Никола Жутић: Криштин великохрватски клерикално-франковачко-радићевско-комунистички приказ књига о Степинцу

Поводом текста Jurа Krištа Dva srpska povjesničara o Stepincu“, пренетом и на „Стању ствари“

Др Никола Жутић (Извор: УНС Прес центар)

Осврт (реаговање) на приказ књига: Николе Жутића, „Надбискуп Степинац – идеологија и политика 1934-1946”, Београд, 2017; Љ. Димића и Н. Жутића „Алојзије Степинац – држава, црква, надбискуп 1934-1941”, Београд 2017 (изашла 2018). Аутор приказа је др Јуре Кришто. [1] Приказ је објављен у најновијем броју Часописа за сувремену повијест, бр. 3, Загреб, 2019. Мој осврт је објављен у часопису Српске радикалне странке „Српска слободарска мисао“, бр.107, јули-децембар 2019. (у штампи).

Са др Јуром Криштом сам се упознао на „Дијалозима повјесничара-историчара” у Печују крајем 1999. године. „Дијалоге” је организовала неолиберална фондација „Фридрих Науман – Штифтунг” (Науман је био убјеђени србомрзац) са циљем да се преко историографских расправа изврши процес реконцилијације (измирења) закрвљених „југославенских индијанаца”, послије ратова које је сама пројектовала њена глобална неолиберална интернационала. Са Криштом и неколицином повјесничара историчара распоређен сам у „радионицу” (назив из терминологије слободних зидара) која је проучавала отворена вјерско-национална питања на подручју екс Југославије. Међу нама су били и хрватски и српски неолиберални цензори (односно историчари) који су контролисали понашање „екстремних десничара” са српске и хрватске стране. Кришто је одмах изазвао полемику са својом процјеном малог броја српских жртава у Јасеновцу, Госпићу и другим логорима. Др Радмила Радић, која је „у радионици“ сједила покрај мене, сва узрујана, дрхтавим гласом, енергично се супротставила Криштином фалсификату о малом броју српских жртава у хрватским државним логорима. Иако се очекивало да ћу ја изазвати бурну расправу, остао сам смирен и на тај начин умиривао колегиницу Раду.

Неугодно ме је изненадило сазнање да је редакција угледног хрватског часописа за модерну историју уврстила овај памфлет журналистичког садржаја (изузетно антисрпски усмјереног) у овај свечарски новогодишњи број. Приказ одише мржњом и злом слутњом на рачун „реметилачког” српског народа. Текст је писан неизграђеним новохрватским говором, који је у суштини искварена варијанта западно-српског тзв. хрватског говора. Боље би било да је Кришто писао на енглеском или њемачком, пошто је низ година био у емиграцији у друштву хрватских нациста. Намјерно не користим израз „усташких” да не вређам стари српски назив везан за српске устанике („усташе“) који су се током XIX и почетком XX вијека борили за ослобођење српских земаља, у Босни, Херцеговини и Јужној Србији (данас Северној Македонији). „Усташе су били, на примјер Петар Мркоњић, „усташ“ босанско – херцегобвачког устанка 1876-78, па и чувени епископ битољски и скопски Јосиф Цвијовић.

У почетку чланка Кришто је потенцирао своју тезу да је наша заједничка књига писана за потребе српског дијела православно-римокатоличке комисије о Степинцу (академик Димић и ја смо (истим рјешењем) постали накнадно придружени чланови Комисије, са др Радмилом Радић и др Миланом Кољанином). Са таквом тврдњом он је наметао мишљење да је текст књиге унапред наручен за дневно-политичке потребе и тиме умањио значај књиге. Истине ради ја сам већ почетком 2016. припремао студију о Степинцу под насловом „Надбискуп Степинац – идеологија и политика 1934-1946. Моја књига је објављена крајем љета 2017. године као пројекат мог Института за савремену историју и Министарства просвете и науке. Књига је, међутим, брзо „планула” пошто су је откупиле бројне библиотеке у Србији (око 190 библиотека). Накнадно је доштампан нови тираж књиге.

Кришто је као аргумент за своје тврдње о слабој документарној основи наше књиге, коју је користио српски дио православно-римокатоличке Комисије, наводио мишљење епископа пакрачког Јована Ћулибрка, „да не би било добро употребљавати документе којима су се комунисти служили на монтираном суђењу надбискупу Степинцу”. Пошто, по Кришти, српска Комисија није нашла нове документе (а то јој и није био циљ јер је о Степинцу свједочило обиље оригиналних докумената објављених од 1914. до 1960), о Степинцу у Ватикану није било нових доказа за оптужбе против њега. Међутим, Кришто превиђа чињеницу да су ватикански архиви затворени за „шизматичке” истраживаче, у што сам се и сам увјерио током истраживања односа југославенске државе и Римске цркве кроз посљедњих 35 година. С друге стране, постоје свједочанства и самих прелата из ватиканске хијерархије, који су свједочили о злочиначкој активности римокатоличког свећенства у НДХ (на примјер кардинал Тисеран). Значајна су документарна свједочанства самих Хрвата – југославенских националиста, на пр. Првислава Гризогона. Ту су документарни записи „српског Хрвата” књижевника Ђуре Виловића, бившег сјемеништарца и свећеника, који је оставио монструозне записе о покољима Срба на кућном прагу и у крашким јамама. Виловић је са Хрватом–равногорцем, књижевником Силвијем Алфиревићем, покренуо лист „Крик из јама” (чији наслов све казује). О њима ће бити више ријечи касније. У свим тим геноцидним радњама учествовало је више од 900 римокатоличких свећеника. Иначе смо при писању наших књига користили и документе југославенских посланстава, нарочито оних из Ватикана, Рима, Лондона, Вашингтона, Берна, Анкаре и других. Сам Степинац је пред Пијем XII признао да је поримокатоличио око 240.000 Срба православних што је за америчке службе било равно геноциду.

Не треба заборавити чињеницу да у Хрватској ипак није до краја утихнула критичка свијест према рецидивима нацистичке прошлости, па се неколицина храбрих хрватских либералних новинара жестоко обара на сулудо клеро-франковачко једноумље, па „несмиљено” ударају по иконама хрватског франковлука. Тако је на пример новинар загребачког Јутарњег листа Јурица Павичић констатовао да се Степинац као „један нес(п)ретан, политички кратковид и оскудно интелигентни човјек, човјек далеко испод формата сложене епохе у којој је живио, претвара у недодирљиви фетиш” (Политика, 3. јули 2015). Сличну оцјену о Степинчевој просjечности изрекао је крајем рата римокатолички књижевник Ђуро Виловић у својој брошури „Крвава црква…” У наставку текста Павичић процјењује да Црква у Хрватској према усташама има два типска става: „Један је став да би усташе биле права благодат, управо сјајни, да се ко зна зашто нису досјетили ничим изазвани да убијају Јевреје. Други став – вјеројатно мањински, али очито све заступљенији – јесте да усташе заправо и нису убијале (најновији став становништва у Метајни на Пагу, везано за логор Слано – Н. Ж.). Ако је тако, нема ничег лошег у вези с њима”. Павичић се потом надовезује на изјаву Александра Вулина над Шарановом јамом на Јадовном, који је изјавио „да би била брука да се Степинац канонизује, јер је он био усташки викар”. Након тога у Хрватској је настао „пандемонијум” („царство Сотоне”) јер се од Вулина „ограђују и десни и лијеви, осуђује га висока и ниска политика, пљују га медији, на ТВ-у га прати жучна дебата, при чему иза те унисоне хистерије и треске као нежељени трун провирују двије неизбјежне чињенице”. По Павичићу те двије чињенице су да је Степинац ипак био војни викар НДХ, тј. усташки викар (прва чињеница) и да би била срамота по католике света да буде канонизован. Павичић закључује да се велик дио католичке цркве у Хрватској не може одрећи Степинца зато што на државу и друштво има исти поглед као он, јер је „политички идеал једног дијела домаће цркве и даље „фашизам без логора, нипошто Хитлеров, боље Франков, још боље Салазаров”.

И у слиједећим поглављима у којима Кришто критикује наш став према Југославији, великосрпству, комунизму Кришто се усуђује да нама двојици спочитава нашу историографску произвољност (без употребе докумената) из које, по њему, произлази наша тенденција да своја научна истраживања усмјеримо ка политичкој користи као тобожњи режимски историчари одани некаквом „зилотском православљу”. Ја сам, идеолошки гледано, национал-либерал, који је у исто време вјерник који врло поштује православну вјеру својих прадједова, о којој данас брине држава као о јавноправној корпорацији, као што је то СПЦ била у Краљевини Југославији. Дакле, ја сам против потпуног одвајања цркве од државе али и против статуса потпуног јединства државе и цркве („државне цркве”) у којем би се вјера превише мјешала у свјетовне сфере друштва. Сличан став вјероватно има и мој коаутор, академик проф. др Љубодраг Димић.

Што се тиче нашег „копања по архивима”, ту нам Кришто само може да завиди. Мене је наш ментор проф. др Бранко Петрановић[2] назвао „хроничним архивитисом” јер сам фанатично истраживао фондове у Архиву Југославије, у ком сам радио пуних једанаест година („грађа под руком“). Академик Љуба Димић је темељно истражио, не само фондове Краљевине Југославије већ и фондове социјалистичке Југославије, па чак и фондове Службе државне безбедности (БИА-е), Архива САНУ који до недавно нису били приступачни историчарима, као на примјер збирка Виктора Новака која је од изузетног значаја за дубинско сагледавање односа југославенске државе и Ватикана, за спознавање улоге Степинца у мирнодопско а нарочито у ратно време, време масовних злочина над српским народом. Зато чуди Криштина оптужба да је наша књига „апологија закључака које су произвеле идеологије комунизма, великосрпства и југославенства”. Умјесто „повијести и хисториографије…”, како пише Кришто, „Двојац се служи методологијом која посеже за примитивним психолозирањем којему је циљ унаказивање особе или институције која је тренутно на проматрању”. Криштино „научно” усавршавање на просјечним западним катедрама (колегијима) вјероватно је његов истраживачки метод усмјерило на неолиберално и римокатоличко искривљавање стварности (примјер неолибералног тумачења српске кривице за избијање Великог рата; примјер ватиканских фалсификаторских домета, од Константинове даровнице па на даље). Познати француски историчари су истицали скривену аустро-ватиканску историју, па у том смислу Алфред Мишјелс истиче да „историја Хабзбурговаца (’крунисаних инквизитора’) није давала довољно података да се у пуној мјери спозна”. Нарочито је оптуживао језуите као вјеште фалсификаторе. Хормер (Hormair), директор бечког архива, назива све књиге дотле издане да нису ништа друго него радови по наруџбини и унапријед уговорене измишљотине”.[3] Стратегија је била јасна: кривотворење докумената и књига (нарочито оних везаних за широко распростирање Срба – кривотворење царевог дјела De administrando imperio; преименовање дјела Павла Ритера „Iliria rediviva” у „Croatia rediviva”) од стране Ватикана и бечко-берлинске (германско-нордијске) школе, било је фатално по Србе јер је брисана стара српска историја.

У слиједећем поглављу приказа наше књиге Кришто слободно процјењује „Димић – Жутићеве погледе на хрватску повијест и Степинца”. Без икаквих документарних аргумената Кришто лаконски закључује да је наш интерпретацијски оквир великосрпски”. У својој немоћи повјесничари хрватства (али и политичари) једноставно изрекну слоган о великосрпству (и још неколико фраза које стално папагајски понављају) српских државника, политичара и историчара. Духовити аутор је у скорије време изрекао сентенцу да за непријатеље „нема довољно мале Србије која не би била велика”. Бесмислицу о великосрпству могли су да изрекну само фрустрирани и недоучени повјесничари хрватства, који су из ничега, од једне неетничке формације, уз помоћ настојања великих сила, створили државну неетничку творевину Хрвата, која се ширила од малог географског подручја око Загреба (Банска хрватска) на околне српске земље (Српску крајину, Истру, Далмацију, Славонију, Босну и Херцеговину и данас на Боку, Бачку и Сријем. Неетничка творевина у облику „неисхрањене кифле” настоји се задњих 150 година подебљати присвајањем „утробе Хрвата” – Босне и Херцеговине. Та творевина, међутим, нема никаквих видљивих материјалних културних и историјских свједочанстава о тзв. старом хрватству.

У даљем приказу књиге „Двојца” Kришто „психијатријски” наступа према нашој књизи наводећи да је она „далеко од нормална повијесног штива и до уобичајена (чудни падежи!) приказа једне угледне и важне особе у кронолошки посложеним(!) повијесним збивањима”. Питам се што је то нормално у једном писаном тексту; ваљда је нормално, po Кришти, када је историорафско штиво пуно великохрватских фалсификата, без документарне подлоге. Питам се која је то јединица мјере којом може да се израчуна „нормалност” историографског дјела. С друге стране, Кришто писцима препоручује неопходну дозу обзирности и недодирљивости приликом оцјене Степинчеве величине. Поред апологета који су писали о Степинцу (као на примјер Степинчев школски друг Рожман) писали су и хрватски аутори који су отворено изражавали сумњу у величину Степинчеве појаве, од поменутог Ђуре Виловића, Ивана Цвитковића, до савременог новинара „Јутарњег листа” Јурице Павичића.

С друге стране, Кришто пред читаоцима „открива“ да сам ја отворено признао мој циљ код писања моје књиге о Степинцу, па славодобитно (као крунско свједочанство исправности његовог мишљења) цитира моје ријечи о томе да ја: „… настојим да се скине једина кривица са идеологија комунизма, великосрпства и југославенства (ту не не види битан дио текста) за пристрасну оцјену приликом сагледавања личности недодирљивог и ’узоритог’ надбискупа Степинца”. Избачени дио текста у загради („пред великохрватским римокатоличким праведницима”) даје потпуни смисао мом позивању на кривицу поменутих идеологија. „Кривицу” су управо наметали великохрватски елементи.

Највећа глупост коју је Кришто изрекао у свом приказу наших књига је она да је „Комунистичка Партија Југославије преузела великосрпске идеје”. Према Криштином тумачењу идеологија комунизма је била, дакле, наклоњена великосрпском и југославенском програму (док је у суштини проводила екстремно антијугославенски и антисрпски курс по налогу Коминтерне[4]), а у социјалистичком периоду (због премоћи хрватских комуниста) помоћу британских и америчких разбијача Југославије („федерирања федерације”), а све то у циљу остварења самосталне Хрватске, што ће потврдити будуће време све већег осамостаљења Хрватске, од 1939. до 1991. године. Комунистичко руководство Хрватске (које је морало да слуша пасивно српско руководство) управо је било наклоњеније Степинцу и Цркви у Хрвата у односу на православље и српство. Године 1945. Степинац је био у позицији почаствованог лидера Цркве у Хрвата, о чему свједочи његово присуство на државним свечаностима у Загребу (чувена фотографија са Бакарићем и хрватским комунистичким водством на свечаној трибини). Била је, дакле, присутна обазривост Брозових комуниста према Степинцу, и настојања да га некако одобровоље за прихватање „нове власти”. Одмах по уласку Југославенске армије у Загреб, нове власти су завеле посебне мјере заштите за надбискупа Степинца, који је већ 17. маја стављен у посебно заштићену вилу у Загребу. Заштита пружена Степинцу била је потврда добрих намјера власти, понуда опроштаја и сарадње онима који су били спремни за њу.

Како је наводио академик Живојиновић, помирљивост нове власти представљала је изненађење за многе, али и подстицај Цркви да се са њом „мало игра”, односно сукобљава у кључним идеолошким питањима. Мирољубива расположења нових власти била су потврђена у више наврата наредних мјесеци. Почетком јуна 1945. маршал Јосип Броз је дошао у Загреб, гдје се састао са високим црквеним представницима. Другог јуна примио је делегацију епископата на челу са помоћним бискупом Фрањом Салис-Севисом, али без присуства Степинца. Помоћни бискуп је изјавио спремност Црква да сарађује с Државом, али само у „складу са божанским и црквеним законима”. Јосип Броз је у свом одговору Степинцу био умјерен и благонаклон. Нагласио је да он, иако Хрват, није био задовољан са држањем дијела католичке цркве током рата, али није желио да осуди или приговори држању цркве за вријеме рата. Маршал Броз је тада био спреман да свећенству опрости многе тешке „крваве” гријехове. Оно што се није свидјело хијерархији Римске цркве била је Брозова изјава да „наша црква треба да буде национална и ближа народу”. У то време није био склон да осуди Ватикан, али је изјавио: „Желим да католичка црква у Хрватској буде независнија. То је основни проблем који се мора решити, сви остали су другостепени и могу се лако решити”. Брозове ријечи о независности Цркве у Хрвата изазвале су примјетну реакцију бискупа Салис-Севиса, јер су доживљене као покушај да се створи Хрватска црква (слично као антиватиканска Хрватска старокатоличка црква). Два дана касније, 4 јула, Јосип Броз се састао са Степинцем, који је тада упозорио Броза да једино Ватикан може да доноси коначне одлуке а не Држава и бискупи. На крају је предложио Јосипу Брозу да се он и његови сарадници састану са представницима Мачековог ХСС-а и поштеним присталицама усташког покрета. Неспоразуми Степинца с новим властима су се појачавали с одлуком власти да укине вјеронаук, контролише црквена штампа, смањи црквени посјед и друго. На конференцијама католичког епископата током 1945. изражавани су антидржавни ставови па је на крају, слиједом догађаја, дошлои до хапшења Степинца у љето 1946 године. Тако се комунистичко водство понашало према Степинцу и РКЦ 1945. године, дакле врло благонаклоно, али је 1946. због „храброг” држања и жестоког противљења одлукама Државе Степинац био процесуиран.

