Војислав М. Станојчић: Уметност преговарања Аце Србина или Ништа за нешто

Има већ скоро седам година како АV води преговоре са шиптарским властима у Приштини, и то потпуно безуспешно, бар кад је реч о интересима наше земље

Александар Вучић на округлом столу о Западном Балкану у Минхену (Фото: Танјуг/Инстаграм buducnostsrbijeav)

Кад неко дуго ради посао у коме нема никаква успеха, а од њега никако не одустаје, може се претпоставити да му и није циљ да га заврши како је предвиђено, већ нешто друго што посматрачу са стране није доступно… и схватљиво.

Има већ скоро седам година како АV – најпре као потпредседник Владе, затим, њен председник, и, коначно као председник Републике – води у име државе Србије преговоре са шиптарским властима у Приштини, и то потпуно безуспешно, бар кад је реч о интересима наше земље. Куд је све ишао, с ким се све није састао и разговарао о Косовском питању, колико је државног новца потрошио и – ништа!

А за све то време готово да нема прилике да ове „преговоре“ не описује нашој јавности као веома тешке услед непопустљивих ставова приштинских преговарача с једне стране и недовољних напора незаинтересованих посредника из Европске уније с друге – како би шиптарске представнике приморали на попуштање и омогућили постизање обавезујућег и трајног споразума.

Запомагање Аце Србина због таквог стања у преговорима траје од 2013, његове најаве да ће ускоро – тек што није – обзнанити свој план за свеобухватно решење Косовског питања – али месеци и године пролазе а да се од свих Вучићевих најава и обећања не дешава баш ништа што би бар наговестило наду о завршетку преговора и повољном исходу за Србију.

Како нису сви народни посланици чланови Српске напредне странке или неке од њених коалиционих партнера, а нити су сви опозиционари – бојкоташи – то би се могло очекивати (бар од оних неколико који још мисле својом главом) да се АV – као неспособан преговарач са Шиптарима и Европском унијом замени другим, вештијим и успешнијим.

Можда је, ипак, најнеобичније што се још нико још није сетио да упита Ацу Србина како је замислио да оствари своје садашње животно опредељење о приступању Србије Европској унији (коме се, иначе, у својој радикалској младости веома оштро одупирао)?

Сви страни изасланици доносе му јасну поруку да Србија не може постати чланица ЕУ ако не призна републику Косово, док је он сам – када је проглашен за председника Републике – положио заклетву да ће „поштовати целовитост територије Србије, која подразумева и Косово и Метохију у њеним границама“.

Хоће ли се ње придржавати или ће остати у историји записан (најмање) као кривоклетник?



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Заборављате да је обележје Вучићеве политике, па тако и ових преговора, обмана и лаж, и то потпомогнута стручним маркетиншким тимом састављеним од оних који раде против интереса Србије и узурпацијом медија које онемогућава да истина дође до велике већине грађана Србије. Вучић постиже управо оно што му је у агенди зацртано, што ми не умемо, или нисмо способни, да спречимо. Просто речено, преводи нас жедне преко воде и дави у прљавој бари за коју смо били убеђени да ћемо је, ако не заобићи, оно бар лако прегазити.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s