Зоран Чворовић: Муњевити удар Путина

Иако је изведена на муњевит начин, уставна реформа је дуго и брижљиво припремана

Фото: Кремлин.ру

Да ли би користећи се ефектом шока после изведеног уставног блицкрига, Путин и војнобезбедносни табор на изборе могли да изађу с новим лицима, а можда и партијама, и тако мање-више безболно сломе отпор либералних интересних кланова унутар естаблишмента?

Када је 15. јануара у годишњем обраћању федералном парламенту најавио делимичну ревизију важећег Устава РФ, Владимир Путин је истовремено формирао и 75-члану радну групу за израду нацрта акта о уставним променама, с председницима комитета Савета Федерације и Државне Думе за уставна питања Андрејом Клишасом и Павелом Крашењиниковим, и директором владиног Института законодавства и упоредног права Талијом Хабријевом на челу.

Већ петог дана по формирању радне групе у Думу је стигао Путинов предлог закона о промени 22 одредбе Устава Руске Федерације које се налазе у главама Устава које се могу мењати без сазивања уставотворне скупштине. Државна дума је 23. јануара у првом читању једногласно подржала овај предлог закона, а већ за 11. фебруар заказано је друго читање, када ће о предлогу закона о уставним променама одлучивати дводомно законодавно тело, на заједничкој седници Думе и Савета Федерације. О новим уставним прописима би према Путиновом предлогу требало да се изјасне бирачи на референдуму, који ће по последњим информацијама бити организован најкасније до 1. маја ове године.

Планови либерала

Имајући у виду поделу врха руске политике на либерално-економски и војнобезбедносни табор, поједини руски аналитичари износе претпоставке да је Путинов предлог уставних реформи изненадио не само руску и инострану јавност већ и појединце из либерално-економског табора, у које убрајају премијера Дмитрија Медведева и председника Думе Владимира Володина. Независно од ових спекулација, једно је већ сада јасно, Путин се определио не само за изненадну већ и за брзу уставну ревизију.

Уставни блицкриг у политичком рату требало би да оствари исти ефекат који се од блицкрига очекује у оружаном сукобу: муњевити удар по противнику треба да уништи његову способност да води дуги исцрпљујући фронтални рат.

Протести у Москви (Фото: Ројтерс)

У Путиновом случају противник је либерална опозиција, како она која се налази ван система власти, тако и тзв. „системски либерали“, преко којих западни центри моћи директно и индиректно воде хибридни рат против руског народа и руске државности.

После озбиљног успеха на прошлогодишњим септембарским изборима за московску Градску думу, либерали су се по свему судећи спремали за дуги и, самим тим за безбедносни сектор, исцрпљујући рат с Путином. Како би координирале овим активностима, САД су у Москву крајем прошле године послале новог амбасадора Џона Саливена. У том рату су редовни парламентарни избори 2021. године маркирани као савршена прилика да се кроз нови изборни неуспех кандидата Јединствене Русије доведе у питање лични Путинов ауторитет, како политички ослабљен Владимир Владимирович не би могао пресудно да утиче на процес формирања власти после истека мандата 2024. године.

Кључ за разумевање

Док се противник спремао за дуги рат, који би био исцрпљујући за Путина и безбедносне структуре РФ, председник Русије је посегао за уставним блицкригом. Кључ за разумевање изабране тактике налази се у предложеном референдуму о уставним променама. Наиме, према члану 136 Устава РФ није предвиђено да се о променама прописа глава 3–8 Устава изјашњавају бирачи путем референдума, већ федерално законодавно тело (2/3 већином укупног броја посланика у Думи и 3/4 већином укупног броја сенатора у Савету Федерације), уз накнадну потврду законодавних тела најмање 2/3 федералних јединица.

Ипак, Путин је предложио да се акт о уставним променама изнесе на општеруско свенародно гласање, јер је такав референдум идеалан за проверу и следствено јачање Путиновог ауторитета, имајући у виду да већ годинама расте проценат грађана који се залажу за промену Устава од 1993. године (44% грађана 2013; 68% 2019), који је донет у условима споља диригованог државног слома, Јељциновог самовлашћа и оружаног напада на руски парламент (Бели дом).

