Горан Комар: Три епизоде или Печат Бога на крсном биљегу у Црној Гори

Код нас се често фокус помјера са унутрашњих субјеката на вањске, а заправо доминантан је аутохтони револуционарни корак и порив

Горан Комар (Фото: Лична архива)

Епизода 1.

Доста давно, мислим да је у животу био бивши црногорски митрополит његово високопреосвештенство г. Данило (али, могло је то бити и касније), добио сам позив од пријатеља, особе блиске митрополиту, да помогнем у претраживању помоћних зграда манастира у којем почивају мошти Св. Стефана Пиперског у Пиперима. У том часу у манастиру је већ служио отац Лазар Аџић. Зграде манастира налазиле су се у лошем стању. Ова светиња је током комунистичке револуције доживјела тешке и ненадокнадиве штете и разарања уништавањем њезине архиве и библиотеке. Разлог за нашу посјету био је план тадашњих црногорских комунистичких власти да већи дио манастира Српске православне цркве у Црној Гори, тамо гдје за то постоје услови, дословно – десакрализује. Треба имати у виду да се о овоме плану у јавности знало мало или нимало, обзиром на карактер режима и општи сензибилитет јавности и медија који су тада били под пуном контролом режима. Наиме, план је предвиђао да се у помоћним зградама (конацима и слично) изведе пренамјена и да се у манастирима инсталирају на пр. сликарске колоније, угоститељске радње и слично томе. Све је образлагано повећањем квалитета туристичке понуде Црне Горе. Знам да сам тада постављао питање о плановима са манастиром Острог. Добио сам одговор да је Острог вјерско средиште које ужива међународну репутацију, па би било политички штетно улазити у Острог. У коликој мјери је овај план у Цркви доживљен озбиљно, говори молба митрополита да се, колико је могуће, прегледају помоћне зграде у манастирима Црне Горе, како, у случају извођења предвиђене акције, у њиховим просторима не би заостало нешто што може представљати важне старине од значаја за историју Цркве. Сјећам се да сам у сутеренским просторијама манастира у Пиперима пронашао само два или три зрна од џефердара.

Епизода 2.

Прије неколико година добио сам позив од пријатеља из Бањана да присуствујем састанку са представницима Музеја Црне Горе и Министарства културе Црне Горе у мјесту Почековићи у Бањанима. Наиме, раније, дошло је по налогу Музеја на Цетињу до одношења већег броја надгробних споменика из средњовјековних гробаља у селима Почековићи и Кленак. Дакако, у питању су били споменици типа стећака са знатнијим нивоом занатске и умјетничке израде који су декорисани или се издвајају масивношћу. Претходно, учињен је и покушај одношења споменика из гробља на Враћеновићима у којем се сахрањују и моји братственици. Тај покушај је спријечен јер су се одупрли мјештани. На састанку су учествовали, са стране Музеја и Министарства г. директор Музеја и госпођа представник Министарства (вјерујем, помоћник министра). Са „наше“ стране учествовао је његово преосвештенство владика Будимљанско-никшићки г. Јоаникије са адвокатом и познаваоцима проблематике, као и мјештанима. Дошло је до веома непријатног разговора у којем су представници државе изнијели став о законитости поступка и циљевима поступка у вези са међународним програмом заштите стећака (тентативна листа УНЕСКА). О одношењу стећака нису обавјештене мјесне заједнице. Ми смо оштро тражили повраћај споменика на њихова гробна мјеста и заступали став да је одношењем гробних споменика прекршена последња воља покојника, да су овдје укопани православни житељи Бањана, да се сви споменици налазе малтене у црковном сјену (на Почековићима црква Св. Игњатија Богоносца), да се уз гробља средњег вијека налазе савремена српска православна гробља, да ови споменици припадају Бањанима. И поред низа протестних обраћања (сам сâм објавио већи број чланака), споменици се и данас налазе на Цетињу. Лично, у ауторским чланцима сам увијек потенцирао питање: Да ли су грађани Цетиња сагласни са поступком Народног музеја и сматрају ли да споменици сада припадају мјесту у које су донесени. Такође, како би се житељи Цетиња понашали да су оденесени стећци из порте Влашке цркве који извјесно припадају сачуваном корпусу гробних споменика везаним за гробну гомилу Бориловића.

Црква св. Игнатија Богоносца у Почековићима садржи део моштију новопросијавшег свештеномученика Риста Јарамаза (Извор: Светигора)

