почели су, ваљда, да раде свој посао. Односно: почели су да се уче не би ли радили свој посао…

А то је прилично тешко. Да бисте радили свој посао требало би да знате да радите тај мученички, тај само свој посао…

За кварне дембелане је свака помисао на поштени рад- страшна Божија казна. А ако се не вјерује у Бога, онда је то страшна корона-казна…

Како је страшно радити свој посао, помишљају државотворни мученици ових дана у својим мучним кабинетима…

Како је страшно позивати грађанство на слогу и солидарност, помишља ових дана главни дилбер који је себе утемељио на подјелама и мржњама…

И сад: ми им као вјерујемо…

И сад: они нијесу ни за шта криви…

А до јуче: били смо криви што смо живи…

А сад: они херојски брину о нашим животима…

И не дају нам да упалимо буктињу слободе…

Не дају нам логорску ватру, кад смо већ у логору…

Можда Бог и није врхунски епидемиолог.

Вјероватно постоје врхунски људи, врхунски љекари, врхунски епидемиолози и у овим нашим логорима…

И због тога се ваљда нећемо захваљивати управитељима логора. Захвалићемо се Ономе који није у логору…

Наслов и опрема: Стање ствари

Колумне су објављене на сајту Феномени.ме



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар