Јелена Пономарјева: Размишљања о предстојећим парламентарним изборима у Србији

На предстојећим изборима победити онај ко се не буде плашио гласачке кутије

Јелена Пономарјева (Фото: Балканист)

Парламентарни избори су срце савремене демократије. Уза сву постојећу критику овај механизам реализације власти већине јесте једини легитимни начин да се формира политичко представништво. Наредних пет месеци „око света“, како би се изразио теоретичар марксизма Георгиј Плеханов, мотриће на Србију. У априлу у тој земљи одржаће се парламентарни избори, а од резултата тих избора не зависе само састав новог министарског кабинета и правац развоја државе у наредне четири године, већ и степен легитимитета врховне власти.

Истина, изборна кампања је један од тих процеса којима се у било ком политичком систему највише манипулише. Потврда тога су и многи политички нереди који настају због изборних резултата. И управо су у Србији током председничке кампање октобра 2000. тестиране најновије технологије политичког преврата. Ако узмемо у обзир геостратешко значење Београда у глобалној политици, његову улогу политичког партизана у позадини НАТО-а, као и посебно топле односе са Москвом, не смемо искључити покушаје дестабилизације ситуације у Србији после избора. „Обојене бомбе“, као што пракса показује, понекад падају у исти кратер (сетимо се Украјине и Киргистана).

Скупштина Србије (Фото: Анђелко Васиљевић)

У Народној Скупштини Републике Србије тренутно су представљене следеће политичке снаге:

  • Српска напредна странка (лидер Александар Вучић; 95 места);
  • Српска радикална странка Војислава Шешеља (22);
  • Социјалистичка партија Ивице Дачића (21);
  • Демократска странка (12);
  • Социјалдемократска партија (10);
  • Партија уједињених пензионера Србије (9);
  • Покрет „Доста је било“ (7);
  • „Јединствена Србија“ (6);
  • Српски покрет Двери Бошка Обрадовића (4).

Преостале мандате су поделиле 23 (!) партије и покрета. Укупно у Скупштини од 250 места раде 32 (!) политичкe формације. Са формалне тачке гледишта Скупштина је најважнији законодавни орган Европе. Али у праксу претерани плурализам сведочи о трошности политичког система, о његовој стратешкој рањивости у компликованим и критичним ситуацијама. И прва таква ситуација је неминовност формирања коалиционе владе. Процес формирања такве владе мора да прође кроз компликовану процедуру политичког пазара, кроз узајамне увреде, бесрамно (у покушају да се зграби веће парче колача) прелетање из странке у странку, и као резултат света тога настаје перманентна криза власти. У уџбеницима из политикологије такве сеобе, прелетања се зову „дефекција“ (defection), односно издаја, дезертерство, када неко погази реч, изневери пре свега своје бираче. Такво стање ствари омета формирање ефикасне власти, чији је главни задатак да пружи сопственом становништву унутрашњу и спољну безбедност.

Један од оснивача Сједињених Америчких Држава Џејмс Медисон је 1788. године овим речима објаснио неопходност ограничења извршне власти: „Када би људи били анђели, могли би да живе и без власти. А када би људи на власти били анђели, не бисмо морали да их ограничавамо ни споља ни изнутра“. У савременом тумачењу, као и пре више од 230 година, „спољно ограничење“ јесте директна зависност странке од електората (питање колико ће места добити у парламенту, како ће и у ком броју бити заступљени у влади). „Спољна контрола“ подразумева и сталну пажњу опозиционих снага, и, под условом успешне демократске транзиције, конструктивну критику, изражену појавом алтернативних развојних програма и владе у сенци. „Ограничење изнутра“ су пре свега нормативни оквири / границе (закони) и страначки програми, чија реализација и јесте испуњење предизборних обећања.

Фото: Балканист

А сада мало детаљније о првом услову у српској политичкој ситуацији. Показатељи расположења електората су важан барометар друштвене климе и нивоа легитимитета власти. Али тај барометар је осетљив уређај којим се лако може манипулисати. Позиви за бојкотовање избора само јачају атмосферу неповерења и дају зелено светло процесу делегитимације актуелних власти. Али одавно је већ доказано да је бојкот као инструмент политичке борбе дисфункционалан.