У половини 20. вијека, усљедила је општејугословенска кампања одношења одабраних гробних споменика у Босни и Херцеговини у музејске установе, при чему је највећи број пренесен у Земаљски музеј у Сарајеву. Овдје ћу пружити примјер крсних споменика из Херцеговине: крста са натписом Цвијетка Драгишића (Косаче) са Симијова код Билеће и крста непознатог власника са Рђуса код Љубиња, као и украшеног ступа са гробља Матаруге код Пљеваља (овај последњи лежи уз српско православно црквиште). Ови и други споменици на тај начин су одузети њиховим власницима који су, узгред да истакнемо, платили њихову израду. На страну и отимање уз употребу полиције на Врањским, данас желим поставити питање: Да ли је третман ових споменика у Сарајеву добар? Крст са Симијова (Врањске) има високо мјесто у предајном наносу источне Херцеговине. Нисам стручњак за консервацију споменика, али примјећујем да је крст Драгишића постављен уз сарајевски булевар у којем се готово перманентно биљеже екстремна загађења ваздуха. Желио бих да чујем мишљење стручњака за консервацију о утицају загађења ваздуха и утицају падавина на стање и трајност овог и других споменика који данас леже у Сарајеву. Лично, у поступку преношења у музејску установу, опажам темељну посљедицу о којој вјероватно стручњаци који су донијели одлуку нису мислили. То је десакрализација гробног биљега који примарно свједочи гроб. Тај биљег свједочи и слика својства усопшег слуге Божјег. Његово богословље и црквеност. Моје читање натписа Цвијетка Драгишића је различито од читања уваженог Марка Вега. Ја читам да Драгићић лијеже у вјечну постељу са Крстом. Са симболом Васкрсења – живота вјечног. Драгишић крајње сажето казује вјеру у Васкрсење, казује вјеру да ће устати. Баш као и непознати власник Згошћанског стећка. Велики је значај овог крста за Херцеговину. Ја желим да он буде видљив свијету и знам да је видљивији свијету у Земаљском музеју у Сарајеву. Али, он је јако важан Херцеговини у којој је саграђен и постављен уз своју дебелу покровну плочу. Када предање каже да су му крстови у Херцеговини припадали браћи (негдје каже да је у питању тројица, негдје четворица) могуће је да Херцеговина казује да су власници крстова браћа у Христу. Најважнији је овај крст његовом власнику који га је осмислио и ковачу платио. Он га је оставио свијету, и завичајном и путујућем, да говори о њему усопшем и он само на томе изворном мјесту (гробна гомила са три велика надгробна крста) веже свијет и свог власника. Власник крста је могао замислити да његов биљег буде уништен, али тешко да је могао предвидјети да буде однесен у далеки град. Овдје је, дакле, важан однос према претку.

Ми данас у свим областима гдје истражујемо настојимо да сугеришемо људима да не дозволе одношења споменика њихових предака, ма каква образложења да се понуде. Уосталом власт и не нуди објашњења. Дође машином и узме.

Горан Комар (Фото: Вечерње новости)

Епизода 3.

Закон о заштити слободе вјероисповјести. Донесен у Црној Гори у години када Српска православна црква обиљежава 800 година аутокефалности и пред Божић 2020. године. Закон предвиђа одвајање Митрополије Црногорско-приморске од њезиног вјековног сједишта. Тако нешто није покушано у историји. Чак и у доба уласка емисара Конгрегације Трогиранина Леонардиса у средини 17. вијека (постао и барским надбискупом) акција младе установе папске курије: Конгрегације за ширење свете римске вјере није се кретала ка отцјепљењу епископија Српске цркве, већ ка превођењу читавог свештенства и народа у унију. Дакле, ка признавању примата бискупа Рима, признавању папе за главу свеколике цркве. Та акција је дала одређене резултате у Црној Гори (архиђакон Висарион), али је на формалном нивоу спријечена од стране старог патријарха пећког светог Пајсија (Јањевца). Тада је патријарх стигао са пута у Турску гдје је успио у одбрани раније тековине обнове Пећке патријаршије (у доба Соколовића), да би га по повратку дочекао удар из Рима (Цетиња) и Косова и Метохије од стране римских агентура. У Црној Гори постоји предање о кастигању митрополита.

Овим текстом намјерно не дотичем питање рушења цркве на Ловћену. То је превелико питање за моје слабе снаге. И пред тим питањем, као и сва Црна Гора и сав српски народ, стојим ужаснут. У погледу учешћа и евентуалних иницијатива вањских чинилаца, имам осјећај да треба још и даље пажљиво истраживати. Сада то питање избјегавам и из разлога што се код нас често фокус помјера са унутрашњих субјеката на вањске, а заправо доминантан је аутохтони револуционарни корак и порив.

Молитва у Херцег Новом, 4. 1. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Ма како мотивисани поступци десакрализације српске земље доживјели су резултат који нико није очекивао, јер су сви превидјели присуство Бога. Дејство Духа Светога. Печат Бога на крсном биљегу чије енергије нису дејствене и происходеће само из воље његовог власника. Ово што гледамо у Црној Гори може бити само то. Нико није (и не може и не треба то чинити) пребројао младе у протестима. Ја бих могао само да лажем када бих рекао да сам то очекивао. Ево, у мом Херцег Новом, то је посве доминантно. Огроман број младих. Њихове године свједоче да су веома свјесни чињенице да су њихови епископи непосредни свједоци трагедије Косова и Метохије. Да су наши јужни епископи најприсутнији у разорном удару на Космет. Да овај епископ из Цетиња није само по титули егзарх светог трона пећког, него је његов живи ослони ступ. Нисам знао да је могуће да то седамнаестогодишњаци у Херцег Новом и другдје у Црној Гори то виде. Мој гријех. У Црној Гори и Србији се види узвратни процес. Србија, већ добрано сензибилисана на увреде које прима са овог простора, добија данас најтврђе изразе јединства које ништа не може разорити. Јер долазе од дјеце Црне Горе. Враћање повјерења, брисање слике о земљи које су наметнули медији и политика, и надасве, враћање и успостава заједнице у вјери. Ми данас посматрамо темељни процес рушења програмских платформи југословенских комуниста. Ово је, такође, нека ми се не замјери, порука националним асоцијацијама у далеким прекоморским земљама да ставови које смо често чули, а којима се објашњава пасивност, о „много пута превареним“ или „тамо је још увијек на власти комунизам“ – не пију воде. Овдје јесте на власти наслијеђе комунистичког система, али овдје живи српски народ и српска дјеца која заслужују руку помоћи.



Categories: Српске земље

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Благодати печат, невидиви а дејствујући, утиснут је на овој врсној “ триптих прозби“ раскошно делатног господина Комара… Завршетак писмена – предањски запис…

Оставите коментар