Владимир Димитријевић: Свети царски мученици – наши помоћници у доба ванредног стања

Ако се нађемо у кућним изолацијама, молимо се Богу и Светим Царским Мученицима да издржимо на путевима Господњим. И верујмо од Бога и силу Његову, а не у вирусе и лажи овога света

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Живимо у тешким околностима, у којима ћемо, по свему судећи, моћи да се нађемо у кућној изолацији због ванредног стања уведеног у Србији. То ће бити озбиљно и захтевно искушење. Па ипак, не смемо заборавити да смо православни хришћани, који се уздају у Бога и надају у Његову милост. Зато је час да се сетимо Светих Царских Мученика, који су, после хапшења Цара Николаја фебруара 1917, одведени у заточење. Пали су са висине власти, али се испоставило да су прави хришћани. Потписник ових редова, приређивач књиге „Љубав је јача од смрти“, о Светим Романовима, срећан је када са својом браћом и сестрама у Христу може да подели искуство смисла који нам је Господом откривен кроз мучеништво ових прекрасних  страдалника. Како је тешко писати романе, у којима мора да се смишља и измишља, а како је лако писати житија православних светих о којима постоје дивна и многа сведочења од непосредно присутних у њиховој близини!

Јер Цар Николај је настојао да буде Цар по угледу на Христа, Кротког и Смиреног Цара над царевима. О њему је генерал Дитерихс писао: „Господар је био уман човек, образован и веома начитан. Он је владао огромним памћењем, посебно имена, и бивао је неуобичајено интересантан саговорник. Он је добро знао историју и волео је озбиљне историјске књиге. Волео је физички рад, и није могао живети без њега, и у томе је био васпитан од детињства… У својим прохтевима Господар је био веома скроман: чувао је одело, није себи дозвољавао сувишне трошкове и врло је често било могуће видети на њему похабане, али сређене и чисте панталоне, и изношене чизме. /…/ Доброта и простота су се осећале у њему при његовом обраћању са људима; у њему није било ни најмање надмености или ароганције. Он је био изузетно уљудан и пажљив ка другима.”

Госпођа Битнер, учитељица у Тоболску, која је предавала руски језик Престолонаследнику, говорила је: „Уколико сам некада због болести пропуштала лекцију, није било случаја, да ме он, пролазећи јутром кроз нашу собу, не би запитао о моме здрављу. Са њим сам се увек осећала једноставно, као да сам га знала читав век.” /…/ Он је говорио: „Руски човек – то је меки, добри, душевни човек; он много тога не разуме и тиме се користе зли људи. Но, на њега можеш утицати добротом”.

Свети цар Николај

У књизи, „Странице мога живота”, Ана Вирубова наводи овакав случај, чији је она била сведок у Немачкој: „… Идући стазом у правцу парка, ми смо се сусрели са поштанским кочијама, са којих је неочекивано на тротоар пала кутија. Господар је истог часа сишао са стазе, подигао тешку кутију са пута и дао је поштанском службенику. На моју примедбу, зашто се узнемирава таквим ситницама, Господар је одговорио: ’Што је човек виши, тим пре је дужан помагати свима, и никада у обраћању не подсећати на свој статус; таква морају бити и моја деца’”.

Велика милост Господња Цару и Царици била су деца.

Син, млади мученик Алексеј, који се са болом суочио од најранијих дана, носећи у свом телу патњу хемофилије, био је пун животне радости, духовне красоте и жеље да, кад дође на престо, целу Русију подигне из беде и све поданике учини срећним. У њему су сви видели светлу будућност Русије.

Кћери Олга и Татјана су, у писмима из ропства, изражавале своју дубоку и чисту веру у Божји промисао, али и непоколебиву снагу духа. Оне се прво сећају рањеника које су неговале у болницама Првог светског рата. Рецимо, 9. априла 1917. године, Царева кћи Татјана пише Валентини Чеботаревој, кћери генерала, која је била главна сестра у Царичиној болници у Царском Селу, да је младим Романовима тешко што не могу да раде у војној болници, јер су навикле да стално буду с рањеним и намученим војницима и официрима: „Мила Валентина Ивановна, Мама Вас моли да дате нашој пештерној црквици плаштаницу и два воздуха, које је она сама сашила. И реците оцу Андреју да их употребљава уз светло љубичасто одјејаније… Тужно је да сад кад сам оздравила не могу поново да радим у стационару. Чудно ми је да сам ујутру кући а не на превијањима. Ко сада превија? Јесте ли ви и на материјалима и старија сестра? Да ли сви доктори и сестре војног одељења раде? Олга и Марија још увек леже. А ја шетам са Татом и радим на леду пред кућом, раније смо били близу Знаменске цркве, а сада смо далеко тако да цркву не можемо да видимо. Желим вам све најбоље, предајте свима срдачни поздрав.”

