Александра Нинковић Ташић: Од Дечана до Пупинових небеса

Пупин пише у тренутку велике научне славе да му је главни циљ у животу да се бори за право, правду и слободу српског народа, подсећа Александра Нинковић Ташић

Александра Нинковић Ташић (Фотографије: Православие.ру)

Данас, 12. марта се навршава 85 година од смрти великог научника, проналазача, професора на Колумбија универзитету, почасног конзула Србије у САД, Михајла Пупина. О овом великом Србину, рођеном 9. октобра 1854. године у Идвору у Банату, који је свету оставио многе своје проналаске, али је готово сав свој иметак даривао Идвору, својој отаџбини, својој Цркви православној и народу српскоме, за наш портал говори Александра Нинковић Ташић, председник Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин. Александра је добивши на дар једну књигу са Пупиновим именом почела да трага и несвесно упловила у неишчитане до тада редове бајке о Пупину, оцу калемова и телекомуникације, човеку који је даривао америчкој војсци откриће сонара и начин комуникације између авиона у лету и тиме стекао најјаче и највеће мишиће у свом времену којим је могао да се бори за српску ствар. Бајка о Пупину, ће са Александром као пупинизација вратити великог Пупина отаџбини, не само као научника, већ као борца за изворно, неидеализовано и неизневерено Светосавље.

Александра, кажите нам на почетку одакле идеја да истражујете Пупина, шта је то што Вас је покренуло, натерало на тај корак?

Пупина сам почела да истражујем пре више од деценије, када сам у породично наслеђе добила велику монографију манастира Дечани. Моја девојачка слава је Стефан Дечански и ја из огромне кутије извучем две књиге и на десетине у боји илустрација и фотографија и видим на првој страни прве књиге пише: Штампано из Фонда Михаила И. Пупина, Српска краљевска академија. Мојим питањем је све почело ,,шта лик, шта име оца калемова тражи на најлепшој монографији једног српског манастира?“.

У ово време када некако почињемо да се будимо из тог вишедеценијског сна незнања о Пупину волела да се осврнемо на идентитетски портрет Пупина, Пупина као Србина, као Православца, Светосавца.

Пупин је био наш највећи заштитник у свету икада, огрнут, нимало случајно, Светосављем. Уснила је његова неписмена мајка, која се није звала Олимпијада као што сви пишу, крштена је као Алимпија, а Пупин ју је из поштовања звао Пијада. Уснила је када је Пупин био дечак, Светога Саву како ставља руку на главу њеног сина и каже: ,,Кћери Пијада, Идвор је сувише мали за твоје дете, пусти у свет његову душу жељну знања“. И та неписмена жена, која има четворо деце, три ћерке и јединог, најмлађег сина, ставља шубару и кожух на свог сина, нема шта друго да му да, сем Светосавља, учи га да је Свети Сава његов заштитник и изговарајући реченице које ће Пупин често понављати кроз живот: ,,Знање су златне лествице којим се иде у небеса“ и ,,Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас кроз живот будућности пун вечне славе“ шаље га у свет. Тако је он отишао за питањем шта је светлост. Дванаестог марта 1874. године из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут Америке. Истог датума, после 61 године, тамо ће се и завршити његов овоземаљски живот.

Отишао је огрнут Светосављем, кажете. А да ли га је касније наука удаљила од Светосавља, од Бога?

Последњи интервју који даје пред саму смрт за Њујорк тајмс, прави познати амерички новинар, седи поред њега у Норфолку у Пупиновом дому и пише: ,,Седим поред једног пастира, једног идворског пастира, који је видите постао један од највећих научника 20. века.“ Прво питање које му је упутио било је,, Да ли Вас је, професоре, наука одвојила од Бога?“. Новинар пише како се професор смеши и записује његов одговор. ,,Мене је наука приближила Богу, приближила ме је вери моје мајке. Ја се данас надам да ће моја наука људе приближити њеној вери.“

А да ли га је наука и слава коју је стекао одвојила од отаџбине, од српства?