Попустљив однос према „народним непријатељима” комунистичке власти, међутим, нису имале у Србији, кад су послије ослобођења често убијани потпуно невини грађани а нарочито бројни врхунски интелектуалци. С друге стране, у Загребу и широј Хрватској аболирани су усташки и нацистички сарадници. Према документарним истраживањима др Срђана Цветковића у Србији је од јесени 1944. до 1952. године убијено око 59.000 „народних непријатеља”.

Не треба заборавити да су Броз и комунисти (нарочито хрватски) већ од 1945. спроводили политику стварања Велике Хрватске. Он је наиме, директно одлучивао код повлачења границе на Дунаву, интервенишући против одлука „Ђидине” (Ђиласове) комисије (која је иначе била антисрпска) да се Илок и Вуковар додијеле Србији. У Архиву Југославије на маргини једног документа мсршал Броз је руком дописао ријечи којима се чуди зашто „хрватски град Вуковар у Србији”. Стварању и ширењу хрватства у Бачкој и Барањи Броз је допринио декретом из 1945. којим је било забрањено помињање буњевачког имена, с напоменом да се Буњевци имају изјашњавати као Хрвати. Тиме је увео хрватство у Бачку и Барању. То је тај благонаклон „великосрпски” став југославенских комуниста према српском народу, како то тврди др Јуре Кришто.

Идеологија Југославенства, коју критикује Кришто и приказује је као великосрпство, била је, да се не заборави, прихваћена од римокатоличке хијерархије 1918-21. из коњуктурних разлога спасавања хрватства, када је на тој пораженој аустро-угарској територији била неопходна спасоносна југославенска међа. Takvo je bilo и југославенство надбискупа Антуна Бауера, који је Степинца одабрао за свог коадјутора 1934 године. Кришто „хвали” Бауера да је одржао многе пројугославенске говоре (у време стварања Југославије ради спаса тзв. хрватских територија), али је ипак (и као такав) „изабрао Степинца да буде предводник рововске битке против Југославије”. Ипак Степинац није био изузетак у свом антисрпском дјеловању. Управо је Бауер био узор Степинцу по његовом антисрпском и антиправославном дјеловању уочи и током Великог рата када је благосиљао аустријске (хрватске) војника који су кретали на Краљевину Србију 1914. године. Бауер је позивао све Хрвате да у име Божје буду „осветници оног недјела у Сарајеву”. Поручивао им је да их Домовина (аустријска) зове у бој, „Домовина којој душман пријети да је комада…, а Хрват је вазда знао гинути за драги свој Дом…”.[5]

Раније је римокатоличко југославенство Ватикану било неопходно као облик прозелитског наступања на исток од средине 19. вијека, када су ангажовани бискуп Штросмајер и каноник Фрањо Рачки да промовишу нову римокатоличку националну формацију, јер је хрватство у то време било у повојима (тек се стварало од покатоличених Срба и римокатолика странаца). Међутим, кроз неколико деценија се одустало од југославенске националне опције, пошто је папа Леон XIII („отац Хрвата”) крајем XIX вијека офанзивно наступао са пропагандом нагло растућег хрватства. Naime, деведесетих година XIX вијека, бискупи, врхбосански Штадлер и ђаковачки Штросмајер, форсирали су хрватство у Српској Крајини, Босни, Херцеговини, Истри, Далмацији, Славонији и Боки. Нарочито су били активни око претварања српско-римокатоличког Илирског завода Светог Јеронима (основан 1453) у хрватски почетком XX вијека. Због противљења Француске и Русије и „малене” Кнежевине Црне Горе, тај пројекат није успио јер је под тим притиском 1902. одбачена була Лава XIII „Славорум гентем”, која је предвиђала да Илирски завод Светог Јеронима промијени име у „Завод Светог Јеронима за хрватски народ”.

Поштапалица свих хрватству наклоњених идеологија и политика (римокатолицизма, аустријског легитимизма, фашизма, нацизма, комунизма и данашњeг неолиберализма) била је мантра о некаквом великосрпству које је угрожавало „ојађено хрватство”. У ствари, романтичарски идеолози српства (национал-либерали) су кроз етнографску реалност, током 18. и 19 вијека, размишљали и писали о идеји тзв. великосрпства као национално-ослободилачкој идеји окупљања поробљеног српског народа у једну територијалну јединицу. Сам помен појма „Велика Србија” употребљаван је тек крајем 19. вијека од мале групе националних ентузијаста окупљених око Стевана Владислава Каћанског из Србобрана, који су своју национално-ослободилачку акцију проводили преко публицистичких новинских написа.

Покушај политичког окупљања тзв. великосрба спроводио се тек у Краљевини СХС недржавним настојањима („приватном иницијативом”) од државе одбачене минорне Српске странке, и то у време југославенске еуфорије одбацивања српских државних институција и српских културних и националних организација (друштава). Идеја великосрпства остала је само као романтичарски покушај окупљања малобројних националних једномишљеника без могуће реализације, уз жесток отпор интегрално југославенских, комунистичких, нацифашистичких, а нарочито сепаратистичких великохрватских организација. Истичем чињеницу да су ослободилачку интегративну идеју српске либералне идеолошке и политичке елите – идеју „Велике Србије” – компромитовали током друге половине XIX и нарочито почетком XX вијека хабзбуршка Аустрија, „кајзерова” Њемачка, Ватикан и Коминтерна, па су се из тог разлога српски писци (историчари, публицисти) терминолошки удаљавали од тог назива и због обзирности користили „прикладнији” појам уједињених српских земаља.

Кришто и у слијећем дијелу приказа наших књига изводи небулозан закључак (који стално понавља у приказу наших књига) да су идеологије комунизма, великосрпства (које дакле није постојало) и југославенства (које је национална идеја покренута у зачетку од римокатоличких и касније њима супротстављених либералних антиклерикалних поклоника) одиграле кључну негативну улогу и да аутори (Димић и Жутић) одобравају све што су оне рекле о Степинцу. При том Кришто заборавља на кључан утицај антиклерикалне, атеистичке (натуралистичке) идеологије грађанског либерализма („масонске” идеологије) која је, у ствари, била највећи непријатељ РКЦ и Ватикана а самим тиме и противник Степинчеве клерикалне активности преко организација Католичке акције (Крижара, Домагоја, Хрватских јунака и других). Идеологија западног грађанског либерализма произвела је југославенски (масонски) унитаризам (и самим тиме југославенско уједињење) супротстављен римокатолицизму и великохрватству али и било каквом српском националном организовању у Краљевини СХС (Југославији). Српство је 1918-21 једноставно „пометено” са свих државних и друштвених позиција у Краљевини СХС (Југославији).

Наметнуто југославенство побједничком српском народу, од САД, Француске и Велике Британије, довело је до брисања свега српског из државноправне, вјерске и културне традиције српског народа. Идеологија југославенства је одједном прихваћена од српске политичке врхушке присилом „великих савезника”, али је усађена и у душу српског народа снажном кампањом либералних југославенских организација (прије свих Југославенских сокола, Орјуне, Народне одбране, Југославенских четника, Јадранске страже и других). Све странке, па чак и тзв. великосрпска Народна радикална странка Николе Пашића, постале су југославенске.

Политичка залагања за очување српства и тзв. великосрпства у Краљевини СХС, представљала су националну политику Српске странке, која је, како сам већ истакао, била једина политичка групација у новој држави која се залагала за одржање српске краљевине, српског националног знамења (грба, заставе, устава, химне и другог), српске традиције. Припадници и симпатизери Српске странке од Уставотворне скупштине су захтијевали да се у нови устав унесе име нове државе – „Краљевина Велика Србија”.

Са стварањем Краљевства СХС нестали су и листови са српским националним именом. Крфске Српске новине постају Службене новине Краљевства СХС а лист Велика Србија нестаје са пробојем Солунског фронта и ослобођењем Србије у јесен 1918. године. Лист је обновљен у мају 1921. када га под тим проказаним и одбаченим именом обнавља адвокат Радивоје Новаковић. Велика Србија је ново пројугославенско понашање Пашића прокоментарисала у негативном контексту, на начин да је он учинио све оно што је одбијао да учини када је то раније од њега тражио Југославенски одбор „франковца” Анте Трумбића. Очито је да се Пашићев курс у југославенском правцу мијењао у зависности од жеља и притисака „западних савезника”. „Велика Србија” се бавила и питањем односа Срба и „савезника” који су измјенили став према међународним мировним уговорима. У чланку Велике Србије „Србија и Савезници”, објављеном у броју 18. од 10. новембра 1921, изнесене су критике на рачун српских ратних савезника због њиховог ратног подржавања српства, обећане обнове проширене Србије, до одступања од тог националног и државног концепта 1917, и отвореног пропагирања накарадног „јужнославенског братства Срба из Србије и српских земаља са пораженим аустријским поданицима Хрватима, муслиманима и Словенцима, из некаквих административних аустријских области, које су биле без икаквог државног обиљежја.

Са нестанком Српске странке из политичког живота Краљевине Југославије, и њених листова Велика Србија, у потпуности ће нестати и сам помен српског имена у политичком, националном, културном животу српског народа. Срби su могли да користе њима страно југославенско име (као аустријско-ватикански и либерално-масонски импорт – два типа југославенства) због којег ће чак с временом бити излагани нападима због провођења тзв. хегемонизма преко југословенства. То „српско југословенство” нарочито ће добити погрдан фашистички, милитаристички призвук од времена увођења југославенске диктатуре краља Александра.

Не треба заборавити чињеницу да је у државноправној стварности Краљевина СХС све до 1929. била правно недефинисана држава, у којој је владао државноправни провизориј. Аустријска и мађарска управа задржала се у покрајинама до 1924. године. Државноправни провизориј у судству владао је до 1929. када су се тек почели доносити системски закони. Народна скупштина није функционисала у свом основном законодавном послу јер је донијела врло мали број закона. Некадашње аустријске покрајине су све више испољавале аутономизам, нарочито од 1935. у времену намјесништва кнеза Павла и владе Милана Стојадиновића а нарочито од стварања Бановине Хрватске у августу 1939. године. Постављам питање како се у таквој Краљевини могао спроводити државни „београдски” централизам!

Ипак су преко идеолошких србофобских стереотипа Срби постајали великосрпски хегемонисти, иако су, како је речено, 1918 жртвовали позицију побједника и своју консолидовану државност, што је довело до потпуног укидања раније поменутих српских националних и државних институција и симбола. Због наметања југославенства преко западних либералних „савезника”, Краљевина Србија је доспјела у понижавајући положај вршења преговора са представницима поражених недржавних, просто речено административних аустријских територија (покрајина).

Послије Првог светског рата појам великосрпства почињу из својих прагматичних идеолошко-политичких разлога користити европски ревизионисти – поражене феудо-аристократске снаге и њихови сљедбеници, који се свим средствима боре против тадашњег франкофилског либералног европског поретка. Стуб тог поретка на Југоистоку Европе је либерална монархистичка Југославија коју европски ревизионисти, у циљу њене дестабилизације, почињу називати великосрпском творевином. Преко таквог назива су настојали изазвати што веће незадовољство других вјерских и националних ентитета који су у исто време позивани на грађанску непослушност и устанак. Оличење таквог лажног. „великосрпства” били су Никола Пашић и његове владе у Краљевини СХС (до 1926)).

Великохрватско-франковачко кривотворење (и закључивање) Јуре Криште видљиво је у дијелу приказа књига о Степинцу, у ком нас Србе, чланове Православно римокатоличке комисије а рођене на територији аустријске монархије (и некадашње НДХ), данашње Хрватске, „Црвене Хрватске” (хрватство проширује и на Боку и Црну Гору) и Земуна, убраја у „одметнуте Хрвате”, који смо због некакве славе, привилегија ушли у светосавско српство а издали своје „предачко хрватство”. Ми смо дакле „политички Хрвати” јер смо рођени на територији некадашње Аустроугарске и самим тиме, по Кришти, рођени на хрватској земљи као Хрвати (све што је Аустрија освојила од српских земаља то је слиједом ванразумске Криштине логике хрватска земља – „пангерманија”). Наше политичко, а по Кришти и етничко хрватство Кришто истиче у слиједећем пасусу чланка: „…што бисмо могли ишчитати из података да је Жутић рођен и одрастао у Госпићу у Хрватској[6], а да је Димић рођен у Земуну (не каже у НДХ), тј. на подручју које је Хрватска унијела у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца? Кад се тому дода чињеница да један од јастребова из водства СПЦ (читај: епископ бачки Иринеј – Н. Ж.) вуче подријетло из Сињске крајине, с извора ријеке Цетине, а други такођер није из Србије него из негдашње Црвене Хрватске (митрополит Амфилохије Радовић из Црне Горе – Н. Ж.) – ето сценарија за маштовите теорије о томе како пречани и несрби превладавају своје осјећаје другоразредности најрадикалнијим великосрпством и тако траже примање у светосавски мисаони духовни свијет (Криштин жалосни мисаони склоп (Н.Ж?!). Кад се тому дода да су стварни инспиратори великосрпскога инспирацијског модела били такође Хрвати – о чему ће бити касније ријечи (мисли на отпаднике од римокатолицизма – Виктора Новака и биоковца Ђуру Виловића – Н. Ж.) – теорија би била све комплекснија, али и занимљивија”.

Криштина сновиђења да је некаква виртуелна Хрватска (какве 1918. у државном смислу није ни било) унијела територије у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, измишљотина о некаквој великој аустријској Хрватској је на нивоу биједног извртања стварности. У ствари, до 1918. Хрватска је постојала само као некаква мађарска административно-географска област састављена од три жупаније (загребачке, вараждинске и крижевачке), па потом у Краљевини СХС као загребачка и вараждинска област, која се 1929. уклопила у Савску бановину (са територијом бивше Војне Крајине и са Славонијом – некадашњом мађарском круновином). И Анте Старчевић (буњевачког српског подријетла) и Јошуа Франк („архијеврејин”) и Павелић (из старе српске херцеговачко-личке буњевачке породице) би Кришти позавидјели на убојитој маштовитости, истицањем замисли да у Хрватској никада није било Срба већ само, поред римокатоличких и православни Хрвати.

У паничним настојањима да избрише своје српско поријекло Кришто, недостојно једног „знанственика”, се спушта на ниво најнижих Павелићевих пропагандиста (који су у НДХ оснивали Хрватску православну цркву од 1942). Он би се требао сјетити свог српског босанско-херцеговачког „подријетла“ јер је „гледе Босне и Херцеговине хрватство у сну снивало” у време Ивана фра Јукића, тј. све до времена аустријске окупације 1878. и инсталације Јосипа Штадлера за врхбосанског (сарајевског) надбискупа 1881. године.

Загребачки историчари хрватства могли су потпуно неометани, уз подршку дневне антисрпске југославенске (комунистичке) политике, да створе кривотворину о великохрватском простору и тзв. хрватским земљама (као Кришто у новије време). Тако је на примјер доцент Загребачког свеучилишта у времену НДХ, Чех Јарослав Шидак, у својим радовима писао (и у времену Брозове Југославије) о „етничком територију хрватског народа”. Те тзв. хрватске земље по Шидаку допирале су преко Срема чак до Земуна, тј до крајњих аустријских граница.[7] И Кришто пише по матрици ендехазијских историчара (који су и у Брозовој Југославији могли слободно износити такве фалсификате). У данашњој независној Републици Хрватској Кришто потпуно ослобођен (као „Отац хрватске повијести“) износи поменуте конструкције (које на жалост објављује Часопис за сувремену повијест) да смо ми који смо рођени од простора Госпића, Сиња, „Црвене Хрватске” до Земуна просто етнички православни Хрвати. Мени је непојмљиво да је један такав усташоидни приказ књиге редакција уврстила у најновији број Часописа.

Била би права срећа да је Кришто једини (или један од ријетких) који на овај „ендехазијски” начин размишља о Србима као Хрватима православне вјере. Захваљујући општој државној антисрпској клими, уз сталну медијску подршку и пропаганду, данас је у независној Републици Хрватској нормално говорити ендехазијском терминологијом: о Србима као реметилачком народу који је окупирао Хрватску („насељени од Турака”), када су православни „Власи” тј. такозвани Срби насељени у стару Хрватску у XVI вијеку); о Србима као православним Хрватима, са настојањима да сви они рођени на простору некадашње аустроугарске морају бити Хрвати.

Пред нашим очима дешава се дрска крађа (отимање) српског научног и културног идентитета. Наиме, загребачки „Вечерњи лист” (гебелсовског пропагандног усмјерења), објавио је првог дана 2020. списак од „12 Хрвата који су мијењали свијет”. Ово је маркетиншки политички потез Хрватске као новог предсједавајућег Европском унијом, с циљем да се Хрватска представи као земља која је много дала европској цивилизацији. Тзв. хрватски научни и културни великани на „вечерњаковој” ранг листи „Хрвата који су мијењали свијет” су: Руђер Бошковић, Фауст Вранчић, Свети Јероним, Никола Тесла, Андрија Штампар, Ивана Брлић – Мажуранић, Андрија Мохоровичић, Иво Андрић, Јулије Кловић, Марко Марулић, Иван Мештровић и Марко Поло (није им сметало што је он рођењем из Венеције). Нелогичан избор јер ту има сасвим просјечних „културњака“ а заобиђени су неки српски великани који би по истој технологији могли бити Хрвати, као на примјер Србин римокатолик Јосиф Панчић (први предсједник Српске академије наука), велики дубровачки дијалектолог Србин римокатолик Милан Решетар, Србин римокатолик Петар Прерадовић (од оца Јована и мајке Пелагије) и многи други Срби римокатолици.