Света царска породица

И вера у Бога и Његово дело на земљи: без колебања. Олга 22. јануара 1918. пише: „Каже се да ниједна срећа није дугог века… ja бих рекла да и ружне ствари морају некад да се заврше. Je ли тако? Код нас je, слава Богу спокојно колико год je то могуће. Сви смо здрави, чили, не падамо духом…” Олга у писму тетки Ксенији Александровној, 1. априла 1918. с подсмехом пише о бољшевицима који их чувају: „Како су интересантно обучени, односно наоружани црвеногардејци, буквално прекривени оружјем, свуда нешто виси или штрчи.” Њој смета и бољшевичка промена измена календара, о чему пише тетки Ксенији: „Кад не бих имала свест да се све расипа и уништава – могла бих да се смејем. Тешко ми пада што су променили датум. He знаш како да се понашаш”. За нови правопис, који је увео Лењин, каже да је „ружан и глуп”.

У новинама је тих дана било много лажних вести, па је једна од њих да је Татјана побегла у Америку. У писму пријатељици Валентини Чеботаревој она каже: „Имам овде осећај као да живимо на неком далеком острву и добијамо вести из другог света. Maca глупих гласина по новинама… Добили смо чак исечак из новина у којем пише о мом бегу у Америку!… Надам се да Ви у то нисте поверовали? Занима ме ко се бави тим глупим измишљотинама. Сигурно људи који се много старају о добробити Отаџбине, je ли тако?” Највише им смета немогућност посећивања храма. Последњег дана јануара 1918, Татјана пише тој истој Чеботаревој: „У цркву, нажалост, не идемо. Код куће нам служе вечерњу и дневну службу. Наравно, то не може да нам замени цркву која нам јако недостаје, обзиром да нам je сад више од свега потребно да се молимо у цркви. Жао ми je оних који то не разумеју…”

За то време, Немци напредују, освајајући део по део Русије, о чему Цареве кћери пишу у писмима. Татјана каже: „Жалим због свих несрећних житеља Петрограда. Могу да замислим како им je ужасно сада. /…/ Тако je болно и тужно све што се дешава нашој јадној Отаџбини, једино што имамо je нада да нас Бог неће оставити и да ће уразумити усијане главе… /…/ Толико страшних ствари чујемо, језивих чак, али ja чврсто верујем да ће нам Господ помоћи некако”. И Олги је тешко: „Ужас један шта се дешава свуда, али треба се надати да ће бити боље. Сигурно je језиво било оних дана у Одеси. Хвала Богу да je сад мирно… Сазнала сам за заузимање Кијева. Како je све то мучно!”

Са Олгом и Татјаном биле су и Марија и Анастасија, које су свој крст чистоте и девства изнеле са ранохришћанском снагом и красотом.

Велику помоћ им је пружало читање духовних књига. Татјана је, између осталог, читала Светог Јована Кронштатског, Житије Серафима Саровског, Канон светог Андреја Критског, молитвеник, зборнике црквених песама и књигу, мајчин поклон, „О трпљењу невоља”. Једно место у књизи je било посебно подвучено: „Они који су веровали у Господа Исуса Христа ишли су у смрт као на празник… нашавши се пред неизбежном смрћу очували би оно исто чудесно спокојство духа, које их није напуштало ниједног тренутка… Они су ишли спокојно у сусрет смрти, зато што су се надали да ће ступити у другачији, духовни живот који се отвара човеку када напусти овај”.

Па да ли је случајно у бележницима Свете Олге нађена најлепша хришћанска песма 20. века о љубави и трпљењу?