Пупин пише у тренутку велике научне славе да му је главни циљ у животу да се бори за право, правду и слободу српског народа. Како говорити о Пупиновој науци, а не говорити да је она била само алатка у рукама овог изузетног човека, да је била алатка којом је освајао пажњу светске јавности, америчког друштва, велики новац, а да све што је том алатком стекао, часним научним радом оставио је српском народу. Пастир са идворских пашњака, вером огрнут, вером своје мајке корача духовним путем и прелази на тај пут чудесне реалности, али до краја свог живота остаје окренут тим идворским пашњацима. Та фреквенција простодушног срца, чисте душе и бриљантног ума јесте фреквенција идворског пастира и био је нимало случајно светосављем огрнут наш највећи заштитник у свету икада. Ако кажем да није добио само медаљу Џон Фрица, него да је једини у историји, једини икада добио све три научне медаље Америке и почасну медаљу Удружења електроинжењера и Едисонову медаљу и Џон Фрицову медаљу, па ником то није успело да пође за руком, па то је само мала мера његових научних доприноса, али ја опет ћу рећи то на један тас. Знате, када добија највеће одликовање које даје америчко друштво за науку, медаљу Џон Фрица, само пар година пре упокојења 1932. године, он ће рећи: “Гледам вас, драги пријатељи, највећи индустријалци и научници су ту, али нећете се наљутити ја не видим вас, видим моје другове са идворских пашњака, зар их не чујете како ме питају ,,Михајло, па који су те свеци и Божји анђели водили на твом путу од нашег маленог села до овог величанственог храма знања у Америци?.”

Био је и велики добротвор?

Пупин је целог живота трагао за вечном истином, никада зарад личне материјалне користи, паметан, практичан, прагматичан човек. Па не могу да вам опишем шта је стекао својим научним радом. Највеће богатство у историји науке, све нам је дао. Хиљаде дарова и давања, страдалима, сирочићима, 20 000 светосавских школских стипендија. Многим црквама и манастирима, је помагао, градио.

Има ли података о његовој вези са Косовом и Метохијом, који су неодвојиви део српског идентитета?

Цркву Самодрежу на Косову је обновио двадесетих година од темеља. И Грачаницу и Пећку Патријаршију и многа места је он срчано и срдачно помагао. Узрастали су уз њега и превазилази тешка времена и српски манастири и српске светиње и људи. Пупин је био највећи дародавац часописа Српско Косово. Пошто је већ дао много, они више нису хтели да узимају, нису имали ни близу таквог дародавца. У позним годинама немајући шта друго, Пупин себе претплаћује на десет година. Он зна, да неће живети десет година, али да је то начин на који може још мало да помогне. Па ова прича о његовим даровима нема краја и не чини лик једног изузетног научника, чини лик једног апостола науке.

Црква у Самодрежи. Фотографија из прве половине 20. века (Фотографије: Блог Петра Ристановића)

Ваше књиге сведоче и о пријатељству Михајла Пупина и Светог владике Николаја?

У праву сте . Не можемо говорити о идворском пастиру, а да не споменемо његово пријатељство са тада владиком Николајем Велимировићем и не само са њим већ и првим владиком америчким, такође свецем Мардаријем Ускоковићем, Либертвилским. Дружили су се, размењивали мисли, у свим пројектима важним и великим, данас кажемо пројектима, књигама, чудима, супервизор Пупину је био епископ Николај. У писму Николи Пашићу, Пупин је записао: ,,Знате ли Ви да је епископ Николај исто што је био Свети Сава у средњем веку. То је он данас, Свети Сава међу Англосаксонцима. Тражио је епископ Николај и звоно за Охрид, тражио је штампарију за Краљево, за манастир Жичу и за Крагујевац…

Све што је тражио Николај, све је испуњавао идворски пастир. После Пупинове смрти владика Николај је записао: ,,Упознао сам многе велике људе, али једну стену, једну громаду – звала се Михаило Пупин.“ А опет, у једном писму Пупину, пише Мардарије Ускоковић:,, Плачем професоре, као што су плакали на рекама вавилонским, натапам траву испод себе, новца немам, црква неће бити готова.“ Говори о цркви Светога Саве у Либертвилу. Али Пупин му одговара одмах:,, Не плачите владико, црква ће бити готова.“ И у то своје писмо ставља чек на тадашњих огромних 30.000 долара, што је данас више од 300.000 и Свети Мардарије Ускоковић завршава један од највећих и најрадоснијих српских храмова у Америци. Не може се Пупин посматрати без тог не, дружења, не, пријатељства, већ тог рада за општу корист српског народа. Ни сујете, ни тешке речи, па само описан, заиста описан, њиховим делом пут ка звездама.