Навикли смо да већ деценијама слушамо подвале да је Никола Тесла Хрват иако је рођен у аустријској Војној крајини у времену када је Хрватска била обични географски појам (три жупаније око Загреба). Тесле су из малог српског села Радуча покрај Госпића, које је у НДХ доживјело геноцид 1941. године, а у „домовинском рату против великосрба” сравњено је са земљом. Према народном предању Тесла се случајно родио у Штикади (моје село Жутића) када се трудна мајка Георгина враћала из њезиног српског села Томингаја (поред Грачаца) од својих Мандића (породица из које се оформило неколико православних свећеника и митрополит). Усљед наглих трудова породила се у селу Штикади, селу које је 1941. претрпјело геноцид од својих комшија Хрвата из села Гудуре (око 300 покланих, убијаних маљем и бачених у понор Тучић). Званично село рођења Николе Тесле Смиљан било је православно-римокатоличко српско село које је претрпјело још већи покољ у времену од Огњене Марије до Илиндана 1941. године (преко 550 покланих Смиљанчана). У знак захвалности за велике научне домете „свог Хрвата”, они су му 1991 дигли у зрак споменик у центру Госпића (реплика споменика који се налази испред Електротехничког факултета у Београду). Мислим да је довољно речено о „хрватству” Тесле.

Други „хрватски знанственик” са „вечерњаковог” списка великана је астроном и физичар Руђер Бошковић. У науци а и у непосредној савремености је позната чињеница да су Хрвати присвојили бројне знамените Србе римокатолике, па самим тиме и српског научника, Дубровчанина Руђера Бошковића. Наиме, Хрвати су у јуну 2011. године прославили 300 годишњицу рођења „великог хрватског знанственика и филозофа“ Јосипа Бошковића, како га Хрвати уобичајено зову. Историјска је чињеница да породица Руђера Бошковића старином потиче из српске Херцеговине, из српског села Орахов До код Требиња (у Поповом пољу). Од оца Николе и мајке Паве, ћерке латинског (италијанског) трговца и пјесника Баре Бетере, рану младост је провео у родном Дубровнику. Породица Бетера била је поријеклом из италијанског Бергама, а мајка из старе дубровачке племићке обитељи Ћинквантини (Cinquantini), која је према имену очито романског поријекла. Школовање је похађао у исусовачком колегијуму у Дубровнику, док је у јесен 1725. са 14 година, послан у Рим на даљње школовање у исусовачки колегијум (Collegium Romanum). Истицао је да је „словинац”, „sclavo” (један од историјских назива за Србе).[8]

Свети Јероним из Потомја ни крив ни дужан постаде „вечерњаков” Хрват, иако се он не може вјерски опредијелити као римокатолик већ као кршћанин. По њему је Ilirski завод св. Jеронима у Риму добио име 1453 године. Свети јероним се у изворима помиње као славенски односно илирски („San girolamo degli Schiavoni”, односно „degli Illirici”). Према хрватским ауторима Свети Јероним је по једнима био родом из Далмације а по другима из Петовие (из Птуја) из словеначких земаља.[9] Према истраживањима Љубе Перковића, антички Јероним, син Евзебијев, рођен је 331. за време цара Константина у римској Далмацији (која је у то време допирала до Паноније),у Стридону који се налазио у данашњем Граховом Пољу у Босни, „по свему судећи испод брега Арежина”.[10] Стварно „чисти антички Хрват”.

Ивана (Иву) Андрића Хрвати, као и Теслу, присвајају већ деценијама. Хрватским знанственицима никако не иде у главу да хрватства у Босни није било све до времена аустријске окупације 1878, када се и ствара та римокатоличка творевина залагањем надбискупа Штадлера али и бискупа Штросмајера. Није им јасно да је Босна у великој већини српска земља у којој су живјели Срби православни и Срби римокатолици, који с протоком времена почетком 20. вијека почињу користити хрватско име за свој идентитет. Тако је отац Иве Андрића рођен као Србин римокатолик док је мајка била православна Српкиња. Као масон он се исповиједао као Југославен, према владајућој националној идеологији у Краљевини СХС (Југославији), као и Виктор Новак, који је у ствари чешког поријекла а југославенског опредијељења.

У српско-православној и српско-римокатоличкој Далмацији, како смо већ истакли, по чувеним аустријским пописима из 1846 и 1850 не помињу се Хрвати. Није познато зашто је далматинац Марко Марулић из српско-романског Сплита уврштен у хрватске књижевнике (о српству Сплита свједочи сатирични лист „Драшков Рабош” Драшка Поповића, који је излазио од 188. до 1888, а којег данашњи сплитски Хрвати „скривају ко змија ноге”.

Андрију Мохоровичића (геофизичара) уврстили су у знамените Хрвате, по свој прилици да репрезентује хрватство Кварнера и Истре (рођен је 1857 у Волоском, стари српски назив је „воловско“ поред Опатије). Рођен је у години када су објављени чувени статистички подаци у књизи Мађара Фењеш Елека, према аустријском попису становништва из 1846. и 1850, према којима у Истри и на Кварнеру (са отоцима) нису помињани Хрвати већ само Срби (134.555 на броју) Италијани (око 60.000) и Словенци (преко 30.000 становника). Према облику презимена очито је да је Мохоровичић словеначког подријетла.

Кипар Иван Мештровић ни сам није знао ко је и што је, због честе промјене идентитета које је било у складу са његовим коњуктурним привикавањима на промјене режима и државних стања. Старином је из српско-римокатоличке породице Мате Габриловића, рођен је као Иван Габриловић у дрнишкој опћини, да би с временом постао Иван Мештровић. У српску Далмацију[11], као што је већ истакнуто, хрватство је почео „засађивати” дон Михо Павлиновић са правашем Ивом Проданом и нарочито бискупом Штросмајером.

Мало познат широј јавности љекар Андрија Штампар требао би на овом списку знаменитих Хрвата да представља хрватство Славоније, пошто је рођен код Славонског Брода 1888. године. О њему нема много вјерско-националних података, једино се зна да је у време НДХ био затворен и интерниран у Грац.

Ова „вечерњакова великохрватска национална акција је изненадила многе у Србији а вјероватно и у Хрватској, нарочито због чудног избора знаменитих Хрвата на територији виртуелне Хрватске а и изван ње, слично као и Криштин помен нас четворице „православних Хрвата” повјесничара и чланова православно-римокатоличке Комисије која је расправљала о светости Степинца.

Криштина критика великосрпских „римокатоличких ренегата”

У критичком осврту на дијелове наших књига који говоре о римокатоличким отрпадницима од вјере – „ренегатима” („Улога двојице хрватских ренегата”) Кришто је на нивоу наклапања недоученог фанатичног србомрсца, који врши нелогичне конструкције, својствене великохрватским дилетантима. Нас двојицу („Двојац”) Кришто представља као неоригиналне компилаторе који модел за функционисање и улоге Католичке цркве” нисмо ми измислили (Љуба и ја-Н.Ж)), него смо га преузели од двојице хрватских ренегата, Виктора Новака и Ђуре Виловића. „Двојац” се по Кришти, појединачно и скупно, често реферира на Виктора Новака, „наглашавајући важност његове писане оставштине коју су, наводно недавно добили”. Према овим Криштиним запажањима изгледа да смо се ми тек недавно почели бавити римокатолицизмом и односом југославенске државе и римске цркве. Кришто вјероватно не зна да смо се нас двојица, како је већ истакнуто, почели бавити односом (боље речено сукобом) идеологија либерализма и римокатолицизма (југославенске државе и Римске цркве) већ током осамдесетих година прошлог вијека – Димић у просвјетним сучељавањима („културнобојним”) у оквиру свог доктората, а ја преко југославенских либералних Сокола и физичке културе већ од уписивања магистарских студија 1982. године. Тих година ми смо врло мало знали о великом књижевнику Ђури Виловићу (да би од њега преузимали сазнања), кога су комунистичке власти екскомуницирале (као припадника ЈВуО) из просвјетног и књижевног система Југославије, па се о њему није учило ни на загребачким ни београдским историјским катедрама, а нити на катедрама филолошких факултета.

Што се тиче историографског опуса интегралног Југославена, либерала – антиклерикалца и масона проф др Виктора Новака, ја сам већ тада његов рад изложио озбиљној критици, па га нисам у већој мјери цитирао и проучавао. Детаљније га нисам могао проучавати јер је његова збирка (на „трајном сређивању” у Архиву САНУ) била недоступна за јавност. Дошавши са загребачког свеучилишта у Београд Новак је утемељио догму о прекодринском старохрватском простору, о истозначности илирског и хрватског имена, величао старину и бројност хрватског народа.

У периоду Краљевине Југославије Новак је апологетски истицао значај Карађорђевића, династије, некритички (апологетски) писао о монархистичком југословенству,. Не треба заборавити да је Новак био члан масонске ложе „Доситеј Обрадовић” (у којој је достигао највиши 33 степен заједно с Фердом Шишићем и Гргом Новаком) и да је као такав његовао интегрално југословенство као спој три стара народа. Нарочито је популарисао старину хрватства које је утемељивао међу српско-православним београдским интелектуалцима, и оставио погубне посљедице на свијест тадашњих српских академика и универзитетских професора. Новак је створио историографску школу, чијим сљедбеницима су „стављене наочаре аустро-хрватске идеје југословенства”. Ипак Новаково југословенство није само аустријско већ је оно настало на темељу новог идеолошког југославенства либерално-масонског, чија се идеја ствара уочи и током Првог свјетског рата међу силама Антанте и САД-а (и оно је Србији наметнуто од 1917. године, када чак и лист „Велика Србија“ у Солуну постаје југославенски). С друге стране, у његовим књигама из комунистичког раздобља проказана је и оцрњена династија Карађорђевић као једна „ненародна владалачка творевина”. У Magnum crimenu иступа са проблематичним ставовима о Краљевини Југославији, која је по њему имала благонаклон (!?) став према Ватикану и РКЦ (нарочито према Степинчевим Крижарима, али је превиђао чињеницу да им је влада Петра Живковића забранила рад).

Виктор Новак и Фердо Шишић „засадили” су, дакле хрватство у наивну београдску интелектуалну средину, највише захваљујући клими либералног унитарног југославенства (државни пројект) с којим је био опчињен краљ Александар. Управо због тога Хрвате је требало прогласити старим народом. Новак је писао о хрватској глагољици иако је она стара варијанта српског ћирилског писма. Чак је и прозелитски српско-римокатолички Илирски zavod Светог Јеронима представљао као хрватски. У чланку „Завод Светог Јеронима у Риму – његова улога у будућој југославенској култури”, Новак креће од „несрећне године 1901.” (за њега несретно јер је тада укинуто хрватство тог Завода) када је сва „хрватска јавност живила у сталној политичкој грозници”. Потом помиње да је Данте у својој ”Божанственој комедији” навео ”бројна ходочашћења Хрвата”. Затим истиче да постоје ”потпуно сигурни историјски подаци (не наводи који – Н. Ж.)” да се у старом „Borgo Vecchio” налазила „насеобина Хрвата”. Помиње и да је папа Никола В, булом од 21. априла 1453, дао Хрватима црквицу Свете Марине (уз Завод), и допустио им да смију основати „уређени хоспице”). По њему, Завод је био подупиран „прилозима из Хрватске (која је то Хрватска у то време – Н. Ж.)”, док је капелан морао бити „хрватске народности”. Већ тада су, по Новаку, „стизали тој братовштини обилни дарови и легати из свију крајева гдје су становали Хрвати, тако да су ови приноси најбољим документом како је овај хоспиц код Св. Јеронима био управо задужбина побожних Хрвата, чиста народна установа, без икакове политичке тенденце”, док јој је главна тенденција хуманитарна, културна и научна[12]. На крају помиње да је Свети Јероним био увек и стално материјално подупиран из Хрватске[13]. Новак је то истицао како би доказао да Завод није својина Италије и Ватикана већ Југославије, односно „Хрватске”.

Југославенски апологета Виктор Новак је дакле у својим написима субјективно непримјерено величао старину и бројност хрватског народа. Просто је непојмљиво да једна „научна величина” даје овакве фантастичне великохрватске констатације. Ни помена да би илирска институција могла бити „за српски народ”, и да би таква установа могла имати као превасходни задатак школовање прозелита за православне српске земље, а не само хуманитарни и научни. Дијелове хрватског епископата Новак је апологетски представљао као „искрене Југославене”, као на примјер Јосипа Јураја Штросмајера, који је заправо послије краткотрајне прозелитске југославенске фазе, крајем 19. вијека заједно с Нијемцем Штадлером био најжешћи заговорник хрватства јужнославенског простора (заправо простора српских земаља).

С друге стране, Новакова оцјена да је „Први хрватски католички састанак (а не конгрес како га назива Кришто – Н. Ж.) клерикални програм за двадесети вијек”, у потпуности је тачна због његовог дубинског познавања стратегије Ватикана и Римокатоличке цркве. Наиме, управо на том састанку је донесена кључна стратегија да због ширења римокатолицизма на исток, хрватство треба да одигра кључну улогу па је закључком са састанка – да сви римокатолици славенског југа морају бити Хрвати, – направљен одлучан корак ка стварању и ширењу нове римокатоличке нације хрватства. Новакова величина налази се у чињеници да је као римокатолички сјемеништарац – клерикалац (у младости), слично као Виловић, био у позицији да упути најжешћу критику на рачун те римокатоличке народносне формације, којој је основна карактеристика изражена у непријатељству и нетрпељивости према најближој браћи – Србима православне вјере. Због таквих открића хрватска стручна и научна јавност изјаснила се да је Новаков Magnum crimen „надрихисториографски памфлет”, што он никако није. Пошто је писан у кратком временском раздобљу (1945-48), Magnum crimen има одређене недостатке, али је Новак као и Ђуро Виловић зналачки открио основне менталне недостатке римокатолика-Хрвата изазване погубним језуитским милитарним утицајем. Управо је предност наведених Криштиних „ренегата” у томе што су могли као сјемеништарци-свећеници изнутра открити тајне закулисне римокатоличке подвале српском православном народу у интересу клерикализма и антилиберализма.

((Кришто наставља са завјереничким вокабуларом о организованости свих великосрпских структура у посљедњих седамдесетак година, па децидирано наводи (без имало сумње) да је Новак у рукама имао Виловићев рукопис кад је припремао свој Magnum crimen, што је Кришти „сигуран показатељ да су комунистичке службе судјеловале у израдби Новакове књиге прибављајући му иначе недоступне Виловићеве материјале.[14] У својој машти Кришто иде даље па наводи да је Виловићу неке материјале дао православни свештеник у Сплиту Сергеј Урукало „и неки православни монах што ће бити важно у даљој расправи”. На крају Криштине фантастичне конструкције о завјеричком великосрпском ланцу, доживљавају врхунац када каже: „При свему се дакле чини да свједочимо о невјеројатно великој преписивачкој школи: кругови у Српској православној цркви давали су материјале Ђ. Виловићу, који их је уврстио у свој рукопис, Новак је преписивао од Виловића, Хорват-Штамбук од обојице, а Димић и Жутић од свих претходних (?!) – сви уједињени у жељи да Хрвате, католичку цркву и хрватску повијест прикажу као реметилачки чимбеник, болест и пријетњу, напосе загребачкога надбискупа Степинца”. Стварно, болесна фатаморгана!

Дио „Магнум кримена“, који је везан за ратни период геноцида над Србима и Јеврејима, је историјски вјеродостојан и покривен бројним кључним документима који су претходно кориштени током суђења Лисаку, Степинцу, Шалићу и дружини. У којој је мјери Новак користио Виловићеве рукописе који су настајали у време његовог боравка у Сплиту и у четничком штабу Драже Михаиловића у Липарима у Црној Гори, када је као члан Пропагандног одјела ЈВуО имао задатак да прикупља податке о геноцидним злочинима Хрвата над Србима, не може се прецизно утврдити. Податке је могао узимати и од Сергија Урукала који је користио изјаве српских избјеглица са подручја НДХ ван италијанске Прве зоне (највише из Лике). У Збирци Виктора Новака, која се чува у Архиву САНУ, налазе се трагови Новаковог коришћења Виловићевог рукописа „Крвава црква…”, али и других, и то у случајевима када га је Новак преко својих скривених бележака наводио као извор. Према прикупљеним белешкама, али без могућности дубљег увида у Новакову архивску збирку, може се тврдити да је он користио Виловићеве податке за стотине римокатоличких свећеника, усташа и усташких симпатизера. С друге стране, Виловић је требао бити заборављен али и сатанизован због своје равногорске прошлости. Он је избрисан из историјског памћења, са историјских и филолошких катедри, чему је допринос дала и архивска струка скривањем важних докумената и фондова.[15]

Кришто је у наставку, свог очито пристрасног осврта на римокатоличке „ренегате”, истакао да „није до сада било познато да Новак није био ни први ни најважнији гуру интерпретације хрватске повијести у великосрпском кључу (рогобатна реченица).” Ту част он додјељује књижевнику Ђури Виловићу. Ако до недавно Виловић уопште није био познат хрватским а нарочито српским историчарима, како је он могао да утиче „на идеолошко-политичко формирање Димић-Жутићевих и опћенито великосрпских објашњења функционисања и тајних планова (Римо)католичке цркве”[16]. Кришто не зна да је у ствари Виловић мени врло добро познат (задњих петнаестак година) пошто сам о њему објавио четири књиге, за које Кришто очито није чуо, пошто их не наводи у свом приказу. Помиње само Виловићеву „Крваву цркву…” коју је приредио Вељко Ђурић – Мишина у издању Српске радикалне странке (ја сам био рецензент, што је и Кришти познато). Пошто није детаљније упознат са Виловићевом идеологијом Кришто нетачно наводи да је Виловић био масон (слободни зидар). Масон је био његов сплитски колега, филозоф и књижевник Нико Бартуловић са Хвара (римокатолички сјемеништарац, такође отпадник од Римске цркве – „ренегат”), о ком сам такође написао четири књиге у издању Српске радикалне странке. Бартуловић је био „непоправљиви” југославенски националиста док је Виловић током рата постао „великосрпски” националиста близак Илији Трифуновићу Бирчанину – вођи сплитских равногораца, односно прекодринских припадника Југославенске војске у Отаџбини. Југославен (Хрват) Бартуловић се није слагао са Виловићем управо због његовог српства, па је припадао групацији сплитских југославенских четника Младена Жујовића (насљедник Бирчанина од марта 1943). Иако је испољавао југославенство и тенденције ка зближењу са сплитским комунистима-партизанима, од јесени 1943, он је ипак ликвидиран од стране хрватског комунистичког руководства негдје код Топуског у прољеће 1945. године (изгледа по наредби Броза и Бакарића).