В. И. Лењин је 1920. у делу „Дечја болест ‘левичарства’ у комунизму“ признао да је бољшевички бојкот избора за крајње несавршени орган Руске империје, Државну думу, био „веома озбиљна и неисправљива грешка“. Иако је морао да призна да је квазипарламент служио само као завеса за аутократију, Лењин је формулисао важан принцип за опозицију свих времена: „принципијелно одбацивати компромисе, одбијати сваку могућност да се постигне компромис је детињасто понашање које не заслужује никакву пажњу“.

Другим речима, чак и највеће неслагање са режимом не сме да прерасте у одбијање компромиса, штавише у одустајање од учешћа у парламентарним изборима. Јер то учешће и јесте главни задатак опозиције, и доказ да је њен рад значајан и тражен. Занимљиво је и то што је познати кадет В. Кузмин-Каравајев, идеолошки противник бољшевизма, изразио слично мишљење: „Бојкотовање државног органа путем игнорисања или одбијања да се користимо његовим услугама је нешто незамисливо. Закони Државне думе се не смеју игнорисати“. А ми ћемо само додати да парламент омогућава да се преко демократских процедура утиче на доношење одлука и формирање јавног мњења.

Фото: Андрија Вукелић/Танјуг

По свему судећи, српски представници опозиције или нису читали класичне ауторе и слабо знају историју револуционарне борбе, или се свесно труде да што више дестабилизују ситуацију у земљи и оставе већи део електората без права да тражи од парламента и владе испуњење датих обећања. Јер управо гласање на изборима даје такву могућност. Грађанин који бојкотује изборе губи свако морално право да било шта говори против актуелног парламента и владе. Тај грађанин једноставно престаје да постоји, претвара се у политички симулакрум. Сем тога, бојкотовање избора оставља опозиционе странке без могућности да икога представљају у скупштини.

Актуелна социолошка истраживања показују чудновату дихотомију у свести српског социјума. Већина испитаника одбацује идеју бојкотовања избора, али и добар део није спреман да реализује своје уставно право! Од јуна 2019. агенција „Фактор плус“ спроводи анкету у вези предстојеће изборне кампање. У јулу је 47% испитаника исказало спремност да гласа на изборима, 34% је било сигурно да неће гласати, а 19% било је неопредељено. У новембру се повећао проценат неспремних да гласају – 37%; а смањила се количина рационалних гласача и неопредељених —  46% односно 17%. Ови подаци очигледно нису повезани са ставом према бојкотовању избора: 63% испитаника је против бојкота; 14% за бојкот и неће гласати; 12% је подржало бојкот као начин вршења притиска на власт, али не одбацује ни вероватноћу да ће ипак гласати; 11% није одговорило на питање. Може се само извести закључак да се треба више посветити раду са бирачким телом и активно му објаснити не само политику своје странке већ и важност одржавања избора.

Дисонанца постаје још већа при покушају да се предвиде резултати избора. За доминантну у скупштини и влади (тренутно у Србији не постоји владајућа странка) Српску напредну странку спремно је да гласа 52,8% испитаника. Док излазност може да буде око 60 одсто.

Са великим заостајањем иду опозициони блок „Савез за Србију“ (10,3%), Социјалистика партија Србије (9,7%) и коалиција „Покрет слободних грађана“ – Странка модерне Србије (6,3%). То су наравно само прогнозе: предизборна трка још није почела. Али очигледно је чије су шансе за победу највеће. Штавише, странка Александра Вучића без обзира на критику приближава се изборним рекордима Социјалистичке партије у време Слободана Милошевића (и њега је опозиција немилосрдно критиковала, а када је добила власт, предала га је и послала у Хашки суд). Историјски савезници напредњака су и даље Дачићеви социјалисти.

Александар Вучић на митингу током кампање 2016. године (Фото: Твитер налог Александра Вучића)

Разлог који изазива бес опозиције је вероватно управо чињеница да је Напредна странка лидер предизборне трке. Абрахам Линколн, или чика Ејб, 16. амерички председник је у својој предизборној кампањи 1860. године формулисао важан принцип демократских избора: „гласачки листић је јачи од метка“. С тим у вези искрсавају логична питања. Зашто се опозиција плаши редовних избора, посебно ако се сетимо да је пре годину дана тражила ванредне? Зашто је „Савез за Србију“ спреман да тако лако жртвује интересе својих готово 700 хиљада бирача (10,3% од 6 милиона 734 хиљада држављана са правом гласа)? Зашто Демократска партија која има преко 18 хиљада чланова и богату политичку историју (њени су председници били и Зоран Ђинђић и Борис Тадић) види бојкотовање избора као једини начин вршења притиска на власт? Нису ли предизборне „офлајн“ и „онлајн“ трибине место где се кали политичка воља и пише нови политички програм?