Колико је Пупин заслужан да се о Србима говорило у Америци и на који начин?

Ваљда је само Пупину било дозвољено да после атентата Гаврила Принципа у америчкој штампи напише ,,млад човек, досегао је, докле је свом руком могао да досегне“. Смео је Пупин да говори јасно, смео је да седи у овалној соби са Петром Перуновићем Перуном, да Перун гусла у народној ношњи Вудроу Вилсону, а да Пупин преводи народне песме, смео је на Колумбија универзитету да организује велико вече посвећено Петру Перуновићу Перуну и народној традицији, где Перун пред професорима и најбољим студентима гусла, а где Пупин преводи песме, смео је у тренутку када је био председник Њујоршке академије наука, члан и Француске и Српске академије наука, чувени професор, председник још два научна удружења 1919. године, да запише тражећи амерички пасош име и презиме ,,Михаило Идворски Пупин, занимање земљорадник“.

Ова прича нас доводи до још једне љубави коју је до краја живота Пупин чувао, а то су народна традиција, народне песме.

Ја вама не могу да опишем са колико страсти и љубави он пише о српској традицији, некако све постаје јасно као пут ка вери, као што је уз Пупинове речи јасан, он пише да су порази само кратка одморишта за будуће победе, и ви њему верујете исто тако када цитира и преводи на енглески српске народне песме. Љубав ка народној традицији, осим науке, га повезује са другим нашим великим научницима Николом Теслом и Милутином Миланковићем. Како смо ми заборавили да је звездани свод, оно што их наткриљује, увек присутан у њиховом делу, али да је народна традиција из које поничу, од почетака до краја ту. Најлепше речи о Милошу Обилићу записао је Никола Тесла. Знате тужно је када то шаље конгресна библиотека на енглеском, а ви видите да никада није преведено на српски језик, то што он говори, а каже ,,Ви верујете да је највећи спартански краљ Леонида, не знате нашег Милоша Обилића. Обојица умиру храбром смрћу на бојном пољу, али само наш Милош Обилић сам бирајући тренутак своје смрти, умире као жртва, то је веће од спартанског краља“.

Е таквих исказа има много, има их као звезданог праха, наткриљују њихова велика научна дела. Учинили смо велики грех, не само заборавом, премештањем истине о идворском пастиру. Говоримо и у науци само о калемовима, нису калемови његов највећи проналазак, па он је отац телекомуникација, даривао је америчкој војсци и откриће сонара и начин комуникације међу авионима у лету и тиме стекао најјаче и највеће мишиће у свом времену могао је да се бори за српску ствар.

Као и Пупин и Тесла и Миланковић су се одушевљавали народном епиком?

Рећи ћу, и то нека буде мера, мера коју ми данас не знамо, а коју морамо да разумемо да бисмо разумели и пут наших апостола науке. Последње што Пупин пише пред смрт, последњи есеј, нит осцилатор, нит калемови, нит тјунер, него есеј о Филипу Вишњићу. Последње што велики Милутин Миланковић пише, јесте велики есеј који комунисти нису дали да се објави, а који носи назив Смрт Марка Краљевића. А оно што ФБИ досијеу Николе Тесле стоји да када су ушли агенти у собу где је он преминуо пронашли су поред њега, књигу српских народних песама, окренуту на страну где је песма Смрт мајке Југовића, па то је последње што је велики Никола Тесла читао.

