Представљање зборника „Православље и вештачка интелигенција“

Александар Петровић је упозорио да људи потцењују технологију и да човек бива изгуран из времена које је желео да уштеди

Представљање зборника Православље и вештачка интелигенција (Фото: Институт за европске студије)

Дана 23. 01. 2020. у организацији Института за европске студије одржан је округли сто на тему Православље и вештачка интелигенција, поводом издавања истоименог зборника на енглеском (Orthodoxy and Artificial Inteligence) у издању грчке Националне фондације за истраживање (Εθνικό Ίδρυμα Ερευνών).

Округли сто је отворио директор Института за европске студије др Миша Ђурковић. Наглашавајући потребу да се поље истраживања вештачке интелигенције сагледа и из перспективе друштвених наука, др Миша Ђурковић је напоменуо да је речени зборник први покушај у том смеру. На његов увод надовезао се модератор округлог стола и виши научни сарадник Института за европске студије, др Александар Гајић, поменувши да основу овог зборника чине излагања са скупа одржаном у Ректорату Универзитета у Београду претходне године.

Први део округлог стола био је посвећен излагањима уредника и аутора радова у зборнику. Први део излагања одржао је проф. др Александар Петровић. Петровић је напоменуо све већи значај истраживања вештачке интелигенције у политичком контексту као осигуравању оруђа у борби за политичку моћ на примерима Русије (која настоји осигурати технолошки суверенитет), НР Кине (која гради центар за истраживања испод мора, вредан 140 милиона америчких долара), и САД (чији је председник наложио ангажовање свих ресурса у истраживања овог поља), излагач је представио податке о великом истраживачком пројекту Наука и православље широм света (Science and Orthodoxy around the World), који води грчка Национална фондација за истраживање и који укључује око 100 истраживача свих хришћанских деноминација из 15 држава.

Излагач је демонстрирао значај овог пројекта тезом да технологија данас рециклира теолошке моделе. Људско друштво, корачајући ка неподношљивој лакоћи постојања, ствара теолошки модел у чијем центру је вештачка интелигенција, у чију се тачност и поузданост не сумња, због verum sine mendacio принципа функционисања. Излагач је навео примере култа Пут будућности (Way of the Future) Ентонија Левандовског, те  свештеника-робота BlessU-2 у Витенбергу у Немачкој. Према излагачу, неодговорност је бит демократије, што резултује давањем неадекватних одговора на потребне одлуке. Зато се јавља тенденција да се доношење битних одлука пренесе на вештачку интелигенцију, чиме долази до фактичког гашења демократије. Излагач у овоме види потврду Платонове мисли да демократија нужно прелази у тиранију.

Представљање зборника Православље и вештачка интелигенција (Фото: Институт за европске студије)

Иако се данас друштво занима нагађањем које ће професије нестати у долазећим деценијама, при чему се обично отписују мануелна занимања, излагач успешно показује да таква предвиђања нису нужно тачна, и да је вештачка интелигенција већ ступила у домен науке. Тако је IBM Watson на основу постојећих медицинских документација успео сложити брзе и прецизне дијагнозе нових пацијената (при чему се ту не исцрпљују његове могућности); кандидати, у ствари вештачка интелигенција која се лажно представља антропоморфно како би човека збунила на подсвесном нивоу (попут Алисе, која је на руским председничким изборима добила око 25 хиљада гласова; попут AI Candıdate-а, који је ушао у градски парламент у Токију са око 50 хиљада гласова; попут Sam-a, који ће учествовати на предстојећим изборима на Новом Зеланду), постају све популарнији. Тиме се остварују речи Георга Вилхелма Фридриха Хегела, да ће роб радом преузимати све више знања и постати господар. Излагач је завршио речима да је људски род својом тежњом за лакшим животом постепено губи све људско у себи.

