Извештај са представљања књиге Небојше Владисављевића „Успон и пад демократије после Петог октобра“

Небојша Владисављевић и Јовица Павловић (Фото: Институт за европске студије)

Професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду др Небојша Владисављевић, који истражује ауторитаризам и демократизацију, друштвене покрете и револуције, национализам и регулисање националних и етничких сукоба, уставно уређење у новим демократијама и подељеним друштвима и улогу медија у демократизацији, одржао је у Институту за европске студије предавање поводом своје нове књиге „Успон и пад демократије после Петог октобра.“ Поменута монографија професора Небојше Владисављевића на један исцрпан, свеобухватан и иновативан начин изучава развој демократије у Републици Србији у првим годинама након пада Милошевићевог режима, а затим читаоцу описује хронологију процеса њеног урушавања који отпочиње крајем претходне деценије, а убрзаним темпом се наставља повратком ребрендираних актера старог режима на власт.

Поред одлично уклопљеног наративног стила писања који књигу чини занимљивим и читљивим штивом (приступачним не само академском, већ и ширем аудиторијуму), најновији рад професора Владисављевића такође одликује и дубока укорењеност у академској литератури посвећеној изучавању демократизације, политичких сукоба и медијског дискурса, док у емпиријском смислу студија представља плод вишегодишњег мултидисциплинарног истраживачког подухвата чији су резултати вешто интегрисани, пажљиво представљени и темељно обрађени. Као такво, дело се може сматрати сразмерним спојем теоријског, емпиријског и аналитичког приступа који нуди пажње вредно тумачење и разумевање политичког живота у Србији, како актуелног, тако и оног који се одвијао током претходних двадесет година.

Монографија је – по својој природи – разнолика и у методолошком смислу, па се ослањањем на еклектички приступ унутар шест компактних поглавља пружа слојевита провера хипотеза о изучаваним феноменима и њиховим међусобним односима, што је један од важнијих атрибута студије. Главна и основна хипотеза која се износи у првом поглављу јесте да академске и друге анализе углавном значајно потцењују квалитет демократије у првој деценији после Петог октобра, као и да га радикално прецењују у последњих неколико година. Другим речима, демократија је у Србији убрзано напредовала у контексту „револуционарне демократизације“ која се одиграла након Петог октобра, да би затим уследило њено постепено али систематско урушавање, а напослетку и успон новог ауторитаризма, тврди Владисављевић.

Фото: Делфи

Владисављевић је поменуту тезу детаљно образложио приликом одржаног предавања. Усредсредио се на четири кључна политичка сукоба које сматра важним прекретницама у оквиру процеса демократизације у Србији, а то су сукоб проузрокован Милошевићевим хапшењем и изручењем Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу (2001. година), конфликт око европских интеграција и косовског питања који је свој врхунац доживео непосредно након проглашења независности Косова (2008. година), сукоб везан за одржавање Параде поноса у Београду (2010. године) и конфликт који је произашао из кампање власти и њима блиских таблоидних медија против тадашњег заштитника грађана Саше Јанковића (2015. године). Изнео је став да је сваки наведени политички конфликт обележио једну епоху демократизације или урушавања демократских пракси и институција у периоду од 2000. године до данас.

Образложио је да је „револуционарна демократизација“ након слома Милошевићевог режима произвела брзе, запажене и директне последице по демократију у Србији. Пре свега, начињен је значајан искорак у области медијских слобода, а у децембру 2000. године су такође одржани и први слободни и поштени избори. Истовремено, нова власт је убрзаним корацима извела Србију из деценијске међународне изолације, што је са собом носило низ позитивних промена које су се огледале у побољшању квалитета политичког живота. Дошло је и до постепене плурализације на политичкој сцени, јер ниједна од многобројних странака некада опозиционог ДОС-а није успела да изврши монополизацију власти, запажа Владисављевић. У том смислу, конфликт око изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу представљао је последњи озбиљан напор поборника старог режима да се супротставе променама које су уследиле, па је коначним „извозом“ бившег председника СРЈ и дефинитивно ослабљен притисак представника некадашње власти на нове политике које су спровођене. Ипак, неповољно институционално наслеђе из претходне политичке ере онемогућило је потпуну демократизацију државе и друштва.