Пошто је Кришто у приказу наших књига велики простор посветио „непознатом” и тајанственом Виловићу, ред је да се представи његово основно идеолошко-политичко и национално опредјељење. У својој првој студији о Виловићу, која носи назив „Ђуро Виловић – од жупника до четника” (издавач Институт за савремену историју, Београд 2012?), писао сам о Виловићевом идеолошко-политичком деловању у разним епохама: уочи Великог рата, када као римокатолички „сјемеништарац“, па потом и жупник, у својим радовима уздиже далматинско хрватство и то под пресудним утицајем творца далматинског хрватства дон Михе Павлиновића (његов завичајац из Брела, испод Биокова); у епохи Краљевине СХС (Југославије) када у еволутивној национално-вјерској промјени постаје све израженији антиклерикалац; у епохи рата у Југославији када се, као национално освештени враћа свом предачком српству (са Силвијем Алфиревићем, Јакшом Рачићем и другим Сплићанима) и прикључује Југословенској војсци у Отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића.

Као слабом познаваоцу „мистериозног” Виловића али и Бартуловића („Орјуне”), Кришти није јасно у коликој је мјери Виловић „био дионик оног духовног озрачја у неким приморским мјестима (не каже далматинским) које се организирало у терористичко фашистичку организацију (?!) – Организацију југославенских националиста (ОРЈУНА), која је бранила унитарну југославенску државу и интегрално југославенство.[17] У свом незнању Кришто нетачно наводи да се Виловић у време рата у Сплиту придружио (!?) ОРЈУНИ, која у то време у Сплиту уопште није постојала јер је забрањена декретом режима краља Александра већ 1929 године. Од југославенских организација у ратно време у Сплиту једино је дјеловао ЈУГОРЕПО – Југославенски револуционарни покрет (близак равногорцима с тенденцијом приближавања сплитским комунистима) на челу са Ником Бартуловићем. За Виловића се јасно зна да се 1942 прикључио сплитској организацији Југославенске војске у Отаџбини која је била под командом Илије Трифуновића – Бирчанина (са српским националним предзнаком, па се због тога није слагао са Бартуловићем који је био досљедни „непоправљиви Југославен”).

Комунисти (Кришто би рекао „великосрпски”) и хрватски сепаратисти у Далмацији, Орјуни су прикачили етикету фашистичке организације која је у ствари била либерална организација интегралних Југославена. У југославенској историографији[18] се недовољно зна да је Орјуну подржавало водство либералне Демократске странке на челу са Св. Прибићевићем и Љубом Давидовићем, који је био и присталица југославенских четника Илије Бирчанина и Косте Пећанца (који су водили југославенске четнике у Краљевини Југославији). Огорчени противници Орјуне били су припадници Југославенске независне народне омладине, која је своју праву великохрватску националну идеологију скривала под југославенским именом. С временом ће од њих настати Хрватска национална омладина (ХАНАО) зависна од др Анте Трумбића, који ће од коњуктурног југославенског националисте постати франковачки идеолог. Током августа 1921 сплитски орјунаши су се сукобили и са римокатоличком организацијом Католичке акције – Орловима, „том аустријском творевином сињских клерикала”.[19]

Орјунаши су били и непомирљиви противници Српске националне омладине (СРНАО)[20], коју је југославенска историографија погрешно пришивала уз Народну радикалну странку Николе Пашића. Треба истаћи да су они били само омладинска организација минорне („слабашне) раније поменуте Српске странке Косте Новаковића и исто тако Српске националне организације Ђорђа Чокорила („Чокориловци”).[21] Омладинска српска организација – СРНАО је остала на нивоу „tabula rasa”, са ријетким реконструкцијама острашћених комунистичких историчара. Историчар Бранислав Глигоријевић као један од ријетких истраживача националистичких омладинских организација, Орјуну и Срнао (са ХАНАО-м) је идеолошки опредјелио као профашистичке организације. Он је под притиском владајућег комунистичког погледа на свијет, идеолошки острашћено писао на начин да су „великосрби” својим терористичким акцијама провоцирали хрватски и словеначки народ, „па чак и радничку класу”. Глигоријевић је наводио и угњетавање припадника националних мањина од тзв. великосрба, који су таквим мјерама настојали да заштите економске интересе „великосрпске” буржоазије од туђинштине. Писао је, не само о фашизму СРНАО него и о фашизму ОРЈУНА-е, све то са циљем негативног приказа либералних југославенских монархистичких организација. Да би пронашао аргумент за великосрпство народне Радикалне странке, уз њу је „прикачио” Српску националну организацију, која је с друге стране заузела неутралну или чак противну позицију према Пашићевом „српском радикализму”, који је у ствари испољавао тзв. режимско југославенство.[22]

Глигоријевић је на жалост остао извор и за (додуше ријетке) млађе историчаре и публицисте који су га некритички наводили. Најжешћи у нападима на СРНАО био је музејски савјетник из Новог Сада Предраг Бајић, који је ту једину српску омладинску организацију назвао патолошком појавом, „мрежом организованих силеџија” без политике и идеологије. Послије те констатације он нетачно наводи, под утицајем Глигоријевића, да је СРНАО националистичка организација Народне радикалне странке, тј. да су је „основали националистички елементи Радикалне странке и великосрпски шовинисти из крајње националистичке Српске странке”.[23]

Музејски савјетници из Музеја Војводине не би требало да се залећу на комплексне историјске идеолошко-политичке теме, већ би требали да остану на строго стручним музејским темама везаним за музејске експонате, за остатке материјалне културе и друго. То савјетујем и др Александру Хорвату из Музеја Војводине Muzeja  који у својој докторској дисертацији о Буњевцима „несвјесно“ (ваљда у бунилу) подржава хрватство Буњеваца (па самим тиме иде „наруку“ Јури Кришти и другим хрватским фантазерима) a жестоко се обрушава на ауторе који пишу истгоријску истину о српству Буњеваца, као на пр. на академика Славка Гавриловића, буњевца Албу Кунтића па и на моју маленкост. Хорват негира и резултате старих буњевачких истраживача који су децидирано писали о српству Буњеваца, као на примјер Ивана Иванића, бискупа Антуновића који пише чак и о античким Србима у Панонији. За њега ништа не значе резултати аустријских пописа из 1846. и 1850. године (које намјерно не помиње) који Буњевце јасно сврставају у српско-римокатоличку етничку групацију. На жалост, изгледа да му је стара аутономашка управа Музеја (из времена ДОС-а) омогућила да одбрани докторски рад на тему Буњеваца, али се зато од нове родољубиве управе (директора Драге Његована и Вељановића) очекује да побољша кадровску структуру у националном правцу.

У складу са мојом претходном елаборацијом о претежном историјском српству простора бивше Југославије, ја сам, управо као и Ђуро Виловић (с којим сам се књишки упознавао тек двехиљадитих) писао да су једини стари славенски народи на простору екс Југославије били Срби и Словенци (због свог карактеристичног језика) док сам за Хрвате закључио да су неетничка формација мјешанаца („бастарда”). Тај назив ће користити Виловић у свом изузетном раду под насловом „Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије –докуменат мрачне мегаломаније једног народића”, који је под псеудонимом потписао као „Љубиша Петровић”. Тај текст под насловом „Бастардија хрватства” објавила је Српска радикална странке 2011. године. Интересантно је да је југославенска комунистичка цензура скривала тај текст више деценија док га ја нисам пронашао у Војном архиву у Београду и објавио у издању СРС. Српска историјска наука била је, ваљда због братства и јединства, осакаћена забранама истраживања и објављивања таквих изузетних радова који на аналитички начин откривају суштину настанка нације хрватства и идеолошко-политичку игру њених интелектуалних предводника. Тај рукопис је био брижљиво скриван, а један примјерак је сачуван и у библиотеци манастира Хиландар. Даљњим истраживањем судбине Виловићевог рукописа сазнао сам да се један примјерак (у форми издања „Американског Србобрана”, Питсбург, 1944) налази у библиотеци Историјског института у Београду. Послије тога открића сумњао сам да је у вези тог Виловићевог текста била у питању само „страшна комунистичка цензура”, већ сам схватио да су у питању били и немар и незаинтересованост историчара (бар од деведесетих година када се могло слободније истраживати и објављивати). Тај „страшни комунизам” који је по Кришти тобоже уништавао хрватску слободу код испољавања њихових националних осјећаја, управо је жестоко заробио српску културу и науку. Ту падају у воду папагајски понављане Криштине конструкције о некаквом комунизму, великосрпству и југославенству (који су у ствари сатирали српство.

Група сплитских равногораца (четника) римокатолика („Хрвата”), припадника ЈВуО (углавном интелектуалаца), послије сазнања о свирепом геноциду над српским народом (1941-42), вратила се свом предачком српству (Виловић, Алфиревић, Рачић и други) и православљу (Алфиревић) док је Виловић као отпадник од римокатолицизма прешао у протестантизам пошто га СПЦ није хтјела примити у своје окриље (то су ти чувени присилни „пријелази” у православље које помињу повјесничари, нарочито Крунослав Драгановић па и Кришто).

Кришто пише приказ наших књига по степинчевој матрици – неоригинални преписивач: Писмо Степинца папи Пију XII из маја 1943 – питање ауторства

Јуре Кришто се у новије време придружио групи ревизиониста који су негирали Степинчево ауторство над писмом папи Пију XII из маја 1943. године, а ауторство приписују секретару Илирског завода Светог Јеронима Крунославу Драгановићу.[24] Наиме, почетком 2019. године објављена је књига бискупа мостарско-дувањског Ратка Перића „Нада која не постиђује”, која „недвојбено потврђује свете закључке” да Степинац није аутор писма папи Пију XII „којим СПЦ оспорава његову канонизацију”, и да је оно „обична кривотворина”. Наиме, бискуп Ратко Перић у књизи наводи да је у Заводу Светог Јеронима, у писаној оставштини др Крунослава Драгановића, у „подфонду осебујна назива Радна група ’Ефендија’”, пронађен први концепт писма на италијанском језику датиран 18. свибња 1943, те исправљена и допуњена верзија која није посве идентична оној пронађеној у Министарству вањских послова НДХ у Загребу, која се налази у „Судском ступу” 671.946. Све верзије „спорног” писма објављене су у наведеној новој књизи бискупа Перића. По њему то не доказује да је Драгановић био кривотворитељ тог писма, али да „недвојбено” доказује да је његова прва верзија настала у кругу особа које је он окупљао у Заводу Светог Јеронима. Бискуп Перић је према рукописима исправака на првој и другој верзији писма установио највише Драгановићевих „одлика”. Даље наглашава да је битна информација да у тим верзијама писма нема трага рукопису надбискупа Степинца: „Тиме је доказано да је државни тужилац Јаков Блажевић био невјеродостојан када је тврдио да је писмо надбискупово”. На Блажевићевом становишту био је и хрватски историчар из Лондона Јозо Томашевић. По Перићу, други дио књиге открива лажно писмо које је кориштено на суђењу Степинцу као крунски доказ његове кривице, „иако он нема везе с њим”.[25] Кришто дакле подржава Перићеву тврдњу о лажном писму надбискупа Степинца које је по њему настало у Риму у Заводу св Јеронима, у ауторству Крунослава Драгановића.

У новије време клерикални писци се, дакле, залажу да оспоре ауторство Степинца над фамозним писмом (извјештајем) које је он наводно писао папи Пију XII 18. маја 1943, у којем се Степинац обрушава на либерализам, масонерију, комунизам, великосрпску хегемонију, четничке злочине, на Хрвате Југославене у четничким редовима (против Виловића, Алфиревића) итд, које је изазвало полемику међу хрватским и српским историчарима због тобожњих недоумица око „правог” аутора тог писма. Очито се и Кришто обрушава на све оно што је Степинац критиковао у свом писму папи 1943 године (на југославенство, великосрпство, комунизам, Хрвате четнике и слично. Он је, дакле, једноставни преписивач (што спочитава „Двојцу”) Степинчеве кривотворене историје, на коју су вјеројатно утицали Драгановићеви кривотворени ставови о масовним српским злочинима, измишљеној хрватској повијести и негирању Српства и њиховом свођењу на „влашко сточарски накот“.

Наиме, многи су тај Степинчев извештај (писмо које је потписао Степинац) Пију XII од 18. маја 1943. доживљавали као „бестидан фалсификат” свега оног истинитог што се догађало у време провођења најжешћег геноцида над православним Србима. Смисао извјештаја (писма), преко оптужби Срба (четника) за крволочне злочине био је у томе да се пред Папом аболирају Павелић и „Крвати” за све стравичне злочине које су починили. Јавни тужилац Јаков Блажевић добро је уочио кад је говорио о Степинчевом безочном фалсификовању историје, да је то радио „како би увјерио Св. оца Папу о потреби учвршћења Павелићевог режима, учвршћења НДХ”. Као метрополита Хрватске и Славоније Папу је првенствено хтио да обавијести о „пакленом плану уништења католицизма на источној обали Јадрана, који припремају непријатељи Цркве у тим крајевима, а то су комунисти, „који изводе своје операције под именом партизана, НОФ-а или антифашиста”, и нарочито „великосрпски четници” под командом Драже Михаиловића, „министра лондонске избјегличке владе”. Ти „ирегуларни одреди” починили су, по Степинцу, „неописиве покоље цивилног становништва у балканским ратовима против Турака”, а њима су припадали и сарајевски атентатори на аустријског престолонаследника Фрању Фердинанда, док „сада изводе своју дјелатност против хрватског католичког пучанства, а бјесне такођер и против хрватских муслимана (цвијећа хрватства– Н. Ж.)”. Изненађује да Степинац у други план ставља комунистичку кривицу (ипак су комунисти и усташе били истомишљеници у Краљевини Југославији, нарочито у казнионицама), па наводи да „комунистички терор” није ни на једном мјесту изведен таковом страхотом и да никада нису били почињени такови покољи слабих жена и невине дјеце, као што то чине српски четници: „Док партизани убијају поједине особе, које припадају владајућим круговима, четници убијају све, који су католици… Према изјавама муслиманских првака, четници су на хрватском државном подручју, као и у италијанском Санџаку побили преко 200.000 Ислама”. Ипак за дивно чудо Степинац признаје да је покољ католика од стране четника много мањи, „али се без даљњега може говорити о тисућама жртава католичке вјероисповјести у Босни, Херцеговини и Далмацији”.

При том Степинац не наводи конкретне случајеве тих тобожњих масовних покоља римокатолика, осим „звјерског покоља католика” извршеног у Гатима у Далмацији 2. листопада 1942. године, када су „четници” (у ствари Југословенска војска у Отаџбини) убили неколико десетина Хрвата римокатолика као одмазду („српски осветници”– Н. Ж.) за убиство југославенских официра и војника који су кукавички сачекани и убијени у том селу, при њиховом повратку у Црну Гору послије капитулације. Степинчев вокабулар је врло сличан вокабулару неоусташа из деведесетих (у које спада и Кришто) који, као и Степинац са клером, само понављају фразе о Великој Србији и великосрпској агресији на хрватско државно подручје (које није ни постојало). Степинац највише истиче „вербалне деликте”, и то „запаљиве говоре” некаквих анонимних четника у којима у футуру најављују да ће српски крајеви бити очишћени од римокатолика и од муслимана, али без остварене реализације.

У извештају Папи Степинац даље оптужује четнике за тобожње деликте које су управо претходно извршили Павелић, хрватске усташе и римокатолички клер, а то је „присилни пријелаз католика на српско православље”. Као доказ таквих накана Степинац опет у футуристичком језичком изразу помиње изјаву некаквог „капетана Милоша Јовановића” да ће све католике, интелектуалце и имућне који су се огрешили о наш народ „несмиљено уништит”, а сељаке и мале људе да ће поштедити и учинити их правим Србима, преводећи их било добровољно, било силом на православље. Управо су то под Степинчевим надзором извршили римокатолички капелани присилним превођењем православних Срба у римокатолицизам, од којих су многи након „пријелаза” убијени (рачуна се да је на тај начин преведено преко 200.000 Срба). Колико је СПЦ „агилан” да неког преведе у православље свједочи Виловићев случај када је одбијен па је морао прећи у протестантску вјеру.

Посебна рак рана Степинцу били su раније поменути „римокатолички издајници – Хрвати Југославени, који су смјерали преко четничких великосрба да сломе ”хрптеницу католичко-аустријском менталитету хрватског народа”, и то сламањем уплива католичке цркве на хрватски народ. У извјештају Папи Степинац управо истиче таква „два издајника”, одметника од римокатолицизма и хрватства, и то „сплитског масона” Силвија Алфиревића, „управитеља гимназије у пензији” и католичког свећеника Ђуру Виловића, „већ двадесет година отпадника, који је написао злогласну књигу „Мајстор душа”[26]. Даље је истакао да је њихов примјер „на жалост слиједио извјестан број особа (бројни сплитски равногорци који су отишли код Ђујића на Динару– Н. Ж.), које су оријентисане радикално у југославенском смислу”.