МОЛИТВА

Пошљи нам, Господе, трпљења силе,
у години мрачних дана страшних,
да поднесемо прогон гомиле
и сва мучења џелата наших.
Праведни Боже, снагу нам јави
зло ближњега да простит  смемо
и крст свој тешки и крвави
с кротошћу Твојом да сретнемо.
У дане метежа, хаоса, туге,
када се мржњом врагови гласе,
увреде трпети и поруге
помози нам, о Христе Спасе!
Владико света, Боже свемира,
Ти благослови молитвом Нас,
а души даруј покоја, мира,
у неподносиви, страшни час.
Крај двери гроба, крај могиле
надахни да се слуге Твоје,
кротко, уз помоћ надљудске силе,
за непријатеље моле своје.

И зар је случајно да је Царевна Олга свету из тамнице упутила овакву поруку свог оца: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу”…

А каква је била она, Царица Александра, једно од најоклеветанијих бића у новијој историји Цркве? Официр Степанов, Царичин пацијент у болници Царског Села за време Првог светског рата, каже о Александри Фјодоровној: „Био то блистави прозор двора или слепо прозорче подрума – иста устремљеност мисли у висину. Ниједна ’фраза’, ниједна поза, никада о себи. Само обавезе, дужност према мужу–Цару и сину–Наследнику. Никада пред људима, увек пред Богом. Све je то отишло у бесповратну прошлост – и она није страшна. Можемо бити непристрасни. Упоредимо жене–владарке свих времена и народа. Високо и усамљено изнад њих стоји светла, чиста жена, мајка, супруга, пријатељ, сестра, хришћанка – страдалница Њено Величанство Царица Александра Фјодоровна”.

Соба царице Александре

Марта 1918. било је пуно хришћанских порука у писмима Царице разним лицима: „Потрпи, рођена душо, и добићеш венац славе. Награду за све патње. Дешава се да осећам блискост Бога, непојамну тишину и у мојој души сија светлост. Сунашце светли и греје и обећава пролеће. Ево, и пролеће ће доћи и порадоваће нас, и исушити сузе и крв, који су у млазевима проливени над сиротом Отаџбином. Боже, како волим своју Отаџбину са свим њеним манама! Она ми је ближа и дража од многог, и свакодневно славим Творца што нас је оставио овде и није нас послао даље. Веруј народу, душице, он је јак и млад, као восак у рукама. Ухватиле су га лоше руке – и царују тама и анархија; али долази Цар славе и спасиће, укрепиће, даће мудрост сломљеном, превареном народу. Ево и Великог поста! Очистићемо се, измолићемо за себе и за све опроштај грехова и нека нам Он дâ да отпевамо за целу свету Русију „Христос Воскресе!” Припремимо срца наша да Га примимо, отворимо врата наших душа; нека се настани у нама дух бодрости, смирености, трпљења, љубави и целомудрености; треба протеривати мисли, које су нам послате ради искушавања и смутње. Станимо на стражу. Подигнимо срца, дајмо духу слободу и лакоћу да дође до неба, примимо зрак светлости и љубави како бисмо га носили у нашим грешним душама. Одбацимо старог Адама, обуцимо се у ризу светлости, стресимо световну прашину и припремимо се да дочекамо Небеског Женика. Он вечно страда за нас и с нама и кроз нас; као што Он нама пружа руку помоћи, поделимо и ми с Њим, подносећи без роптања све патње, које нам Бог шаље. Како да не страдамо, кад је Он, невин, безгрешан, добровољно страдао? Искупљујмо све наше столетне грехове, оперимо у крви све мрље, које прљају наше душе. О, драго моје дете, не умем да пишем, мисли и речи лете брже од пера. Опрости за све грешке и проникни у моју душу. Желим да ти дам ову унутрашњу радост и тишину којом ми Бог испуњава душу – зар то није чудо! Зар није у томе очигледна блискост Бога? Јер бесконачна је несрећа: све што волим – пати, нема броја свој прљавштини и страдањима, а Господ не дозвољава чамотињу: Он чува од очајања, даје снагу, сигурност у светлу будућност још на овом свету.” (13. марта 1918.)