Вођа покрета „Двери“ Бошко Обрадовић изјављује да опозиционе партије неће учествовати на изборима „док предизборни процес не постане поштен и транспарентан“. А ко ће га таквим учинити ако опозиција добровољно одустаје од борбе? Власт се не доноси на позлаћеној тацни. За власт се боре и освајају је. Ако говоримо о чисто демократским процедурама, то се дешава преко разноврсних конвенционалних пракси, споразума и компромиса. А са друге стране, стварањем новог политичког програма развоја земље, и реаговањем не само на очекивања бирачког тела, већ и на грешке својих противника.

У српском друштву се очигледно тражи машта, идеја националног препорода, способност задовољавања сопствених политичких потреба. Неспремност дела бирачког тела да гласа на изборима се може донекле објаснити одсуством свега горе наведеног. А ти захтеви се реализују кроз дискурс величине, за шта је потребна развијена инфраструктура, растућа економија и јака армија. Управо ће зато на предстојећим изборима победити онај ко се не буде плашио гласачке кутије и ко успе да испуни правим садржајем паролу „Учинимо Србију поново великом“.

Јелена Пономарјева је доктор политичких наука, професор МГИМО МСП РФ

Скраћење наслова и опрема: Стање ствари

(Балканист, 2. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

6 replies

  1. Фраза до фразе. Госпођо Пономарјева, Ви или ипак не познајете довољно Србију или имате задатак (наравно од своје државе Русије) да пишете афирмативно о изборима у Србији. Имајте на уму да оваквим писањем компромитујете Русију управо у патриотском делу српских гласача, који свакако нагињу Русији. Значи, радите контрапродуктивну ствар за Русију.

  2. Оно што је заступљено у овом чланку г-ђе Ј. Пономарљеве су савети припадницима Опозиције у Србији. Али, недостају савети упућени странкама на власти. Власти у Србији занемарују основна права, не само Опозицији него и грађанима. То је слобода медија. У Србији су готово сви медији, доступни најширим слојевима становништва, стављени под строгом контролом владајуће класе. Они одлучују шта ће народ да гледа, а шта не може, или не сме да гледа или слуша. Тиме су грађани онемогућени да сазнају све што је потребно за њихову процену и одлуку на Изборима. Када би се питање независности медија решило по демокртатским принципима, као у Европи којој толико тежимо, онда би се стекли нужни услови за слободне Изборе у Србији. Али, демократска Европа не указује то властима у Србији из својих разлога.

  3. Мора се признати да лепота која зрачи са фотографије Јелене Пономарјове плени до мере да се њен текст не чита са дужном пажњом.

    Ако се ипак задржимо само на последњој реченици, видимо да у тексту нешто не штима — Србија је можда некад и била велика, али сам термин ”Велика Србија” је у западном свету као и у нашем непосредном окружењу, кроз пропаганду, толико демонизован да је барем политичко-паролашки неупотребљив. Друго, Срби јесу почесто имитатори спољних појава и прождрживи конзументи страних утицаја, али дословно копирање Трамповог предизборног слогана (без обзира на садржај поруке) би било више од имитације. Просто, наша спрдња са нама самима.

  4. Ovo je poceatk podrske domacem klovnu kome „car“ licno urucuje ORDENJE. Dok su u rusiji na vlasti Kremaljske jaja…re nema obnove srbije. Odavno je to „pragmaticar“ sa „mudrom politikom“ ovekovecio. „Rusija ce da podrzi svaki dogovor BEOGRADA i Pristine. To samo jos umno poremeceni ne kapiraju.

  5. „На предстојећим изборима победити онај ко се не буде плашио гласачке кутије“…. Ма, неће бити баш сасвим тако….Па, бар би г-ђа Пономарјова требало да зна за изреку о изборима која се приписује товаришчу Стаљину , а тај је бар знао како се на изборима убедљиво побеђује – наравно, тек после темељне и “хумане“ припреме у његовом стилу. Упркос томе, није се ни у те припреме потпуно поуздавао. Та његова изрека, наводно, гласи отприлике овако: „Није уопште важно ко како гласа, него ко пребројава гласове“.

Оставите коментар