Драгослав Пакић: Црна публика белог спорта или Мора ли Ђоковић да буде баш Србин

У Риму Ђоковића виде као гладијатора у арени са изгладнелим и разјареним лавовима и, наравно, навијају за лавове

Новак Ђоковић са вимблдонским трофејем (Фото: Тоби Мелвил/Ројтерс)

Срби понекад знају да буду помало незахвални, чак и неправедни, према неким својим величинама. У реду је када су у питању открића Тесле и Пупина, али, такође значајна открића, једног другог великана – Новака Ђоковића, чини се да помало остају у сенци.

Захваљујући управо Ђоковићевим открићима сазнали смо колико лицемерје, расизам и мржња владају у белој публици белог спорта.

Њихова једина мера у мржњи бољег од себе је да мрзе без мере.

У храму белог спорта, на теренима Вимблдона, нису могли да замисле да се неко ко није ОНИ, сме појавити у белој тениској опреми. А десило се. Кад су тај шок некако и преживели, остало им је неизлечиво сазнање, за које им још нема лека, да је тенисер тако ниског порекла могао да се појави и у сопственој кожи која је такође бела.

Њихово навијање против, само је уздах немоћних, џентлмена по сопственом самозвању.

Америка је, за разлику од перфидног Албиона, нешто сасвим друго. То је земља мултиетничка, мултиконфесионална, мултикултурална и мулти-мултиантируска. Њихови разлози за мржњу су сасвим друге природе, такорећи натприродни. Они, наиме, сматрају да је Ђоковић Словен руског порекла „маде ин Сербија“. Маде ин Сербија је написано ћирилицом да би, да је користио тај правопис, чак и Буш Млађи успевао да се потпише без словних грешака.

Новак Ђоковић на Вимблдону 2020. (Фото: Tennis World)

То је онај Буш који је у пријатељској посети земљама Латинске Америке сваки свој наступ увек почињао речима: „Драги моји латински пријатељи, веома ми је жао што не знам ваш лепи латински језик, за који су ми рекли да је у међувремену изумро, које и вама од свег срца желим, па сам принуђен да вам се обратим на свом матерњем“.

Колико је познато, Буш том приликом није реаговао на добацивања из публике: „Ево га још један Монтенегрин“!

Знао је да је Мило у то време био још увек мали и да, не само да тада није владао Црном Гором, него, као и данас, не влада ни собом. Знао је да је Милова соба тако мала да када у њу уђу светиње, Мило мора да изађе напоље.

Изгледи су да Бушова предвиђања сваким даном све више постају стварност.

У Аустралији, где досељеници још увек не разликују домородне Абориџине од домородних кенгура, које обожавају, наравно кенгуре, не успевају да навијају за некога чија коса нема боју вуне оваца на којима су усавршили сваку врсту шишања. И шишања сличног бријању којег су успешно савладали када су са лица земље ошишали скоро све Абориџине. Та и таква праведна и објективна тениска публика може да навија за сваког другог, понекад и петог тенисера, али за првог, уколико је српске гране лист, не би могла све док га неко не обрсти.

У Паризу на Ролан Гаросу још увек су на снази правила из времена Француске револуције. Револуционарни суд непристрасне тениске публике може да пресуди само: пехар или гиљотина. Правила нису написана али се из тајних докумената Викиликса сазнаје да је Управа  турнира издала тајно наређење да пехар не сме освојити ни један Јеврејин. Када су им рекли да је Ђоковић Србин, одсечно су одговорили: То је још горе!

Роџер Федерер, Новак Ђоковић, Рафаел Надал (Фото: Tennis World)

У Шпанији, земљи кориде и славних тореадора, Надала посматрају као бика у чији ознојени и закрвављени врат тореадор Ђоковић, рекетом уместо мачета, забада ударац по ударац све до пада бика на колена. Први пут у историји кориде разјарена публика навија за бика, а против тореадора. О, ле, Ноле!

У Риму Ђоковића виде као гладијатора у арени са изгладнелим и разјареним лавовима и, наравно, навијају за лавове. То је уосталом у традицији и венама културе империјалног Рима. На крају крајева, то је и Римско право, демонстрирано, кад су Срби у питању, на најеклатантнији начин у хашком трибуналу. Тамо су оптужени Срби добили „заслужене“ казне само због тога што у својој химни правду траже од Бога, а не од Запада.

Освајачима сребрних послужавника, који се могу видети и у осредњим ресторанима за брзу храну на којима се служе врло вешто аранжиране свињске изнутрице, неке са жаре а неке само димљене, никада нису били довољни да ублаже тугу им. Чак им је тешко падало и победниково уверавање кад гласно изговара чувену мисао:

„Јао мени до Бога милога, где победих од себе горега.“

У Београду се још увек чека ко ће да открије нову нацију – староградску. Вара се свако ко би помислио да се ту ради о новом националном слоју заснованом на традицијама староградских песама. Не, то су, нејједноставније речено, становници општине Стари град који бојкотују Бојкот. Свака им част и за старост и за г(р)адост.



Категорије:Сатиристика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s