„Сви су много преживели, али Господ Својом милошћу неће допустити да Његове овце погину. Он је дошао у свет да би Своје окупио у једно, и сам Свевишњи их чува. Душевну везу између њих нико неће одузети и своји ће свуда своје препознати. Господ ће их упутити куда треба да иду. Промисао Божји је недокучив за људски ум. Нека нас осени Премудрост, нека уђе и зацари се у нашим душама и нека научимо да кроз њу схватамо, иако говоримо различитим језицима, али једним Духом. Дух је слободан. Господ му је господар; душа је тако пуна, тако живо трепти од блискости Бога, Који је невидљиво окружује Својим Присуством. Као да су нам свети угодници Божји посебно блиски и невидљиво спремају душу за сусрет са Спаситељем света. Женик долази, спремимо се да Га дочекамо: одбацимо прљаву одећу и светску прашину, очистимо тело и душу. Даље од испразности – у свету је све испразност. Отворимо врата душе да бисмо примили Женика. Замолимо за помоћ свете угоднике, нисмо у стању да сами оперемо своју одећу. Похитајмо Му у сусрет! Он пати за нас грешне, принесимо Му нашу љубав, веру, наду, наше душе. Паднимо ничице пред Његовим пречистим ликом, поклонимо Му се и замолимо опроштај за нас и за цео свет, за оне који заборављају да се моле и за све. Нека нас услиши и помилује. И нека Га загрејемо својом љубављу и поверењем. Обукавши се у беле ризе похитајмо Му у сусрет, отворимо радосно наше душе. Долази Он, Цар славе, поклонимо се Његовом крсту и понесимо с Њим тежину крста. Зар не осећаш Његову помоћ, и подршку у ношењу твог крста? Његова рука невидљиво придржава твој крст, Он има довољно снаге за све; наши крстови су само сенка Његовог крста. Он ће брзо васкрснути, брзо ће окупити Своје око Себе, и спасиће Отаџбину, обасјаће је јарким сунцем. Он је штедар и милостив. Како да ти пренесем чиме је озарена моја душа? Несхватљивом, необјашњивом радошћу – не могу да објасним, само хвалим, благодарим и молим се. Моји душа и дух припадају Богу. Осећам радост коју си осећала понекад после Причешћа или пред светим иконама. Како, Боже, да Ти благодарим? Нисам достојна такве милости. О Боже, помози ми да не изгубим оно што Ти дајеш! Душа ликује, осећа приближавање Женика: Он долази, ускоро ћемо Га славити и певати Христос Воскресе.” „… сунце је озарило моју душу и желим да то поделим с тобом, не могу да ћутим! Господ побеђује, Он даје мудрост срцима: сви народи ће видети „јако с нами Бог”. Чујеш ли мој глас? Растојање ништа не значи – дух је слободан и лети ка теби и заједно ћемо полетети ка Богу и поклонићемо се пред Његовим Престолом…” (20. 3. 1918).

И заиста: ускоро су душе Царице, њеног мужа и деце као птице узлетеле до Престола Божјег, где и данас стоје и моле се за нас грешне.

Романови

У доба када антихристове силе желе да коначно поробе свет, и када се распада све што је људско, попут породице и морала, треба да се сетимо оних који су, павши са земног престола, достигли мученичке престоле на небесима. Они беху људи као и ми, наследници човечанског меса и крви, али љубављу према Христу и оданошћу својим дужностима, достигоше нетрулежност и обесмртише се. Један од Светих Отаца рекао је за Праведног Јова, на чији дан је рођен Цар Мученик: „Када се све испитало, испоставило се да се Јов, који беше веома богат у земаљском смислу, обогатио само и једино Богом”. Јер, Јов је изгубио сва земна богатства, али се Бога није одрекао и на Њега није похулио никада. Такав је био и Цар Мученик са целом својом породицом.

Ако се ових дана нађемо у кућним изолацијама, молимо се Богу и Светим Царским Мученицима да издржимо на путевима Господњим. И верујмо од Бога и силу Његову, а не у вирусе и лажи овога света. Амин, Боже дај!