У извјештају (писму) Степинац даље истиче „Велику мржњу на католичку цркву као такову, која избија из свих летака и списа четника и великосрба (сад то нису Хрвати Југославени– Н. Ж.)”. По Степинцу сви ти леци увијек воде на исту непријатељску линију „мећу бољшевике, усташе и клерикалце”, који су за четнике савезници који се боре против Југославије и српства. Пред Папу за читање поставља летак (лист) Крик из јама бр. 9 од 23. сијечња 1943. „у ком се чита: партизани и њихови помагачи клерикалци и усташе”, па из Крика из јама бр 5. од 31 просинца 1942. цитира „ђаволска дружба усташа, црних интернационалних клерикалаца и пљачкаша партизана”, па из Крика из јама бр. 1 од краја листопада цитира Виловићев и Алфировићев закључак да „за никог није више тајна сурадња католичког клера с партизанима”. Даље Степинац из Крика из јама (бр. 9) цитира пасус који говори што ће се радити у случају побједе четника над партизанима: „Комунисти губе битку и крв мора завршити страхоту од њих започету. Комунисти морају у том случају нестати, такођер и сви њихови помагачи: усташе, клерикалци и сви они који су их помагали. То побједнику налаже нужда да се одржи, будући да нитко не може захтијевати од побједника, да олакшава нутарњи раздор, издајство и саботаже”. Крик из јама бр 17, који цитира Степинац у извјештају Папи, напада католички клер објављујући измишљотину да су католички свећеници благосиљали убиства потврђена у Хрватској. Међу другима „спомиње се и надбискупа др Шарића и мене (Степинца– Н. Ж.), што више и Свету Столицу се окривљује, што је изаслала апостолског делегата”. За убиства, која су се у многим случајевима десила као „непосредна посљедица одметничких злодјела”, биле су по Крику из јама (Ђури Виловићу), криве „легенде и кипови кршћанских мученика”, од којих је хрватски народ „учио у раздобљу од тисућу и триста година везе са Светом Столицом (Крик из јама, бр 1, од листопада 1942)”.

Не треба заборавити да су Хрвати-четници, писци чланака у Крику из јама, Виловић и Алфиревић, страдали од комуниста (партизана): Алфиревић је убијен у Сплиту, заједно с др Рачићем (оснивачем „Марјана”), послије капитулације Италије у септембру 1943, а Виловић је осуђен у заједничком процесу Дражи Михаиловићу, на седам година робије.

Степинац је у извјештају Папи истакао да је у једном посебном писму Светој Столици одговорио на лажне и мржњом надахнуте денунцијације са српске стране, а нарочито од четника, уперене против католичке хијерархије и против католичког клера у Хрватској. Потом је Степинац прешао на „чисту” повијест као темељ тих и сличних денунцијација. Почиње тумачење повијести на Степинчев (вјероватно помаган од Драгановића) субјективан начин који не завређује да се детаљно анализира због обиља прохрватских митолошких фалсификата (Кришто га је у потпуности копирао у свом повијесном опусу). Насилна окупација па потом анектирање српских земаља Босне и Херцеговине за Степинца је чин Божијег провиђења, али се у свој тој напетој ситуацији анексионе кризе оптужује Србија због веза са Русијом (као и данас), оптужују Срби због вербалних напада на надбискупа Штадлера и бискупа Шарића. Поента Степинчевог извјештаја је у томе да „упозори” Папу на опасност са православног истока, на напредовање источне шизме у католичке редове, на колонизацију Срба у хрватске католичке крајеве и друго.

На крају је у писму Папу подсјетио на миленијумске везе Хрвата са Св. Столицом, на непоколебљиву вјерност Кристовој вјери, на њихову улогу бранитеља кршћанства – предзиђа кршћанства, на „жалосне остатке остатака некада славне краљевине Хрватске, док су православци влашке и србске крви преко Турака доведени у хрватске крајеве и борили се као турски граничари против кршћана (могуће да су такви били Срби исламске вјере тзв. Бошњаци – Н. Ж.). Плашио је Папу побједом великосрпске идеје која би значила „уништење католицизма на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској”, а „валови ортодоксног и офанзивног бизантизма ударали би о границе Италије, док се до сада разбијају о хрватско Предзиђе”. Зато је позвао Светог Оца да мисли на вјерну хрватску нацију која би се драговољно жртвовала за свете идеале Римске цркве: „Не би било уништено оних 240.000 пријелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима”. Степинац је себи дао за право да тврди да је „напредак католицизма уско повезан уз напредак Хрватске Државе, њезин опстанак уз њезин останак, његов спас уз њезин”. На самом крају је препоручио Папиној очинској бризи „нашу Независну Државу Хрватску, сматрајући да тиме на најбољи начин препоруча Свету вјеру у својој домовини и на Балкану.

Степинчев боравак у Риму у касно прољеће 1943. године (12 дана) коментарисао је изасланик НДХ Рушиновић, а посебно је анализирао опширни Степинчев извјештај Папи (девет страна) у писму министру Лорковићу. Рушиновић је похвалио Степинчев „нападај на Србе-четнике и комунисте, као зачетнике свега зла што се збило у Хрватској”. Положај земље Степинац је оцјенио као повољан, док је о „Поглавниковим напорима и бризи да се чим прије успостави ред, те о његову вјерском расположењу и поступку према цркви говорио најљепшим ријечима” (како Степинца цитира Рушиновић). Рушиновић је нарочито истакао Степинчеве ријечи посвећене одбрани НДХ: „Не може се и не смије се дозволити да било тко напада НДХ и да баца лоше свијетло на хрватски народ, па је зато и дошао у Рим да побија лажи које су сервиране Светој Столици”. Рушиновић је даље записао да је Степинац након поднесеног извјештаја био примљен од Св. Оца и задржао се с њиме у разговору („само”) један сат, а затим је посјетио Маљонеа, Монтинија, те разне кардинале и друге ватиканске достојанственике.

Из извјештаја упућеног папи у мају 1943. године, а и из својих других бројних написа, може се закључити да је Степинац био један од утемељитеља лажних стереотипа о свехрватству југославенских (српских) простора, јер је измишљене историјске податке, фантастичне историјске чињенице наметао хрватским вјерницима и невјерницима. Због свог неприкосновеног утицаја на пук он је могао мијењати свијест хрватског вјерника. Сличан утицај имали су и неки други истакнути надбискупи и бискупи, каноници, који су преко Степинца ширили мит о „Мајци Божијој – Краљици Хрвата”. Невјероватне „повијесне” митологије, несхватљиве здравом разуму, он је наметао као догматску истину, као на пр. ону о 1300 година веза Хрвата са Св. Столицом, као и ону о великосрпској хегемонији, о хрватском повијесном простору и друго. Због његовог великог утицаја у том периоду, писање о Степинцу је у исто време и писање о историји РКЦ, односно о римокатоличком епископату и Католичкој акцији у раздобљу тридесетих и четрдесетих година,.

Кришто се у свом приказу наших књига о Степинцу просто надовезује на размишљања и ставове Степинца (неоригинални преписивач Степинчеве компилације, на којој је највјероватније радио К. Драгановић). Управо је трагикомично Криштино наклапање о „моделу великосрпске хисториографије који усвајамо нас двојица према Виловићевом моделу, и то, по Кришти, представља утемељење великосрпске историографије. Та „великосрпска објашњења” не преузимамо само ми („Двојац”) већ ”све присташе великосрпске идеологије које усвајају модел објашњења заснован у Виловићевој и Новаковој перцепцији, а модел је без имало упоришта у стварности саткан од пријезира за све што је повезано с (Римо)католичком црквом, пријезира помијешана с љутњом што та црква није хтјела, или није могла пригрлити великосрпску визију”.

Већ сам истакао да је Виловић у потпуности непознат широј интелектуалној јавности а само врло ријетки историчари или књижевници нешто су чули о њему.. С друге стране, римокатолички фалсификаторски модел, који су утемељили Вјекослав Клаић, Јошуа Франк, Тадија Смичиклас (српски унијата из Жумберка) Лорковић, Чех Јарослав Шидак има преписивачку матрицу о старом подријетлу Хрвата, о Хрватима као предзиђу Хрватства, што су у ствари Срби који су у формацији од око 100.000 ратника у XVIII вијеку, бранили Монархију (Запад) – antemurale ortodoxis; о тзв. хрватским културним споменицима који су присвајани од Срба итд.

-Понављајући више пута Кришто пише о нашој „преписивачкој школи”, па и ја (несистематично) морам понављати нешто од раније изреченог („понављање је мајка знања” да би се упило у хрватске пристрасне мозгове.

При крају овог обимног приказа наших књига о Степинцу слиједи врхунац Криштиног нелогичног закључивања. Наступају фантастична открића теорија завјере, конструкције о мојој тајној завјереничкој улози, везама са врхом православног клера. Наиме, помињем се као тајни списатељ Српске православне цркве („уротник”). Кришто на крају управо „поентира” са својим спектакуларним открићем о мојој улози, па каже: „Зато је на крају потребно рећи да је управо та језгра у Српској православној цркви изабрала повјесничаре који ће бранити његове (од СПЦ) великосрпске идеје, укључујући и овај Двојац. Нема никакве сумње да је та светосавска великосрпска језгра у СПЦ-у знала за давно објављена Жутићева стајалишта да не постоји хрватски народ ни хрватски језик, али га је, како сам свједочи, позвала да тобоже дијалогизира (да ли ту мисли на „Дијалоге повјесничара-историчара” на којима сам учествовао од 1999. до 2002, других дијалога са Хрватима нисам имао), макар и посредством Димића (који ме је предложио за те Дијалоге – Н. Ж.), с хрватским повјесничарима и члановима Хрватске бискупске конференције. Заправо је јасно да га је позвала управо због тога што негира хрватски народ”.

Истина је да са Српском православном црквом, што жалим, нисам успио остварити дубљи (могло би се рећи ни површински) научни а нарочито не „завјеренички” („уротнички”) контакт у функцији негирања хрватства (како то истиче Кришто). Чак нисам био у могућности да уђем у њихов црквени архив који је тек недавно комплетиран „открићем” црквене архиве у торњу цркве св. Марка у Београду (у несређеном стању). Чак се и директор Архива СПЦ, свештено лице др Радован Пилиповић, једном приликом на научном скупу о крајишко-хрватским темама, мени осорно и љутито (постоје свједоци!) обратио са ријечима „да ја сам не вјерујем у оно што сам написао (о Хрватима и хрватству)”. Др Радован Пилиповић је очигледан примјер заштитника догматске бивше соцреалистичке историографије а требало би, по Кришти, да наступа барем са „великосрпских позиција” као припадник светосавске Српске православне цркве.”

Примјера слабе комуникације има и са Пилиповићевим претходницима. Наиме, у време писања „27 марта 1941”, у коауторству са проф. др Бранком Петрановићем 1990. године, био сам једноставно одбачен од могућности да прегледам црквену архиву везану за тај катастрофални догађај по Србе (улога СПЦ и патријарха Гаврила Дожића у тим догађајима). Тема је од изузетног стратешког значаја за Србе и Државу (поука за будућност), да у некаквим будућим турбуленцијама (оне су десиле већ 1991) не улећу у окршаје са глобалним (најјачим) свјетским силама.

У разговору са појединим интелектуалним представницима СПЦ (нижег ранга), нисам добио дојам (користим тзв. хрватску ријеч, у ствари старосрпску) да они уопште размишљају о било каквом великосрпству. Њихове мисли су као и код појединих свјетовних историчара, биле усмјерене ка националној историји насталој на споју три стара народа (а понекад и четири-пет). Тако памтим да сам имао расправу са архимандритом Данилом Љуботином из Пероја у вези хрватства и српства у Истри и на Кварнерским отоцима. На моју изјаву да у Истри прије 20. вијека није било Хрвата већ да су у њој доминирали Срби римокатоличке и православне вјере (као и Италијани и Словенци), он је одговорио да су ту Хрвати одавно присутни а да су од православаца доминирали једино „Црногорци” из Пероја и околине, што представља нетачну конструкцију.[27]

Још једном велико хвала Јури Кришти што истиче моје тајне моћи, мој свемогући утицај на врх православне хијерархије. Произлази да је светосавска великосрпска језгра помно пратила мој истраживачки научни рад у посљедњих тридесет пет година и да је знала за моје „давно објављене радове” из времена од када се бавим феноменом настанке и формирања хрватства (поред осталих тема). Морам ипак признати да др Кришто претјерује. Истина, његове ријечи годе мојој сујети, али његово напред изговорено о мојој блиској сарадњи са СПЦ, као што сам већ истакао, никако не одговара истини… Гдје би српској националној идеји био крај када би све националне, традиционалне, патриотске снаге дјеловале усклађено у вези националног програма (сјетимо се само вјечито неоствареног настојања да „Само Слога Србина Спашава”).

Сви моји радови написани су на основу мојих „сновиђења” која ме непогрешиво воде танком црвеном линијом родољубља (тумаченог на темељу истраживања документарне истине). Све написано је углавном настало мојом приватном иницијативом, преко идеје водиље која ме је непогрешиво упућивала на бављење идеологијама XIX и XX вијека, првенствено конфликтима нововјековног грађанског либерализма и средњовјековног ватиканског римокатолицизма. Тако ме је либерална и антиклерикална тјеловјежбена организација југославенских Сокола пратила од моје прве књиге о 27. марту 1941. (са Б. Петрановићем, издавач приватник „Ником” 1990), преко друге књиге „Соколи – идеологија у физичкој култури Краљевине Југославије” (издавач такође приватни, „Ангро трејд”, Београд, 1991), преко „Римокатоличког клерикализма…” (са др Љ. Димићем), издавач „Војни новинско издавачки центар, Београд, 1992). Југославенски соколи су битно присутни, као либерална (масонска) антиклерикална организација, у мојој књизи „Краљевина Југославија и Ватикан 1918-35 (издавач Архив Југославије, Београд 1994), а нарочито у најновијим нашим књигама о Степинцу (сукоб Сокола и организација католичке акције).

Што се тиче националног питања (без икаквог „завјереничког” притиска СПЦ) био сам опчињен да откријем суштину националне илирске идеје коју је у то време (деведесетих година) мало ко везао уз српство, већ су илирска идеја и Илири били везивани уз Шиптаре и у мањој мјери уз Хрвате. Ноторне лажи је требало исправити. Из тог разлога настаје моја књига „Римокатоличка црква и хрватство – од илирске идеје до великохрватске реализације 1453 – 1941”, која је објављена 1997 године (издавач мој Институт за савремену историју, научни пројект којег је одобрило научно веће). Илирска идеја као национално српска присутна је и у књизи Срби римокатолици тзв. Хрвати (2006) коју је, ако би се држали Криштиног тумачења, издала „великосрска” Српска радикална странка. Тренутно је у штампи рукопис моје књиге „Илирски завод Светог Јеронима – од српско католичког до хрватског 1453 – 1971”, која ће представљати круну мог досадашњег бављења илирском идејом. Ради се о познатом прозелитском центру за Балкан у ком су се школовали бивши Срби који су с временом постајали Хрвати, тј. најекстремнији антијугославени и србофоби. Нарочито је био познат као посљедње и најсигурније уточиште хрватских кољача и зликоваца који су се специјалним везама („каналима“) спашавали од тада непоуздане правде, која је била у рукама „невољних савезника” са Запада, како је то срочио наш велики професор, академик др Драгољуб Живојиновић. У литератури и публицистици помињу се као „Пацовски канали”.

Морам истаћи да је моје научно опредјељење, бар у почетку, зависило од мог ментора „Србина љевичара” проф. др Б. Петрановића, јер је он одлучивао да ли ће прихватити моје предложене теме за магистарски и докторски рад. Зависило је и од мојих институција (Архива Југославије и Института за савремену историју) да ли ће њихово архивско и научно веће прихватити моје предложене научне пројекте, али и на крају од Српске радикалне странке, која је у потпуности прихватала моје пројекте (који су у исто време били и на нивоу Шешељевих размишљања). Иначе је Шешељ о мени (њему непознатој, никад виђеној личности) почео размишљати у Хагу од 2003. године, послије читања моје књиге „Римокатоличка црква и хрватство – од илирске идеје до великохрватске реализације 1453-1941” (издање ИСИ-ја).

Гдје је у свему наведеном „урота Зрињи – Франђипани” (алузија на најпознатију уроту мађарског и млетачког племића. Ха Ха!) То су, дакле те „завјереничке институције” које су тобоже радиле против Хрватске, а које су у ствари спонтано прихватале моје идеје и претварале их у књиге. А те „завјереничке институције”, разнородних идеологија (у Архиву у ком је превладавала југославенска догма „братства и јединства” – са кадром „свих наших народа и народности”; у Институту који је израстао из ригидног комунистичког и анационалног Института за историју радничког покрета) су далеко (осим СРС) од „великосрпства”. У времену моје „употребе” од стране СРС и Шешеља ја сам већ био одавно формиран и усмјерен у „великосрпском правцу”, а у суштини у правцу „екстремне истине” засноване на првокласним документарним истраживањима („кронични архивитис”), као и на проучавању мало доступне литературе објављене прије 1918 године.

Из сарадње са Шешељевом странком настале су књиге за које ће ми више бити захвални Хрвати него Срби јер сам у њима открио „њихову” (а и „нашу”) историју заборављених и забрањених (због припадности покрету Драже Михаиловића) великана књижевности, историје и филозофије – Николу (Нику) Бартуловића и Ђуру Виловића. Хрвати ми сигурно неће бити захвални за књигу у издању СРС, у којој преко документарне истине откривам јединствено историјско биће православних и римокатоличких Срба, из којих су настали римокатолици Хрвати. Књига носи занимљив наслов: „Срби римокатолици тзв. Хрвати – „Срби сви и свуда” – „хрватске земље” без Хрвата (Београд, 2006). У тој мојој фази могло би се говорити о мојем „великосрпству”, по Криштином тумачењу. Не би било лоше да смо моја странка и ја били у некаквом ширем „великосрпском јату”, али се у српској држави све одвијало по принципу „ко у клин ко у плочу”.