На излагање проф. др Александра Петровића надовезала се др Сузана Полић. Напомињући како је Европска унија брзоплето донела низ закона којим се регулише положај електронске личности (споја робота и вештачке интелигенције), изазвана трком на пољу истраживања вештачке интелигенције. Напомињући да до сада знања из области психологије и других друштвених наука нису дала задовољавајуће одговоре на пољу истраживања електронске личности, она је подвукла потребу ангажовања истраживања хуманог аспекта, пре свега науке о вери. Истакла је и улогу Речника технологије објављеног 1981, који је као пионирски пројекат у домаћим оквирима дао мултивалентну критику технолошког развоја, те односа технолошког развоја и друштва. Да вештачка интелигенција није нужно зла по својој сврси, излагач је демонстрирао примером рестаурације чувене слике Ноћна стража Рембранта ван Рајна, где је на основу анализе других Рембрантових дела вештачка интелигенција имала изузетну улогу.

Излагање је преузео др Александар Гајић, који је истакао потребу сагледавања технолошког развоја са духовно-моралне стране у историјском контексту, од почетка модерне ере. Напомињући да морални предзнак појма технологија лежи у зависности од тога каква се дефиниција појма узме као тачна, излагач је дао примере Адама Смита и Џона Стјуарта Мила, који су у освит Индустријске револуције технологију видели као морално неутралну. Но, како се појам технологије ширио у обиму у току модерне ере, и како су временом потенцирани морално проблематични аспекти развоја у последњим деценијама, вероватно је да се став мислилаца са почетка Индустријске револуције више не може узимати као релевантан. Вештачка интелигенција, као супститут истини живота је од своје полазне тачке морално проблематична, и тек јој је у каснијим ступњевима развоја човек покушао дати алтруистичку намеру. Логика модерности је постала логиком развоја технологије, кроз редуковање природе на њене примарне квалитете и механичко-рационални приступ. Процесима индивидуализације, омасовљавања, десакрализације, рационализације и универзалности, као главним карактеристикама модернистичког развоја, човек је себе покушао ставити на пиједестал Бога. Тиме је технологија постала обешчовечујући скуп вредности и мишљења, кроз које је човек 19. и 20. века покушао остварити своју визију утопије. При пропасти модернистичког конструкта технологија је остала једино средство за промену исходишта. Зато је доба постмодернизма обележено посусталошћу и покушајима претварања свега у технологију, при чему се јавља концепт постхуманизма. Идеологија постхуманизма јесте пародија хришћанске есхатологије.

Излагање је наставила мср Александра Стевановић. Излажући информације о самом зборнику, она је известила о предавањима одржаним на Институту за теологију „Свети Јован Дамаскин“ Универзитета у Баламанду (Либан), под покровитељством антиохијског патријарха Јована X током априла 2019. Известила је и о предавањима на Институту за технологију у Тирупатију (Индија) у септембру исте године. Истичући значај монографије Ефтимиоса Николаидиса о развоју односа науке и православља кроз историју (Efthymios Nicolaidis, Science and Eastern Orthodoxy. From the Greek Fathers to the Age of Globalization), она је истакла континуитет између ње (чији се садржај зауставља 1980. године) и Технолошког речника из 1981. године.

У дебати која је уследила после излагања, др Миша Ђурковић је поставио питање како се може изаћи из тренутног тренда кретања ка постхуманом свету. Др Александар Петровић је одговорио да се вештачка интелигенција јавља у оној мери у којој човек губи своју интелигенцију. Напомињући како људи потцењују технологију, он је става да човек бива постепено изгуран из времена, које је желео да уштеди. Заједно са др Александром Гајићем, осврнуо се на тежњу вештачке интелигенције да овлада пољима рађања и смрти, као последњим недодирљивим аспектима човечности.

Србољуб Пеовић

Прочитајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Кључно важна тема. Добро је што су је покренули наши истраживачи тако да доноси наш угао гледања у оквиру великог међународног пројекта и да је књига објављена на енглеском код значајног научног издавача. Иначе се може наћи и на нету
    http://project-sow.org/petrovic-stevanovic

Оставите коментар