Категорије:В. Д. читач

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Хвала професоре за ове речи, верујем да ће нам свима значити

    Свиђа ми се

  2. Zaista, hvala

    Свиђа ми се

  3. О МИСИЈИ Љ. СТОЈАНОВИЋА И А. БЕЛИЋА У ПЕТРОГРАДУ 1915. ГОДИНЕ – МЕМОРАНДУМ „САВРЕМЕНО СРПСКО НАЏИОНАЛНО ПИТАЊЕ“

    Констатовали бисмо да има ствари које упркос свим напорима логичног закључивања неможемо да схватимо у коликој мери су наши национални идеали и наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама извесних видљивих и невидљивих структура у Европи и Америци, што нас у толико мучи, у колико се ради о проблемима на нивоу нашег обесправљеног, обезглављеног, осакаћеног, окупираног и пониженог несрећног србског народа. Од нарочитог значаја су Меморандуми о српском националном питању из 1871, и 1915. године (Види: Душан Вуксан, Један Меморандум „Дружине за ослобођење и уједињење српскога народа“ из год. 1871, Записи – Часопис за науку и књижевност, Књ. 2, Св. 1, – Јануар, Цетиње, 1928, стр. 49-52).

    Не улазећи ни у какве друге коментаре, да поменемо само Меморандум из 1915. године, који у скраћеном обиму гласи…

    МЕМОРАНДУМ „САВРЕМЕНО СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ”

    Кад се говори о етнографском-националном питању које је у вези с борбом што је српски народ сад води с Аустро-Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са „широким изласком на море“ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа.
    У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили са њом.

    Анексијом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама на њих, али Срби су тада иставили своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали ѕа своје, већ зато што је Аустро-Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро-Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме давнашње њене области.

    Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједоњење.

    С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море. Кад је Србија за време рата 1912. Г. Заузела албанску обалу Јадранског мора, то се Аустро-Угарска успротивила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко, морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. Нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.

    У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак само ранијих криза и тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење Аустро-Угарске.

    Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности „за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње“, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро-Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде.

    У пуном сазнању тога, и у име ослобођења целог свога племемна, Србија, помогнута моћном братском Русијом, примила је натурени јој рат, који она у садашњем часу после тек ликвидирана да рата никако није желела. Она је разумела да је настао моменат пречишћења рачуна са њеним моћним суседом, и да ће, ако буде уништен, заиста гранути зора њеном у истини много напаћеном племену.

    Ти задаци потпуног ослобођења и уједињења српског народа били су звезде водиље српске армије; они су јој удахнули духовну снагу која је помогла српским пуковима да савладају знатно бројно надмоћнијег непријатеља. На тај начин сада се не ставља више на решење питања о изласку на море и о Босни и Херцеговини, већ питање о битности целог српског народа као једне целине…

    Кад је српски народ, вођен својом националном свешћу, у почетку XIX века устао против Турака, његове су очи биле управљене на силну Руску Царевину. У Русији су разумели дуготрајно трпљиво мучење српскога народа под туђим притиском и помогли су његовом ослобођењу испод турског јарма! Од тада је однос и љубав српскога народа према Русији постала догма. У његовој души лежи најискреније и највеће поверење у Русију и у Русе. У њега се створило сазнање да само Руси схватају његову тежњу за уједињењем и за слободом тако да је љубав према Русима постала готово саставни део његове националне свести напоредо са православљем и српством.

    И само услед таквих осећаја српског народа, услед његове безграничне вере у правичност Русије, и могла се у Србији појавити влада као што је Пашићева, која се једино ослонила на Русију, и која је предала у њене руке судбину свога народа. Па и у садашњем рату, иако је Србија савезник Тројног споразума, њу представља Русија. Србија то сматра као потпуно природно, јер су српски интереси у исто време и интереси руски. Не треба, чини нам се, зауставити се на доказивању тога факта да су интереси уједињене Србије ближе и тешње везани с Русијом него с осталим савезницима. У корист те јаче везе говоре, поред психолошких односа у душама српског народа, непосредни политичко-економски интереси.

    Како је, изгледа, и Русија стала на то гледиште у стално променљивим и све новим приликама рата, то је потпуно јасно, да не може на Балкану имати друге политике него Србија, или бар да између ње и Србије у свима балканским питањима влада потпуна сагласност и безусловно поверење. Јер кад тога не би било, и кад би Русија по неопходности морала се сагласити на неке одлуке о Балкану, а нарочито што се тиче српских земаља, које би било противно српском схватању, то би дало повода судбоносним неспоразумима међу њом и Србијом. После свега онога што се проживело за време овога рата, тешко би тако неслагање српски народ могао разумети и покајна би сумња запала у његову душу… (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум „Савремено српско национално питање“, Зборник ЈАЗУ, Књ. 3. Загреб, 1960, стр. 484-485, 494-495).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s