Клима у држави Србији је од њеног поновног стварања деведесетих година била напросто „малосрпска”, пошто тзв великосрпске идеје нису биле пожељне у друштву. Наиме, као припадник СРС био сам анатемисан од љевичара који су и данас у влади, нарочито од СПС-а. Тако нисам добро виђен на великом крајишком збору који финансира Социјалистичка партија Србије а који се задњих пет-шест година организује у Новом Саду поводом оснивања Републике Српске Крајине на Светог Николу. Такође, нисам укључен у Крајишки одбор Матице српске из Новог Сада, пошто сам чуо да су ме заобишли послије шапутања иза мојих леђа (које сам начуо): „па он је великосрпски радикал”. Заобилажен сам као говорник (као бесједник) на великом сабору крајишника „Крушедолска звона” који се већ десетак година организује крајем мјесеца маја. Ваљда нисам достојан (боље рећи подобан због „великосрпског радикализма“) да говорим ни послије тридесетпет година бављења темама везаним за западне Србе.

Прије уласка у СРС био сам подобан да будем у разним управним одборима, редакцијама часописа, позиван на промоције, пријеме. Симптоматично је да прије и послије уласка у СРС нисам никада био у комисијама за одбрану магистарског рада или доктората, вјероватно због мог тумачења неподобне „екстремне истине” о хрватству и југославенству, којима су се одупирале одређене догматске структуре Филозофског факултета, које су утицајне и дан данас преко групе агресивних анационалних професора (који настоје удаљити професоре који изражавају „превише српства“). До недавно је било подобно дозирано умјерено љевичарско српство које је изражавало потребу приближавања „цивилизованим западним сусједима”.

Послије ових навођења Кришто ће моћи мирније да спава јер код Срба (разједињених) нема никакве синхронизиране акције „агресивних великосрпских елемената“. Мој основни научни и истраживачки мото је: „Жудња за истином”. А истина ми је била пред очима јер ми је мјесто рођења омогућило да је „изблиза” сагледам. Наиме, „провиђење” ми је одредило да се родим у српско-хрватском Госпићу који је 1941. постао средиште највећег сабирног државног Концентрационог логора („gericht”) на југоистоку Европе – стратишта Госпић (сабиралиште у Казнионици са околином – околне јаме на Велебиту у селу Ступачиново, Катина јама, Шаранова јама у селу Јадовном и др) – Карлобаг – Трибањ Шибуљина и Крушчица – оток Паг са стратиштима на Сланом и у Метајни. Још као дијете открио сам са мојим другарима трагични епилог у граду – усташком упоришту: поред небројено много српских жртава (о којима се причало) видјели смо у приватним двориштима кућа гробове Хрвата – логорника убијених од стране партизанског побједника. Све се то заборавило па смо се већ шездесетих година дружили уз рок и бит музику, без обзира на вјерско и национално опредјељење и крваву прошлост. Ја као тзв. садашњи великосрбин више сам се дружио са Хрватима (српског презимена а римокатоличког имена), окумио се са Хрватом Блажевићем, рођаком Јакова Блажевића, који је на жалост преминуо. Разлике између нас Срба и Хрвата нису се примјећивале, осим икавског (буњевачког) говора којим су више говорили римокатолици (само понека ријеч).

Буњевачки српско-римокатолички икавски дијалекат је проглашен хрватским (послије Брозовог декрета о забрани буњевачког имена из 1945), српска штокавица такође, чакавица „изворном хрватском”, иако су српски дијалектолози Решетар и Белић за њу тврдили да је најближа српским дијалектима, а да је „прошарана“ са романским и старобалканским језичким елементима. Ја са извора хрваштине могао сам да сагледам ментални и карактерни склоп тих Срба римокатолика тзв. Хрвата. Иако ми појединци спочитавају, ја никада нисам негирао савремене Хрвате, за које сам говорио да су се формирали као неетничка нација од Срба и других римокатоличких народа, у броју преко четири милиона припадника. У својим бројним књигама и научним чланцима реконструисао сам начин стварања те неетничке нације која је постала државна и која је Србима крвно најближа. Сада ћу због Криштиних неутемељених оптужби изнијети моје повијесне[28] главне тезе о умјетној нацији хрватства:

Статистички подаци о западним Србима

За претходно изречене тврдње неопходно се позвати на егзактне статистичке податке о националној (народносној) и верској структури становништва, како би се видело у којој се мери, због свехрватске унификације, смањио број странаца и Срба данашње Републике Хрватске. Аустријски статистички подаци о становништву аустријског југоистока Европе егзактно потврђују, па и премашују, тезе Вука Караџића, Копитара, Добровског, Миклошића и других филолога, о општој распрострањености Срба на просторима некадашњег српског „Илирика”. Тезе поменутих филолога узимане су од стране представника „критичке” историографије као неозбиљне, а сами подаци из њихових књига као историјски извор другог реда.

Као географски појам Хрвате је под Србе подводио аустријски етнолог и картограф Хајнрих Бергхаус у својој чувеној етнографској карти српских земаља из 1846. године, када их је називао Iliro-Serben (распростирање од данашње Словеније до Бугарске). Ова карта је настала на основу егзактних статистичких података аустријског пописа становништва из 1846. године. Она најбоље свједочи, као неутралан историјски извор, о општој распрострањености српско православног и римокатоличког становништва и о бројчаној српској доминацији на ширим просторима Балкана и Паноније. Сам етнички појам „Iliro-Serben” свједочи о истозначности појмова илирски и српски, у смислу синонима за српски народ, који су кроз историју од XV до XIX вијека наводили хабзбуршки, њемачки и ватикански (римокатолички) књишки ствараоци (историчари, етнолози, статистичари и хроничари).[29]

Према Бергхаусовој карти наводи се да Илиро-Срба (у индоевропској групи) има укупнo 4,604.600 припадника, а распоређени су у више подгрупа: Срби, Шокци и Рајци (Раци) у бројности од 2,624.600 припадника; Срби-Хрвати (Croaten) у износу од 813, 300 припадника итд. Ту је Бергхаус наводио Хрвате као дио српског етничког народа (у географском смислу око 813.000 по попису из 1846, а по попису из 1850. огромних 1 милион и 200.000). Невјероватан је пораст броја Хрвата (отпалих од српског имена) за само четири године. Према Бергхаусу на карти су од Трста до Скадра лоцирани тзв. романизирани Илиро Срби.

Хипотезе наведених филолога потврђују и статистички подаци о становништву објављени у књизи дописног члана мађарске академије наука Фењеш (Fenyes) Елека „Статистика и географски опис аустријске империје”, објављена 1857. године, према којима у аустријској царевини има 1,584.134 Срба православне и римокатоличке вјере. Према подацима из наведене књиге, који су у ствари статистика аустријских пописа становништва из 1846. и 1850, Срби („Szerbek”) „углавном живе у Крајини (Vegvideken), Српској Војводини („Szerb Vajdasagban”), Далмацији („Dalmatiaban”), а подјељени су на различите гране, као што су Шокци или Буњевци (Schokaczok vagy bunyevaczok), који су римокатолици, затим на Раце (Raczok) односно Србе, Црногорце (Montenegrinok) у Банату, Морлаке (Morlakok) у Истри (Istriaban) и кварнерским отоцима (quarneroi szigeteken) и у Далмацији, исто у Дубровнику (ugyanitt a ragusaiak), bocheserek”. Бројчано стање по покрајинама изгледало је слиједеће: у Српској Војводини и Банату живјело је 402.890, у Далмацији 395.273 (по попису из 1846), Војној Крајини 339.176, Славонији 244.180, Истри и кварнерским отоцима 134.445, у мађарској држави (Magyarorszagban) 69.170 душа. Што се тиче религије, према наведеним статистичким подацима, Срби су углавном били православци али је много римокатолика било у Далмацији и Истри, док су Шокци у Бачкој, Славонији, Крајини и Мађарској сви били римокатолици”.21)

У својој књизи Ф. Елек наводи да Хрвата (Horvatok), (Serbo-croati по попису из 1846) по попису из 1850. укупно има 1,288.632 (а по попису из 1846 „само” 813.000) и то у банској Хрватској 631.081, Војној Крајини 524.048, Мађарској 78.179, Доњој Аустрији 6364, Крањској 17.697, Моравској 663. Хрвати су према Елеку подијељени на више грана што се тиче дијалекта: „Овдје можемо рачунати на ускоке који живе у Сењу који припада слуњском пуку. Што се тиче религије има православаца (неколико хиљада унијата). Иначе Хрвати су искључиво римокатолици”. У то вријеме број Словенаца био је незнатно мањи од броја Хрвата (1,153.382) а живјели су у Штајерској (362.742), Карантанији („Karintiaban”, 95.544), Крањској 410.722, Приморју и Истри 185.757, Мађарској (49.600), „Velenezei kiralysagba” 26.317.22) Појам „Илиро-Сербен се већ губи према статистици из 1850 (подаци објављени тек 1857).

У „Историјско-етнографско-географској мапи Срба и српских земаља”, коју је издао Коста Атанасков-Шуменковић 1873. године, историчар Милош Ст. Милојевић дао је потпуно подударну слику свеколике српске распрострањености са наведеном етнографском распрострањеношћу Срба према аустријскимм пописима из 1850. године. Западна граница српске етно-географске распрострањености према Милојевићевој карти ишла је симболичном линијом: Перој (сјеверна Истра) – Српске Моравице (Гомирје), сјеверни Горски Котар – Жумберак – Вировитица. Западно од те линије живјели су Словенци, док су источно биле области (покрајине) у којима су углавном живјели Срби.

Упоређујући податке Фењеш Елека са мишљењима славенских филолога, картографа, аустријских хроничара из XVIII вијека и српских историчара о хрватству као географском појму, о банској Хрватској (Хрватском загорју) и Међимурју као словеначким (словенским) земљама, о „Хрватима унијатима и неунијатима”, можемо закључити да хрватства у етнографском смислу није било, већ се јављало само номинално као географски појам. Међутим, током XIX вијека географски појам Хрвата, који је до тада био и један од назива за Србе, почео се већ утемељивати као етнографски појам. Наиме, средином XIX вијека дио Срба римокатолика са подручја тро(четворо) жупанијске географске Банске Хрватске (Загребачка, Вараждинска, Крижевачка и повремено Северинска жупанија) и дијелова Војне Крајине, почео је да носи хрватско име, прво у регионалном па потом, с протоком времена, и у националном (етнографском) смислу. Према демографским статистичким подацима уочљиво је да се хрватско име почело ширити са подручја географске Банске Хрватске на Војну крајину (Лику, Кордун и Банију) до Сења. Тако су српски ускоци из Сења, пошто су раније (у 17. вијеку) прешли на унију пресељењем у Жумберак, већ у првој половини 19. вијека били прихватили хрватско име. Треба истаћи податак да се, према Елековом попису, Хрвати уопће не помињу у другим тзв. хрватским земљама, односно у Међимурју (словеначко-мађарска земља), Славонији, Срему, Барањи, Далмацији и Истри. У Славонији су, како смо већ истакли, поред православних Срба и странаца живјели Срби римокатолици, односно Шокци, у Истри и на Кварнерским отоцима доминирали су православни и римокатолички Срби („Морлаци”, „Власи”) уз бројније Словенце (преко 30.000) и романски (италијански) народносни елеменат (преко 60.000).

Статистички подаци из друге половине XIX и прве деценије XX вијека свједоче о томе у коликој се мјери, због свехрватске националне унификације, смањио број странаца и Срба данашње Републике Хрватске. Статистички пописи становништва аустријске, па потом мађарске административне области Хрватске и Славоније (са Сремом), у раздобљу од 1850. до 1910. године, дају етничку слику Хрватске и Славоније у којој се број становништва са хрватским именом рапидно повећава).

Прво што упада у очи је чињеница да су мађарске покрајине Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија у вјерском и народносном погледу биле врло хетерогене. Поред Срба и српско-католичког становништва (Шокаца, Буњеваца и скупина које су почеле носити хрватско име) најбројнији су били Њемци. Према аустријском попису становништва из 1890. године, њемачким језиком говорило је 117.493 становника; према попису из 1900. године 134.000, док је према попису из 1910. њемачким језиком говорило 132.150 становника. Највећи пораст становништва у Хрватској и Славонији забиљежили су Мађари захваљујући, како истиче хрватска историографија, мађаризацији хрватског, али ми би рекли  српског и словеначког становништва у време либералног режима Куена Хедерварија. Према попису становништва из 1880. године, Мађара је било 41.417; према попису из 1890. године 68.794; према попису из 1900. године 90.180; према попису из 1910. године 103.405. У Хрватској и Славонији чешким језиком говорило је: према попису из 1890. године 27.521 становника; према попису из 1900. године 31.588; према попису из 1910. године 31.252 становника. Словачким језиком говорило је према попису из 1890. године 13.614, према попису из 1900. године 17. 342, према попису из 1910. године 21.458 становника.

Историографским фалсификатима изражено српство западних српских земаља се настојало у потпуности избрисати из памћења. Тако се Војна крајина (Militagrenze) приказивала као посебан териториј Хрватске („Хрватска граница”), на којем су Хрвати тобоже организирали одбрану Хабзбуршке монархије од 16. вијека (Хрвати „предзиђе кршћанства”, што су у ствари били српски војници). Државна аустријска управа Крајине третирана је као засебни административно-политички териториј. Војном крајином се управљало преко више централних аустријских уреда, а од 1578. преко Ратног војног вијећа у Грацу. Доминантно српско становништво Крајине називано је „Власима Крајине”.[30] Срби крајишници су од 1630. постали пуноправни држављани Аустрије преко „Statuta Valachorum”, којим је ријешен аутономни правни положај, односно унутрашња аутономија са израженом народном самоуправом. Аустро-Угарском нагодбом из 1867. и увођењем опште војне обавезе 1868. године створени су основни предуслови за развојачење Војне крајине. Године 1871. Цар је донио одлуку о развојачењу Крајине, које је завршено 1873, и о оснивању Крајишке земаљске владе са сједиштем у Загребу, која је имала чак и веће овласти од земаљске владе Банске Хрватске. Уједињење банске Хрватске и Славоније (царских земаља) са Крајином извршено је тек 15. јула 1881. краљевим рескриптом, док је бан из Загреба, мађарон Пејачевић, 1. августа преузео управу над Војном крајином.

Далмација од српско римокатоличке и православне до хрватске покрајине 

Српски па потом и југославенски национализам били су врло изражени код Срба римокатолика и Хрвата Југославена Дубровника, Конавала (Цавтата) и околине. Ти крајеви су, од некада чисто српско-католичких током двадесетог вијека претворени у ексклузивно великохрватски рубни бастион (као што је то данас и некадашњи српски Вуковар). Поред српског Вуковара, у којем је ипак остало око 33% православних Срба, Дубровник је доживио потпуно „ослобађање“ од римокатоличких и православних Срба са завршетком Другог свјетског рата. Од некадашњег српско-романског града данас је настао „чисти“ град великохрватства, који је геноцидно оријентисан према српском становништву (видјети филм „Окупација у 26 слика”), од којега је и настао. О Дубровнику као националном и културном сједишту јужнодалматинских Срба најбоље свједочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по коме је дубровачка опћина имала 11.177 становника, од којих је било 9.713 Срба римокатоличких и православних (у самом Дубровнику живјела су 5.823 Србина). У попису је стајало да су Срби говорили српским језиком, а као што је познато, писали су Вуковом латиницом и ћирилицом (у културном оптицају била су дакле два писма с којима су се служили Срби). Остатак становништва припадао је Италијанима (Романима) 716, Мађарима (384), Њемцима (285) и другима. Према вјероисповјести доминирали су римокатолици (10.327), док је православних било свега 546. Срби су у великој већини били римокатолици, Хрвати нису помињани[31]. Дакле, рубни римокатолички градови постајали су стубови Хрватства, „мртва стража“ у Вуковару на Дунаву и Дубровник на јужном Јадрану, иако се у њима до почетка 20. вијека Хрвати уопће нису помињали.

Слична ситуација као са Дубровником била и са Конавлима и Цавтатом – „Малим Београдом“, у којем су доминирали Срби римокатолици. Чак су и на изборима из тридесетих година Срби римокатолици били велика већина. Тако је на пр. на општинским изборима у Цавтату, од 19. децембра 1937. већину добила национална (југославенска) листа Нике Враголова (у време рата припадник ЈВуО). У чланку „Из Цавтата”, штампаном у листу Дубровник (бр. 30, 21. август 1937), истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % да су југословенски опредељени. Мачеков ХСС је против њих водио жестоку кампању (преко батинаша „Заштитара”) и, како истиче писац чланка: „да нас у нашем дому ХСС вријеђа и показује своју снагу Власима (Србима) Цавтаћанима.”[32]

Дубровчанин Милан Решетар – Србин римокатоличке вјере, у својим првим радовима из деведесетих година 19. вијека спомињао је само „српско име за народ и за језик”, а говорио је да би му било веома драго „ако који Србин, који себе зове Хрватом, буде напротив само спомињао хрватско име а никако српско, јер се тада барем нећемо свађати када говоримо о књижевности и о језику!” Он је писао о „двама народнијем именима (Срби и Хрвати) српског народа.” По питању језика дубровачке властеле (из чије породице је и мајка Руђера Бошковића), Решетар је био увјерен да они у првој половини XV вијека нису говорили српски већ романски (италијански), јер је за ту тврдњу имао „добра свједока” (цит): „То је Талијанац Филип де Диверсис, који је од год. 1434. до г. 1444. био у Дубровнику учитељем; он у својему опису града Дубровника, посвећену Дубровачкому сенату, ово вели: ’у свим тијем вијећима и уредима, говорници, одвјетници и суци говоре латински а не српски (sclave), али опет не говоре нашим талијанскијем језиком, којим с нама разговарају и опће, јер некијем другијем пучкијем говором, који је њима осебит, и који ми латини не можемо разумјети, осим ко му је вјешт, јер га је много вјешт јер га је много говорио или слушао… (из програма задарске гимназије 1880-81, стр. 18)”.[33]

Решетар је негирао посебност и некакву особеност дијалекта дубровачке властеле. Пјесници Ђоре Држић, Шишко Менчетић и М. Ветранић, како је наводио Решетар, нису били племићи већ прости грађани, а по Решетару племићи нису били ни многи други пјесници XVI вијека, као на примјер Димитровић, Чубрановић, Водопић, Наљешковић, Бурешић, Марин Држић, М. Мажибрадић. Логички слиједи: ако наведени пјесници нису били романског племићког поријекла, сви наведени су били Срби римокатолици, који су говорили српски језик два српска дијалекта (штокавски са елементима чакавског).