Владисаљвевић се потом посветио идентитетским сукобима који су обликовали процес демократизације, пре свега конфликтима проистеклим из проглашења независности Косова, као и из одржавања Параде поноса у Београду 2010. године. Поменуте сукобе сматра производом нерешених идентитетских питања, која су крајем прве деценије 21. века била толико поларизујућа да су успела да скрену пажњу јавности с тема попут проблематичне тржишне реформе и Светске економске кризе. Иако је – када се говори о косовско-европском сукобу и конфликту око одржавања Параде поноса – реч о битно различитим идентитетским питањима, Владисављевић уочава неколико кључних сличности које их повезују. Наводи да су оба сукоба почивала на старим програмским разликама између претежно модерно-проевропских и традиционално-национално усмерених делова политичког и цивилног друштва, као и то да је у оба случаја јак емоционални набој подстакао грађане да се непосредно ангажују у политичком животу, а последични приметни раст политичке партиципације (која се није огледала само у повећању страначке активности грађана, већ и у деловању кроз организације цивилног друштва) подигао је и квалитет демократије.

Небојша Владисављевић, Јовица Павловић и Миша Ђурковић (Фото: ИЕС)

Најбољи доказ за то је чињеница да су се поменути сукоби углавном решавали демократским путем унутар политичких установа, а за пример се узима чињеница да је Томислав Николић 2008. године честитао победу Борису Тадићу на председничким изборима и позвао своје присталице да се разиђу, иако је кампања (која се темељила на косовско-европском питању) била жустра, а изборни резултати два кандидата у другом изборном кругу уједначени (50,31% за Тадића наспрам 47,97% за Николића). Сродно томе, чак и насиље на дан одржавања Параде поноса није изазвало дугорочне проблеме, што се може сматрати индикатором развоја демократске културе, сматра Владисављевић. Што је најважније, оба идентитетска сукоба су у потпуности решена демократским процедурама, јер европске интеграције Републике Србије нису озбиљније довођене у питање након 2008. године, док се ЛГБТ парада у данашње време редовно одржава. Ипак, примећује Владисављевић, не треба занемарити чињеницу да је спор око европских интеграција решен уз огромну подршку која је проевропској кампањи пружана управо из Европске уније, што доводи у питање капацитет српског друштва да се демократизује без спољашњег подстрека и објашњава појаву попут данашњег владајућег режима у Србији.

Управо је неискрен однос актуелне власти према демократским процедурама и институцијама био централна тема финалног дела његовог излагања, које је отпочео констатацијом да је последње године владавине ДС-а обележило урушавање медијских слобода, а да су нове власти након избора 2012. године убрзале тај тренд. Изборни пораз петооктобарских странака је створио „… политички вакуум који је СНС попунио новим облицима ауторитарне манипулације и тако значајно ослабио демократске установе,“ при чему се случај вршења притиска на функционисање институције омбудсмана издваја као један од најочигледнијих примера такве праксе. Тај пример најбоље илуструје спрегу између владајуће странке и таблоидних медија чије се насловнице користе као одређена врста казне усмерене ка онима које врх режима доживи као непослушне, односно као одређена врста опомене онима који би то у будућности могли да постану.

Може се, дакле, констатовати да Владисављевићева систематична анализа процеса демократизације и каснијег опадања нивоа демократије у Србији, који детаљно описује у књизи и коју је изнео током предавања у Институту, нуди низ иновативних политиколошких увида, које он пажљиво илуструје ослањањем на непосредне изворе, што пружа посебан вид тежине и аутентичности његовој аргументацији и резону.

Јовица Павловић, Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Јовица Павловић, Небојша Владисављевић, Пети октобар, демократија, институт за европске студије, карусел