Александра Ви често ове наше научнике називате звездобројцима. Тако се зове и Ваша књига о њима. Трагање за звездама се као мотив јавља још у Светом писму, трагање за звездама је красило наше научнике и звезде су им биле водиље у животу. Звезду у бескрајном плавом кругу је тражио и велики Црњански. На неки начин сваки је човек звездобројац. Правећи осврт на ове наше великане, можете ли нам открити која је ваша звезда водиља, односно где се налази Ваша звезда(звезде)данас?

Без погледа ка звездама, нема Пупина. Не само да нема Пупина, нема ниједног нашег великана. Милутин Миланковић пише да је као дечак, враћајући се са вечери посвећене Светом Сави у цркви, толико био загледан у звездано небо, да му је ћебенце којим је покривен спало, и он добије упалу плућа, али каже: ,,Дуго сам се ја оправљао, али нема везе, тада сам угледао звезду, своју звезду, која је угледала мене и заједно са том звездом, отац канона пише, пролазио сам и кроз своју науку и кроз свој живот“. Пише Милутин Миланковић када му је Дунав преплавио читаво имање у Даљу,, Кажете ми да се срдим, али срдио бих се на свог најбољег пријатеља, па то је Дунав. Зар ћу заборавити како ме је ноћу љуљушкао у малом чамцу док сам посматрао звезде“. Тесла пише о звездама као да је песник, а не научник, а и Пупин и сећамо се и тог дивног Милоша Црњанског који је написао предговор за издање на енглеском језику Пулицером награђене Пупинове аутобиографије,, Од пашњака до научењака“ . Па и то су комунисти склонили, и део о Светом Сави су склонили. Амерички ђаци имају као обавезну лектиру и нема склоњеног Светог Саве, али у српском издању је било. То све вратити значи повратити огромну снагу која нас је чувала и бдила над нама.

Кад рекосте комунисти су склонили део о Светом Сави из Пупинове аутобиографије, кажите нам да ли је у истом циљу ишла и пропаганда о завади Тесле и Пупина?

Пупин пише ,,Не бисмо ни Никола Тесла, ни ја, постигли ништа у животу, да као дечаци нисмо били загледани у велико звездано небо над нама“. Пупин каже својим студентима на Колумбији: ,,Човек ни у шта не може бити сто посто сигуран, нисам ни ја, осим да је Никола Тесла у праву“. Кад видите транскрипт са суђења Тесле и Марконија, схватите у каквој лажи смо живели деценијама, па Пупин сведочи бранећи Теслу, цитирам, каже ,,Тесла је прави изумитељ бежичног система, не Маркони, и овај свој изум оставио је бесплатно на коришћење читавом човечанству“. Тесла долази на Колумбију на Пупинов позив, као и Алберт Ајнштајн да би инспирисао и радио са Пупин овим студентима. Потпуно различите личности су били и Милутин Миланковић и Никола Тесла и Михаило Пупин, али никада непријатељи, никада нису окретали главу један од другога. Пред Пупинову смрт Тесла пише нашем конзулу:

,,Пупин је болестан, а једе и пије као да је здрав човек, реците му Ви, мене неће ништа да слуша, да не сме да једе то суво месо и да пије то вино које толико воли. Неће ни вас да слуша, пише Никола Тесла, шаљите вашу драгу супругу, она је женско, можда будемо имали среће.“

Ти записи и та брига и те како сведоче да су били пријатељи.

То су све докази који нам говоре да су у својој отаџбини и Пупин и Тесла и Миланковић наилазили на велике препреке?

Много је препрека било. Пупинова вера је била прва препрека, а без вере није ишао ни на своје предавање. Најславније предавање на Колумбији о звуку почињао је речима: ,,Био сам говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима дела Господња у природи.“ Нигде без своје вере, сигурности да постоји Творац, није се кретао, стално је спајао у својој науци приче о народној традицији и односу вере и науке. Друга препрека је била његово српство. То што је бранио српство и српску ствар била му је омча око врата у модерном добу. Ми о Пупину не знамо ништа. Тако да ако вам кажем да хиљаде докумената који се тичу Николе Тесле никада нису преведени на српски, да Милутина Миланковића под лупом морате да тражите да би сте га нашли, да је непознаница оно што оставља утисак и што оставља траг у модерном добу. Морам вам рећи колико год да је моја жеља велика, колико год да трагам и срећом и благословом проналазим хиљаде документа, толико тога остаје недоречено.