На крају своје изузетно важне расправе о „чакавштини” Дубровника Решетар је завршио важним закључком: „Што се тиче старијех дубровачких пјесника остајем при својој, бива да су сви којешта писали што нијесу говорили већ унајмили у Марулића и његове школе; напротив, како горе казах, веома радо пристајем уз мишљење проф. Јагића, да је криво говорити само о два дијалекта српскога језика и да наш народ не може ни језик цијепати у двије половице. Па на тој лијепој и племенитој науци баш му од срца хвала, а дао бог да је и народ прихвати”.[34]

У познијим радовима Решетар није много одступао од својих младалачких теза о најстаријем дубровачком говору: „Најстарији дубровачки говор управо је онај романски (новолатински) дијалекат што се је за вријеме римскога господства развио на источној обали Јадранскога мора и тамо се сачувао у неким приморским градовима и отоцима… Како су Срби врло рано, по свој прилици већ од прве половине VII вијека, почели улазити у те градове и прелазити на те отоке, то су они у њима сустопице и потискивали тај стари романски говор, што се у науци обично зове далматски’, јер се највише говорио у Далмацији, премда је обухватао на сјевер и истарске отоке, нарочито Крк, а на југ и приморске градове сјеверне Албаније. Далматски је говор био, чини се, у себи прилично једноличан и надовезао се је на старе истарске, па даље на фурланске и ладинске говоре, а толико се је разликовао од талијанског језика да га неки романисти… не сматрају талијанским дијалектом већ посебним романским говором[35].

Филолошко питање старог дубровачког говора – да ли је он штокавски, према ћирилском Зборнику и Лекционару, али и ћирилској дубровачкој прози, или је чакавски као у језику неких дубровачких пјесника, код којих има (цитирам Решетара) „неколико видних особина у којима се ови пјесници слажу с чакавским далматинским споменицима, а одступају од те дубровачке ћирилске прозе”.[36] То питање, које је требало да буде и остане чисто филолошко, скренуло је скоро, према Решетаровом мишљењу, на политичко поље, јер се је питање „јесу ли стари Дубровчани били штокавци или чакавци, према познатој теорији Вука[37] и Миклошића да су чакавци Хрвати а штокавци Срби, само собом претворило у питање јесу ли стари Дубровчани били Срби или Хрвати, па се је о томе интензивно, а често и страствено, расправљало у многим нашим, понајвише политичким новинама”.

Од великохрватских пропагандиста Иван Кукуљевић – Сакцински је међу првима почео са пропагандом хрваштине код Дубровчана и примораца. У Невену за 1855. почео је издавати своје „Пјеснике хрватске XV и XVI вијека”, који су за њега хрватски јер су писали „чистим чакавским нарјечјем”. Такви су по Кукуљевићу Шишко Менчетић (1454-1527), Ђоре Држић (1461-1501), Мавро Ветрановић. Решетар је навoдио Кукуљевићево мишљење, „премда у језичким питањима Кукуљевић није никакав ауторитет”, јер се је од њега покренуло питање о најстаријем говору Дубровника, за који је Решетар тврдио да никако није чакавско нарјечје и да га „познији преписивачи”, како је истицао Кукуљевић, нису мјешали са својим штокавским. Штросмајерова Југославенска академија у циљу пропаганде приморске хрваштине, издала је 1870. зборник „Стари писци хрватски”. Политизацију дубровачког српства у великохрватском смјеру отпочео је, дакле, Кукуљевић – Сакцински, још жешће наставио Павлиновић, pa Штросмајер и Југославенска академија знаности и Матица Хрватска.

Дубровник је и по ћирилском писму био српски. Да би негирали ћирилско писмо Дубровника хрватски академици и професори су 2012. организовали научни скуп о јубилеју прве ћирилске књиге у Хрвата из 1512. године. Насупрот разбијачима ћирилских плоча у Вуковару, у исто време се појављују научни појединци који тврде да је и ћирилица као и латиница хрватско писмо (то је шизофрена располућеност хрватске писмености), па наводе примјер ћирилске дубровачке књиге. Ћирилска глагољица је од хрватских фалсификатора присвојена већ од краја 19. стољећа, исто као и ћирилска босанчица од Хрвата и муслимана БиХ.

Правник и књижевник Лујо Војновић је 1888. писао о великохрватској пропaганди у Далмацији, односно писао да група Хрвата у Далматинском сабору „господују”, и што је најгоре називају се Народном странком, преко које су у ствари промицали хрватство. Они су већ тада фалсификаторски тврдили да је сва Далмација хрватска, да је Дубровник хрватски град, да је Бока хрватска, држећи се, како је истицао Лујо Војновић, „трулог тобожњег хрватског права”. Лујо Војновић је истицао да се „народњаци преокренуше у Хрвате под утицајем Павлиновићевих памфлета”. Држали су се измишљене тврдње да је „далматинска народна идеја била вазда хрватска”. Држали су се „монструозног” доказивања, како истиче Војновић, да је Дубровник хрватски град, јер је некада био под заштитом угарског краља (!?). По Далмацији Павлиновићеви и Проданови народњаци и праваши су говорили: „У Далмацији Срба нема, они су политички Хрвати, Далмација је хрватска земља”, итд. Војновић је на све те фантастичне тврдње Хрвате питао којим (хрватским) правом својатају Далмацију, да ли у име господства тзв. хрватских краљева, да ли господства угарских краљева који некоћ владаху Далмацијом? Питао се у чему је то историјско право светије од права Италије на Далмацију? Не треба заборавити на чињеницу да су идеолози великохрватства појам Троједне краљевине преузели од Мађара из времена када су управљали Славонијом, Хрватском и Далмацијом.

Војновић је даље питао идеологе великохрватства у лику Кукуљевића и Павлиновића: „А какве су народности, молим вас Жупљани и Конављани, и Ријечани и Липођани и Мљечани. Нијесу ли то чисти Срби да их Бог није могао створити више Србе него што су? Ми хотимице мимоилазимо босанске и херцеговачке католичке Србе, да, исто и босанске потурице које се клањају Алаху, а прави су правцати Срби”. Ове мисли о српству три вјере говорио је Војновић и на рачун идеолога и теолога православног Србства, који су Србе видјели једино у православљу. О томе је написао слиједеће: „Ево вам вашега православног српства! ваља да се одлучите: или ћете свечано изрећи и научити народ да вјера нема никакова посла с народности, да Кристова вјера спасава, али да су и православни и католички Срби – Срби, или изопћите (из српства) свечано нас Дубровчане и Пераштане итд, итд, и реците: ето вас ту – Бог с вама, вјера нас дијели, Хрвати сте. Даље је говорио да Дубровчане неће моћи лако поправославити јер је католичка вјера дубоко усађена у Дубровнику, па ће својим инсистирањем жњети оно што су посијали а то је „фанатизам, цијепање самијех Срба, кукавлук и ропство”. Лујо Војновић је 1888. на крају закључио да је „српска мисао, с романским елементом, створила Дубровачку републику и поносну Боку.”

Ето додатног одговора ко је све свјесно и несвјесно радио на кроатизацији Срба. Није само Ватикан и РКЦ већ и ускогруди Срби (па чак и појединци из хијерархије СПЦ) који су за Србе признавали само Србе православне вјере. Такви погледи нанјели су велику штету корпусу српског народа три вјере, и на крају створили инстант нације – српске неопријатеље. Таква је у ствари била тзв. великосрпска политика СПЦ, а не како је истиче Кришто.

Великохрватски фалсификати српске културе и традиције

Поставља се питање чија је данашња тзв. хрватска култура, односно традиција? Просто речено народ етничких мјешанаца не може имати своју културу. Највише је она стара српска традиционална баштина коју нам под хрватским именом чувају наша браћа друге вјере.[38]  Као неетничка нација стварана током 19 и 20 вијека Хрвати су, због недостаткаа своје историјске баштине, морали присвајати туђа етнолошка знамења, традицију, језик, обичаје и друго, првенствено од Срба. Хрвати су међутим присвојили и доста тога словеначког: загорске пјесме и игре, ношње; међимурске пјесме и игре. Има ту доста и мађарских културних традицијских облика. О Међимурју сам доста тога спознао док сам писао књигу о књижевнику Ђури Виловићу који је за Међимурце током Великог рата просто говорио да они национално не знају што су: да ли су Словенци, Мађари па су се једноставно звали Међимурци који говоре међимурским језиком (који је стварно особен, али је ипак најближи кајкавском словеначком).

Критички историчари одбацивали су хрватство кајкаваца, под утицајем појединих филолога-слависта из XIX вијека (Копитара, Миклошића, Вука), подводећи их под Словенце кајкавце. Словеначки филолог Јернеј Копитар Хрвате није третирао као посебан национални појам, истичући да је име Хрват синоним за дио српског национа насељен на подручју географске трожупанијске Хрватске. Копитар је одбацио хрватство штокавице пошто је штокавски говор називао славеносрпским, а касније само српским.

Трагом новинских вијести о прекрштавању и денационализацији мртвих Срба у матичним књигама данашње државе Хрвата, о прекопавању српских гробних мјеста намеће нам се помисао да, једноставно речено, нема краја сатанском великохрватском брисању српског историјског постојања на прекодринским просторима, односно на виртуелним „старохрватским”, створеним додуше на српској земљи. Оваква работа је само једна у низу примитивних подвала које су подметане српско-православном народу (уз несвјесну подршку „југославенског Београда” од 1918. па до недавно), од којих су многе успјеле и да обману наивни српско православни народ.

У својим бројним студијама, чланцима и расправама писао сам о технологији стварања и ширења чудовишне нације мјешанаца, на чијој је страни тобож повијесно право старог „хрватског политичког народа”, мученичког народа који је кроз своју измишљену историју увијек трпио неправде од „агресора”, а он сам био у положају „невине миротворне овчице” (како је то изрекао Виктор Новак у „Magnum crimenu”), да би коначно својим тзв. миротворним „апостолским” римокатоличким дјеловањем, заслужено добио титулу геноцидног народа због страшних злочина које је починио током XX вијека. Такав конвертитски народ чинио би злочине и раније над православним српским народом, али за то није имао прилике јер прије XIX вијека је још увијек био нерођен, односно касно пројектован од својих твораца (царске Аустрије, Ватикана и Римске цркве).

Из разних извора свједоци смо дакле, присвајања туђег етничког, етнолошког и културног знамења од нације хрватства која је стварана током задња два вијека вољом глобалних идеологија и политика. Може се уочити неприродни шарениш музичких, пјевачко-фолклорних облика. Ако кренемо од Дубровника, Конавала уочавамо некадашњи српски плес „Линђо” (изворно поскочица српско-римокатоличког Дубровника) који се игра уз модернизиране гусле са три жице, које се зову лијерице. Линђо се играо и међу Србима Херцеговине, одакле је продро у Дубровник (кроатизирао га је велики фалсификатор српске повијести Иван Кукуљевић Сакцински, један од битних твораца хрватског идентитета). Линђо се највише играо код прославе дубровачког свеца Св. Влаха.

Поодавно је кроатизирана српска ускочка Сињска алка, која се одржава и слави у част ускочке (српске)[39] побједе над Турцима 1715 године. „Сињска алка” је добила велико признање од отимача српске нематеријалне културне баштине – УНЕСКО-а, који је стару српску витешку игру (као и раније српску динарску пјесму „Ојкана”) међународно признао као успомену на „хрватско бојевање” против Турака 1715. године, и самим тиме, признао традиционално витешко културно окупљање хрватских витезова. Хрвати мегаломански преузимају и традиционалне историјске називе из српске епске баштине; не смета им ни данашња „великосрпска” војничка (четничка) титула алкарског „војводе” (чауша).

Сењ испод Велебита (смјештен у српском „морлачком” каналу испод Српске планине Велебита, званог „Монтања Морлака”) представља се као хрватски ускочки град, иако су га српски ускоци из Клиса бјежећи испред Турака населили почетком XVI вијека. Међутим, већ 1612 ускоке је опет дијелом раселио аустријски гроф Рабата у Жумберак у коме су примили унију и гркокатолицизам и с временом многи постали Хрвати (у Жумберку је рођен и Степинац, заједно са каноником унијатом Јанком Шимраком, који је био српског поријекла).

Динарску српску ојкачу, ојкање, розгање, српску херцеговачку гангу представљају као хрватску традиционалну пјесму, као дио хрватске нематеријалне културне баштине која је заштићена пред УНЕСКО-м. У некадашњој српско-католичкој „шокачкој” Славоније слушамо српски бећарац као хрватски, српски буњевачки дрмеж као хрватски, док се славонска српска ношња представља хрватском.

Поред наведених егзактних статистичких података и филолошких размишљања о српству Далмације и о погубној епохи настајања хрватства, сведочанство су и други историјски извори (нама често недоступни у римокатоличким архивима) али и богата штампа скривана у далматинским библиотекама и архивима. Упорни истраживачи су открили Српско-даламатински алманах (1837-52, „Српско-далматински магазин излазио од 1836 до 1873 године, лист Дубровник, Српски листСрпски глас (1880-1904), сплитског Драшковог рабоша (1883-1887) који свједочи о српству Сплита и околине (под уредништвом Јове Метличића), београдску Велику Србију (1888-1893, 1903) и друге. У Загребу је Србин римокатолик Стијепо Кобасица издавао лист Српски гласник – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. О овим знаменитим Србима римокатолицима нема ни помена у соцреалистичкој литератури, а нити у енциклопедијским издањима, на пр. у Крлежиној „Енциклопедији Југославије”. Треба истаћи чињеницу да је српска ујединитељска идеја покретана из Далмације, одакле се ширила на крајишке и славонско-сријемске Србе.

На крају приказа наших књига Кришто пише у свом стилу неуспјешног понављача, па опет понавља да је СПЦ изабрала повјесничаре који ће бранити његове великосрпске идеје. По Кришти, то је она језгра која је заговарала српску агресију на „Хрвате у Хрватској, Босни и Херцеговини” (уствари на своје српске историјске земље). Својим дневнополитичким конструкцијама цијело време оптужује СПЦ, Србију, патријарха Иринеја (кога је папа Фрањо нарочито похвалио), великосрпске историчаре као сталне реметилачке факторе. На крају Кришто, као Степинац на страницама свога „Дневника” (везаним за 27. март 1941), миротворно моралише са забринутим питањем „Може ли овај дио свијета постати нормалан?” (или Степинчев запис из Дневника „Што ће бити са овим свијетом”). Римокатолици себе унапријед аболирају „као невине овчице”, нити су видјели, нити учествовали већ су само Божији праведници. У поглављу о „нормалности свијета” Кришто набацује „магнум кримен” (велику оптужбу) на нашу књигу, СПЦ, Србе и Србију, са политичком поруком истинољубивог кршћанина: „Србија остаје реметилачки чимбеник на еуропском југоистоку, а Српска православна црква важан дио те нестабилности. Стога не изненађује што државе (узурпаторице српског територија– Н. Ж.) настале распадом (не каже разбијањем– Н. Ж..) настоје докинути надлежност те Цркве над својим државним територијем”. Пошто Кришто од теме Степинца долази до дневнополитичке црквене црногорске узурпације српских светиња, ту би требало стати са писањем. Што је превише, превише је.

Е П И Л О Г

Агонију са Степинцем прекинуо је папа Фрањо

Могу закључити да се поводом спорова око светости кардинала Степинца ипак указује „свјетло на крају тунела” захваљујући неочекиваном разумном потезу папе Франциска (италијански Франћеско, или како га Хрвати називају Фрањо). У мају 2019. папа Фрањо је изјавио да „не зна чему би служило проглашење Степинца за свеца ако истина није јасна јер да у процесу канонизације постоје нејасне историјске тачке“, па је наставио: „Молио сам се, промишљао сам, тражио сам савјете и схватио да треба да затражим помоћ од Иринеја. Он је велики патријарх. Иринеј је помогао, направили смо заједничку историјску комисију, повијесно повјеренство и сарађивали смо… Иринеју и мени је једини интерес истина и да не погрешим”.[40] Овакав став Папе, срдачност са Иринејем, уз заобилажење хрватске Бискупске конференције, сигурно се није свидио др Јури Кришти. Изгледа и сами творац хрватског народа, ватикански Папа, постепено диже руке од свог  геноцидног чеда, које у доброј мјери измиче његовој одгојној идеолошкој и политичкој контроли.

Уочљиво је да ватиканска хијерархија, на челу са Папом, у новије време се све чешће удаљава од свог некадашњег националног продукта. Политика двојице посљедњих папа (Бенедикта XVI и Франциска)[41] видљиво одудара од политике милитантних папа с почетка и током 20 вијека, нарочито оних везаних за стварање и ширење хрватства. Наиме, политика Св. Столице је од краја XIX вијека у непромјењивој форми радила на ширењу ХРВАТСТВА ПРЕКО ПРОЗЕЛИТСКИХ АКЦИЈА ПРЕТВАРАЊА СВЕГА СРПСКОГ У ХРВАТСКО. Хрватство се на тај начин еруптивном брзином проширило и утемељило на просторима западних српских историјских земаља.

