Протојереј Борис Милинковић: Излив слободоумности М. Терзића или Не пада снијег да покрије бријег…

Осврт на текст Михаила Терзића, објављен на порталу „Аналитика“ 16.1.2020. а који је портал „Стање ствари“ објавио 22.1.2020.

Михаило Терзић не пропушта да термине „пројекат зла“, „зло“, „лаж“ и „ђаво“ пише без изузетка великим словом, следујући тако у потпуности ономе за кога сви који живе Светосављем знају да је отац лажи и зла

Стара народна пословица: „Не пада снијег да покрије бријег, већ да свака звијер покаже свој траг“ представља мисао која не може да вам не дође на памет када аналитички приступите „анализи“ Михаила Терзића која је протеклих дана објављена путем горе наведених електронских медија.

Протојереј др Борис Милинковић (Извор: Епархија сремска)

Наиме, из наслова „анализе“ Михаила Терзића видимо да је аутор текста имао првенствену намјеру да јавности предочи како он гледајући из Београда, тобоже може да види да је Светосавље бајка коју Српска Православна Црква народу даје умјесто Христове вјере, што за Михаила Терзића представља Великосрпску матрицу, овог пута пуштену у Црној Гори. Даље у уводнику текста, Михаило Терзић у неколико наврата назива „малигним ткивом“ људе који не мисле као он и који у Светосављу виде основни принцип хришћанског живљења, а који су, што није небитно, у Црној Гори у већини. Наравно, као ни многи прије њега, ни Михаило Терзић не пропушта да „укаже“ на улогу коју у тој „политичкој матрици“ има и Свети Николај Жички, односно како он каже Николај Велимировић, избјегавајући да констатује чињеницу да Светог Николаја као таквог познаје цијели хришћански свијет. Даље кроз посебна поглавља свог излагања, Михаило Терзић оптужује Српску Православну Цркву да осим „Великосрпске хегемоније“ болује од „клеронационализма“ те да „паганизује хришћанство“ и „манипулише“ народом.

Ако би поменути Михаило Терзић био, не дао Бог, једини становник нашег дичног, престоног града, можда би се и могло рећи да се из Београда види нешто овоме слично. Али пошто, хвала Богу он није једини становник Београда, то се гледајући како из Београда тако и из других мјеста, гдје живе Срби, може у Црној Гори видјети и препознати још понешто. Прије свега, српски народ захваљујући свом хришћанском карактеру пуноправно припада породици европских народа и култура у чијим су темељима дубоко уграђене хришћанске вриједности. Српском народу те хришћанске вриједности су усађене захваљујући управо Светоме Сави, првом архиепископу све српске и поморске земље, а оно што представља срж Савиног печата датог Православљу код Срба јесте његова борба са људском слабошћу и пролазношћу пројављена у борби са собом и сопственим гријехом на првом мјесту. На тај начин се Свети Сава, у ствари, борио са оним који је кроз гријех људски род увео у пропадљивост и пролазност. То предавање себе и преузимање једне космичке борбе на себе лично и стварање система у којем све иде од човјека, а опет ка човјеку и за човјека јесте својствено само Хришћанству. Захваљујући томе је и тај 80-годишњи старац, којега Михаило Терзић спомиње и рекао да је српске вјере, јер загледан у Светог Саву, он жели да буде дио тога, али очигледно је да тај, како сам Терзић каже „неписмени“ старац, за њега ипак остаје велика енигма. Самим тим, јасно је да таква Србија и српски народ у цјелини, закриљен Српском Православном Црквом, може бити реметилачки фактор само ономе ко жели супротно од тога. Поред тога, како из сопственог молитвеног односа према Светом Николају Жичком, али и због чињенице да је поред Светог Саве, Свети Николај познат и признат као један од стубова српске духовности, не смијем допустити да се не осврнем на врхунац лицемјерја које је видљиво у контексту у којем Михаило Терзић помиње овог српског великана. Сви који нешто знају, знају да је Свети Николај највише страдао управо од нацистичке руке, како у Србији под њемачком окупацијом, тако и у концентрационом логору Дахау. Исто тако, сви који су нешто у животу озбиљно прочитали, знају да је Свети Николај написао хиљаде страница озбиљних, широм научног свијета признатих, богословских и философских студија, у којима је у својству потпуно слободног мислиоца, као и сваки жив човјек у једном моменту можда направио једну нетачну анализу. Али наравно да Михаило Терзић нема времена да се бави озбиљнијом анализом дјела Светог Николаја, јер за то би требало стрпљења, а нестрпљивост је особина онога који Терзића руководи у његовим „промишљањима“ о Светосављу. Такође, није чудно ни што је баш Светог Николаја означио као „проблематичног идеолога Великосрпске хегемоније у Црној Гори“, јер управо је Свети Николај, између осталог, написао и „Религију Његошеву“.

Михаило Терзић (Извор: Аналитика.ме)

Напосљетку, потпуно је јасно да је суштина овог Терзићевог излива слободоумности која поробљава, као што и онај који њега води „на обећаном путу слободе“ исто тако поробљава и њега и многе, од Адамовог пада до данас, што закључујемо на основу једне, некоме можда неупадљиве чињенице. Цијелим током свога текста, Михаило Терзић не пропушта да термине „пројекат зла“, „зло“, „лаж“ и „ђаво“ пише без изузетка великим словом, следујући тако у потпуности ономе за кога сви који живе Светосављем знају да је отац лажи и зла. А управо то је онај траг звијери из народне пословице са почетка овог скромног осврта.

Протојереј др Борис Милинковић



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s