Михајло Пупин

Али видимо данас да се наш народ буди, да се враћа своме бићу, па ево имамо и ова дешавања у Црној Гори, супротстављање молитвом онима који хоће да отму најважнији део нашег идентитета-светиње. Има ли података, записа, докумената како су наши великани о којима говоримо гледали на Црну Гору, светиње, на народ?

Ово што се тренутно дешава у Црној Гори, окупљање благог и дивног народа јесте благослов. Ја верујем да се насмешио Свети Василије Острошки, а да се од тог осмеха загрејало на десетине хиљада срца и ево шетају. Нигде другде они не иду него ка нашем Творцу, носећи икону и носећи чисту мисао и чисто срце. Знате ко је највише писао о Црној Гори? Писао је Никола Тесла. Писали су сви, али Никола Тесла најлепшим речима описује део српства, најсветији, најсјајнији, најјачи. Ја се често у овим данима сетим тих његових речи, које ми је послала Конгресна библиотека на енглеском језику. До сада преведена на српски ове речи нису биле.

Наш народ је вековима разапет између Русије и запада. Има ли код ових наших научника Русије, спомињу ли Русију, на који начин?

Пупин је имао посебан однос са Русијом, у многим сегментима више него сјајан, али до тог тренутка још не можемо доћи. Иако је царска штампарија у изгнанству у Америци једна од првих која је превела Пупинову аутобиографију на руски, знате ли колико је тешко доћи до података. Ја се плашим да су многи и уништени, али се надам да ће ипак вера бити јача и да ћемо ми угледати у пуном сјају ликове ових великана. Али нећемо нашу причу завршити тужно, заиста почело је отрежњење и није све у нашим рукама, некада и тај благослов није одлука сто хиљада људи да изађу у Подгорици, одлука неког борда директора или политичара, већ је то благословени порив и позив. Тако исто деценијама је било затрпано, осуђено на смрт и пропаст наслеђе наших великана, али видите кад почне да се буди не постоји мера којом се одређује који ће број докумената стићи. Не постоји људска мера, а стигло ми је 700 страна из НАСЕ, ФБИ досије Пупин 133 златне стране, Колумбија универзитет, Вилсонов институт, па Фигаро француски 4 700 укупно разних чланака. Не постоји људска мера, за ову силу која је одговорила на трагање за истином.

***

Александра Нинковић Ташић је рођена у Београду 3. маја 1978. године. Председник је Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин и мултикултурални је амбасадор Унеско клуба Универзитета Сорбона. Најважнија њена вишегодишња активност је рад на прикупљању архивског материјала који се односи на живот и дело Михајла Пупина у читавом свету. Преко 30.000 докумената, од којих су многа по први пут доступна јавности, чине највећу архиву посвећену Михајлу Пупину, а она је извориште многобројних активности које имају за циљ афирмацију и чување Пупиновог дела, али и историје српске науке.

Аутор је Пупин меморијалног пројекта у земљи и региону у оквиру кога је поставила први виртуелни музеј који представља једно научно и културно наслеђе у свету – Пупинов виртуелни музеј. Аутор је шест изложби, организатор је више стотина предавања и трибина у читавој Србији, али и Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Швајцарској и Мађарској. Аутор је велике изложбе и монографије о Пупину ,, Од физичке ка духовној реалности“, која је у Историјском музеју Србије оборила два рекорда – онај о дужини трајања поставке, али и о посећености, са преко 200.000 посетилаца. Приредила је у сарадњи са САНУ и Матицом српском два издања Пупинове аутобиографије. Аутор је изложбe „Жене у Првом светском рату” у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности новембра 2014. године. Поставка је настала као део обележавања стогодишњице почетка Великог рата. Изложба је после Београда организована и у другим српским градовима.

Аутор је неколико књига о Пупину, Миланковићу, Тесли и добитник је бројних награда.

Разговор водила: Оливера Радић

(Православие.ру, 13. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s