Недовољно је позната чињеница да је папа Леон XIII најзначајнији стваралац хрватства, поред појединаца из царске куће Хабзбург. Он је преко Првог хрватског католичког састанка из 1900. покренуо вјерско-национални програм хрватства за предстојећи XX вијек („сви римокатолици Балкана Хрвати”). Леон је већ слиједеће 1901. покушао да најзначајнији прозелитски завод за славенски југ, Илирски завод св. Јеронима, претвори у „завод за хрватски народ”. Године 1903. прогласио је тзв. најстарији хрватски грб (полумјесец са звијездом) који је у ствари стари илирски грб, како би преко илиризма створио хрватство. Врло значајан за хрватство био је Пије XI који је 1922. покренуо најјачи „социјални неполитички покрет” Католичку акцију коју ће нарочито развити Степинац (преко Крижара, Домагоја и Хрватских јунака). У најтежим тренуцима по српски народ током рата, Пије XII „Хитлеров папа” је предводио Св. Столицу, а ја бих га назвао „Степинчев папа”, пошто се жестоко борио против југославенских комунистичких власти, за Степинчево ослобaђaње и рехабилитацију, за његово проглашење блаженим и додјељивање кардиналског звања. Најекстремнији став према православљу (кроз антикомунизам) испољавао је папа Јован Павле II (Војтила) који је, нарочито са Реганом, спроводио уништење остатака комунизма и стварање новог свјетског поретка без СССР-а и варшавског пакта, али и без југославенског експеримента.[42]


[1] Наслов Криштиног приказа књига о Степинцу је одређен србофобским и антијугославенским понашањем свих идеологија и политичких покрета Хрвата, који су складно радили на успостављању Велике Хрватске.

[2] Академика Димића и мене ментор Петрановић је усмјеравао на велике епохалне теме, с нагласком на просвјетној политици (Димића), а мене на идеологију кроз физичку културу. Физичка култура ми је управо отворила смјернице ка разоткривању дубинске историје идеологија, кроз конфликте либералних југославенских Сокола и клерикалних организација Католичке акције (Орлова и Крижара). Под водством нашег ментора ми смо већ од средине осамдесетих „загризли” у проблем сучељавања римокатоличког клерикализма и грађанског либерализма. Наиме, нама је проф. Петрановић „наметнуо” и оставио у „аманет” бављење римокатолицизмом и индиректно Степинцем, кроз naše докторате (Димићу преко државне либералне и клерикалне просветне политике а мени преко државно – римокатоличког (југославенског и антијугославенског) сучељавања преко либералних и организација Католичке акције. У међувремену смо на иницијативу проф. Петрановића урадили заједничку студију под насловом „Римокатолички клерикализам у Краљевини Југославији 1918-1941.”, којој је он сам одредио наслов. Добро познавање личности Степинца од стране нашег ментора проф. др Бранка Петрановића, спознао сам 1989. када смо заједно његовим „Реноом 4” ишли у Делчево на научни скуп (под насловом) „Борба македонског народа за федерализам и национално самоопредељење” (данас би за Македонце један такав наслов био немогућ). У узаврелој атмосфери разбуђених „македонствујушћих” доживјели смо полемичке нападе од „ВМРО-оваца” на челу са неким др Јовановским, који се понашао као гркокатолички језуита „из Богданаца” (познато унијатско село на југу). При том су појединци били језуитски углађени, финих манира као католички жупници. У зраку се осјећало антисрпство и антијугославенство, помињан је у негативном контексту Милошевић и његово тзв. великосрпство (мантра која се упућује Србима од свих непријатеља). У насталој полемици поменут је од стране неког македонског „научника” Степинац у врло позитивном смислу. Петрановић је узвратио изузетном аргументацијом и елаборацијом у трајању од око десет до петнаест минута. Ја сам остао задивљен Бранковом елоквенцијом и знањем о Степинцу (поготово што сам у то време већ био докторанд са темом „Краљевина Југославија и Ватикан 1918 – 1935).

[3] „Лаж влада на обали Дунава. Владари који су управљали земљом, помоћу лукавства и силе, хоћаху још да преваре и будућа покољења. Они даваху да се штампају лажна дјела, да им послуже као илузија. Ниједном историчару није било могуће да дође до истинитих докумената – архива бијаше закључана као некаква гробница (Алф. Мишјелс, Тајна историја аустријске власти, Париз 1861). Чувени француски историчар Мишле (Мichelet) врло се похвално изразио о овој књизи слиједећим ријечима: „Општа савремена политика је живо освијетљена Тајном историјом аустријске власти, што је написао Алфред Мишјелс… Нигдје као овдје није протумачен систем језуитске политике. Ово дјело је већ преведено на енглески, холандски и биће преведено на све језике” (Мichelet, Louis XIV ета la revolutiondel’ etitde nantes…)

[4] Коминтерна је већ од њеног посланка 1919. посматрала Краљевство СХС као вјештачку, „ненародну великосрпску творевину”. Антисрпски став заузет је већ на Другој конференцији КПЈ 1923, када је заузет став да је „српски хегемонизам крив за стање у држави, односно да је српски централизам (у то време га није ни било у неконсолидованој држави) распирио националне страсти. Нови радикалан заокрет десио се на Трећој конференцији КПЈ (1-4. јануар 1924) када је заузет став да је југославенска држава створена „под диктатом империјалистичке политике Антанте и српске владајуће класе”, и да у њој „владајућа класа једне нације (српске), угњетава остале нације.” Том приликом наглашено је право отцепљења „угњетених нација”. Највећи заокрет у тумачењу националног питања, као средства револуције, Коминтерна је направила на свом Петом конгресу 1924. године. Дате су директиве да се удари по земљама „француског система” (Пољска, Румунија, Чехословачка, Краљевина СХС, Грчка). Те земље је требало државно растројити. Теорија о јединству три југославенска народа представљала је само маску за „великосрпски империјализам”, па се због тога парола о праву народа на самоопредјељење „мора изразити у облику издвајања Хрватске, Словеније и Македоније (нова Коминтернина нација) из састава Југославије. На Пленуму ЦК КПЈ од 25. новембра 1924. одлучено је да се отворено иступи против јединства Југославије, тј. да КПЈ помаже покрете „угњетених нација” у циљу формирања независних држава – Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, као и ослобођење Албанаца. Трећи конгрес КПЈ из 1926. прогласио је српски народ владајућим у Краљевини СХС. На Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928, захтјевано је да се што прије реализира разбијање југословенске државе, по шавовима република које су створене 1945 године (Н. Жутић Велика Србија, издање ИСИ-ја, Београд, 2016, 179-181).

[5] И остали екстремни надбискупи и бискупи јужнославенских (српских) простора (Јосип Штадлер, Антон Јеглич, Иван Шарић и други) одржавали су сличне антисрпске говоре пред војницима који су кретали у рат на Србију, славећи „мученика Војводу” и позивајући на освету (Н. Жутић, Надбискуп Степинац – идеологија и политика 1934-1946, Београд, 2017). Са горе наведеним бискупима Бауер је био екстремни борац за великохрватсво, нарочито у времену борбе за хрватство Илирског завода Светог Јеронима у Риму 1924-28 (Н. Жутић, Илирски завод Светог Јеронима 1453-1971 – од српско римокатоличког до хрватског, књига у штампи).

[6] То је административна Народна Република Хрватска, бивша аустријска Војна Крајина, па личка жупанија, па област, потом Савска бановина и на крају кнез-Павловом и енглеском вољом наметнута Бановина Хрватска, каква у историји никад није постојала..

[7] Н. Жутић, Срби римокатолици тзв Хрвати – „Срби сви и свуда” – „хрватске земље” без Хрвата, издање СРС, Београд, 2006.

[8] Бошковић је припадао плејади многобројних Срба – римокатолика Дубровника и околине, истакнутих културних и научних стваралаца, од којих неизоставно треба споменути писце прозе и поезије (Марина Држића, Илију Цријевића, Ђору Држића, Шишка Менчетића, Мавра Ветранића, Водопића, Наљешковића, браћу Војновиће из Боке и друге), затим дубровачке лингвисте (Перу Будманија, Милана Решетара), правника Богишића (из Цавтата) и друге. Великохрватска пропаганда све њих током 20. вијека превела је у Хрвате и хрватство.

[9] Ј. Шидак, Кроз пет стољећа хрватске повијести, Загреб, 1981.

[10] Љ. Перковић, н. д, 487.

[11] Доминирали Срби римокатолици и православни према пописима из 1846. и 1850. године који су објављеним у књизи Мађара Фењеш Елека (Срба римокатолика било је око 330.000 и Срба православних око 70.000, са „латинима”, без помињања Хрвата)

[12] В. Новак, Јероним (Завод Светог Јеронима у Риму, у: С. Станојевић, Народна енциклопедија СХС, књ. II, 156-157.

[13] Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство – од илирске идеје до великохрватске реализације 1453-1971, Београд, 1997.

[14] О томе има назнака у брошури коју је припремио Вељко Ђурић – Мишина („Крвава црква…”) и у мојој студији „Ђуро Виловић – од жупника до четника.”

[15] видјети: Н. Жутић, Надбискуп Степинац…

[16] У терминолошком смислу устаљено је код хрватских повјесничара да за ватиканску Римску цркву употребљавају непотпун назив „Католичка”. То уопће није случајно, пошто преко тог скраћеног облика „католици” (у ствари римокатолици) хоће да имају кршћанство у цјелини, односно доминацију над цјелокупним кршћанством. На Дијалозима повјесничара – историчара упозораван сам од хрватских повјесничара да треба да употребљаван термин „католички” а не римокатолички. Заборавља се да су и православци католици, јер се и Српска православна црква звала „Католичанска српска православна црква”, што означава „саборност” (грчка ријеч „катхоликисмос” на српски се преводи као „саборност”. Зато ја искључиво за „Католичку” цркву” употребљавам назив „римокатоличка”, да би се разликовала од „католичанске православне цркве”.

[17] За овакво нетачно навођење ОРЈУНА-е као фашистичке организације Кришто се позива на Крешимира Немеца и Ивана Бошковића, који је иначе један од ријетких повјесничара књижевности у Хрватској који је озбиљније изучио Орјуну и Николу Бартуловића. Може му се замјерити што је Орјуну идеолошки сврстао у фашистички табор.

[18] У југославенској историографији и књижевној публицистици о Орјуни се недовољно зна, и при том субјективно писало као о терористичком па чак и као фашистичком покрету. Идеолошко-политички и национално пристрасни књижевни критичлар Бранимир Донат за Орјуну вели да је то „непартијска али у бити фашисоидна организација” (ипак не каже фашистичка), односно организација којој темељи нису демократске нарави те да се у психологији сачувала и даље његује праксу тероризма”. Орјуна је даље, по Донату, остала везана „уз фантоме своје фашистоидне идеологије”, па из орјунине фашистоидне прошлости протеже Бартуловићев тобожњи „четнички фашизам”. Међу ријетким радовима о Орјуни истичем чланак Б. Глигоријевића о тзв профашистичким покретима у Краљевини СХС (Особености фашизма у Југославији двадесетих година. (Марксистичка мисао бр. 3, Београд, 1986), у коме је Орјуна као организација интегралних Југославена – либерала, добила тоталитарно профашистичко идеолошко обиљежје (Н. Жутић, Идеологија и политика Нике Бартуловића – књиге, чланци, критике и полемике 1911-1935, Београд, 2010, 186)

[19] Н. Жутић – Велебитски, Н. Бартуловић – римокатолик четник, књ. 1, Београд, 2010, 46-47.

[20] Ништа од споја великосрпства и југославенства, што је и логично, због непомирљивих противника.

[21] У српској и југославенској историографији, преко пропаганде комуниста, франковаца, ХСС-а, наци-фашиста и Римске цркве, изједначавано је југославенство са тзв. великосрпством. Међутим, „великосрби” и Југославени су припадали политички супротстављеним таборима. Сукоби Организације југославенских националиста ОРЈУНА-е са српским организацијама (Српска национална омладина – СРНАО, Српска народна организација – „Чокориловци”, Ратничка странка) били су појачаног интензитета.

[22] Б. Глигоријевић, Српска национална омладина (СРНАО, Историјски гласник 2-3, Београд, 1964.

[23] П. Бајић, Српство и југославенство у политици Српске националне омладине (СРНАО), Култура полиса?, бр.2/3, Нови Сад, 2005, 170-178.

[24] Треба истаћи да је у време ослобођења Југославије Завод престао да буде оно чему је раније служио, тј. да прихвата и смјешта хрватске и друге свећенике који долазе на теолошке студије у Рим; у њему се настављала све интензивније окупљати хрватска клерикална емиграција (и не само клерикална) те је за кратко време постао центар и стјециште хрватске (усташке) емиграције у Италији. Главни актер који је радио на стварању таквог центра био је Крунослав Драгановић, бивши секретар проусташког сарајевског надбискупа др Ивана Шарића, који је у августу 1943. био специјално послат из Загреба по налогу Павелића и Степинца да припреми терен за прихват хрватских бојовника (усташа и домобрана) у часу њиховог краха. У Риму, у Илирском заводу, он је писао пропагандне радове против Срба, нове власти, комунистичке Југославије бранећи невиност и безгрешност хрватског свећенства и хијерархије, а све то у циљу аболиције хрватског метрополите Степинца.

[25] Интернет „Бљесак инфо”.

[26] У рекламном тексту књижаре „Биноза” истакнуто је да је „Мајстор душа” („Роман сеоске недјеље”) најбоља хрватска књига изашла године 1931. За само 27 дана распродато је цијело прво издање од 5.000 примјерака. Роман се првенствено нашао на вјетрометини идеолошких либерално-клерикалних полемика и сукобљавања, па су тако клерикални кругови роман доживљавали као обрачун писца с Римском црквом, док су га либерали доживљавали као чин пишчеве храбрости и „замашит догађај у нашој књижевности”, писан „изванредним стилом, мајсторским поентама и сочним језиком” (О. Дероко, Хрватска ревија о Мајстору душа, Н. Жутић, Ђуро Виловић – од жупника до четника…, књ. I). Роман Мајстор душа прво је преведен на чешки језик напорима књижевнице Либуше Хануш. Одушевљена романом, Либуша Хануш за чешку штампу написала је и чланак „Виловићев мајсторски мистериј”. Виловића је „кривила” што је од истакнуте списатељице постала и прости преводилац. И такав изузетан роман критиковао је Степинац јер је „описивао свећеничке забрањене љубави”.

[27] О томе видјети поглавље „Кроатизација Истре и кварнерских отока” у мојој књизи „Срби римокатолици такозвани Хрвати, издање СРС, Београд, 98-99, 2006.

[28] Сима Лукин Лазић крајем 19 вијека је записао: „ Историја је грчка ријеч а на српском се каже повијест”.

[29] Н. Жутић, Велика Србија – историографска анализа листова „велика Србија 1888-1926, Београд, 2016. (на корицама књиге налази се Бертхаусова карта из 1846)

[30] У бројним књигама историчара великохрватства уопште не помињу српско име. Срби се углавном називају Власи. Читаоцу није јасно на које се становништво (или чак само на занимање) односи.

[31] Дубровник – календар за просту 1898. годину, издање и наклада Српске штампарије А. Пасарића, 1897, Дубровник, 64-67.

[32] С. Недељковић, Кад је Цавтат био „Мали Београд”, Српска слободарска мисао, бр. 1-6, јануар-децембар 2013, 80.

[33] М. Решетар, И опет о „чакавштини” у опће а напосе о „чакавштини“ у Дубровнику…, 15.

[34] Исто.

[35] Професор туринског универзитета М. Бартоли, који је о овоме говору написао капитално дјело „Das Dalmatische” у двије књиге (Беч 1906), називао га је „предмлетачки (превенето), алудирајући да је то италијански дијалекат што се говорио на источној обали Јадранскога мора прије неголи су, од XV вијека даље, Млечићи увели свој млетачки дијалекат” (М. Решетар, Најстарији дубровачки говор, приступна бесједа на скупу Академије Филозофског факултета 7. марта 1941, Глас Српске академије наука, CCI, Одељење литературе и језика, Београд, 1951, 1)

[36] Исто, 6.

[37] У ствари Вук Стефановић Караџић ни сам није био сигуран у то ко су у ствари чакавци. У почетку је регионални назив „Хрвати“ сводио само на чакавце „који су по свој прилици остаци Порфирогенитових Хрвата и којијех се језик разликује од Српскога, али је опет ближи српскоме него и једноме словенском нарјечју“. Очито је да је и до Вука допрла великохрватска митоманија о старим средњевјековним Порфирогенитовим Хрватима, али и став словеначких филолога (Копитара и Миклошича) о хрватству чакаваца, пошто су одбацивали Хрвате кајкавце и проглашавали их Словенцима. Ипак је послије свих својих написа о чакавштини Вук остао недоречен и несигуран у тврдње о хрватској чакавштини, због велике сличности са српском штокавштином (Н. Жутић, Срби римокатолици тзв. Хрвати, Београд, 2006, 50)

[38] На Дијалозима повјесничара-историчара који су се одржавали од Печуја до Београда и Котора, од Сљемена до Петрчана код Задра од 1999 до 2002, ја сам се захваљивао истородној браћи Хрватима на чувању старих српских језичких израза, који сe и дан данас представљају као прастари хрватски језички појмови (као гледе, точка, tajnik, повијест, знаност); присвојени су и стари словеначки изрази као на примјер учинковит, цеста, назочан – навзочен); бројни италијански у Далмацији; њемачки , мађарски и други)).

[39] Књижевник Ђуро Виловић је написао више чланака о српском ускочком народу (Видјети: Н. Жутић, Ђуро Виловић – од жупника до четника, Београд, 2012).

[40] Политика, 8. мај 2019.

[41] Бенедикт XVI је разочарао Хрвате (и врло узнемирио) када је самостан Дајлу у Истри додијелио италијанским бенедиктинцима, послије узурпације њихове имовине од стране хрватских комуниста 1945 године. Познато је да је папа Фрањо стопирао процедуру везану за проглашење Степинца светим, што је изазвало у Хрватској праву побуну против „злочестог” Папе.

[42] Хрватски бискупи екстремнији од папа, Српска слободарска мисао, издање СРС, септембар-децембар 2018, бр. 105.



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s