Устав Руске Федерације (Фото: Mnews.world)

После успеха на уставном референдуму, за политички оснаженог Путина било би идеално да се до краја ове године распишу превремени избори за Думу, о чему се већ увелико говори међу руским и иностраним аналитичарима. Користећи се ефектом шока после изведеног уставног блицкрига, Путин и војнобезбедносни табор би на таквим изборима могли да изађу с новим лицима, а можда и партијама, и тако мање-више безболно сломе отпор либералних интересних кланова унутар естаблишмента.

Иако је изведена на муњевит начин, уставна реформа је дуго и брижљиво припремана, пошто обиман акт о променама осетљивих уставних прописа није могао да буде завршен у року од пет дана, колико је протекло од тренутка када је Путин најавио делимичну уставну ревизију до подношења Думи предлога закона о промени 22 одредбе Устава Руске Федерације. Дугогодишњи рад на припреми уставних промена најбоље се види из угла појединих нових уставних решења.

Борба за суверенитет

У српској јавности је већ с правом уочено како међу новим уставним прописима, „прво и најважније: то је приоритет националног права над међународним“ (Борис Над). Реч је о допуни постојећег члана 79 Устава којом се предвиђа да се одлуке међународних органа, организација и тела формираних билатералним и мултилатералним међудржавним споразумима чији је потписник РФ – неће извршавати у Русији уколико су противне одредбама њеног устава. Пошто постојећи члан 15 Устава РФ не даје основа за тумачење да ратификовани међународни уговори и општи принципи и норме међународног права имају јачу правну снагу од Устава РФ, већ само од федералних закона, новопредложеном допуном не уводи се први пут у руски правни систем начело приоритета домаћег права над међународним правом.

Имајући у виду досадашњу праксу Уставног суда Русије који је прогласио противуставним и необавезним поједине пресуде Европског суда за људска права, председник Русије је принцип приоритета домаћег над међународним правом проширио и на појединачне одлуке међународних судова или других органа. Тиме се омогућава Русији активна спољнополитичка позиција, јер и без иступања из, примера ради, Савета Европе може да онемогући примену противуставних пресуда Суда из Стразбура.

Павел Крашењиников, Алексеј Клишас и Талија Хабриjева (Фото: Legal.Report)

Управо о томе је још 2018. године, у научном чланку „Од борбе за право ка борби за суверенитет“, писао садашњи копредседавајући радном групом за промену Устава, проф. др Андреј Клишас. Да се у Русији одавно воде стручни разговори о потреби јачања уставног суверенитета Русије, што је Кремљ брижљиво пратио и анализирао, сведок је и потписник ових редова. На научној конференцији која се у априлу 2014. године одржавала на Московском државном универзитету „Ломоносов“ у част 150. годишњице земске реформе цара Aлександра II, у организацији Универзитета и Савета Федерације, отворено се говорило о томе да су, на пример, поједине одредбе Европске повеље о локалној самоуправи, коју је ратификовала РФ, непримењиве у Русији.

Већ тада се могао стећи јасан утисак да се Путинова Русија после прикључења Крима спрема да после политичке изврши и уставну ресуверенизацију.

О овом и другим поменутим питањима детаљније ћемо писати у наредном чланку.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 31. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Волео бих да нисам у праву, али бојим се да ни наслов ни сами текст немају много везе са реалношћу у Русији. Да подсетим, Владимир Путин има неприкосновену власт у Русији пуних двадесет година. За то време јесте поставио Русију на ноге и делимично јој вратио достојанство, али то је све. Како је могуће да су „либерали“ (читај они који су за америчке паре спремни да продају и рођену мајку, а камо ли државу) у самом врху власти и после двадесет година Путинове владавине? Кључно је да у Русији за тих двадесет година није изграђен систем и да и даље све зависи од једног човека, а то свакако не може бити ни добро ни за похвалу. Шта кад тај један човек не буде био Путин? А кад тад неће бити.

    Свиђа ми се

  2. Који су то, конкретно? Да није можда гувернер Е. Набиулина? Знате ли ви уопште шта је све Русија прегрмјела последњих 20 година? Не може све одједном. То само може Бог.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s